ВОЈИН ТАНКОСИЋ

Танкосић је рођен 1880. у селу Руклади, између Уба и Лајковца. У Београду је завршио Војну академију и готово одмах по дипломирању изазвао дипломатски инцидент. Незадовољан писањем једног енглеског новинара о Србима, ишамарао га је у кафани у Кнез Михаиловој улици, што је довело до протеста амбасадора Велике Британије. Новинар се звао Винстон Черчил и касније је постао премијер.

Танкосић је имао 23 године кад се укључио у завјеру против краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. У ноћи преврата командовао је водом који је стријељао Драгину браћу Николу и Никодија. Није му сметало што је с Никодијем ишао у исти разред Друге мушке гимназије… По Београду се чак причало да је то урадио без наређења, на своју руку.

Славу је стекао 1905. као комита у Македонији. Тамо је „стизао да командује, сипа метке на Турке и Арнауте и задржава њихов налет, али и да превија рањене четнике“. Краљ Петар Карађорђевић изабрао га је за друга и васпитача својим синовима, али се то неславно завршило – принцу Ђорђу, који је већ био момак, ишчупао је уши!

У вријеме немира због анексије Босне 1908. на Теразијама је ускочио у фијакер министра спољних послова Милована Миловановића, париског доктора права, и извикао се на њега због помирљиве спољне политике Србије. Чаршија је данима брујала о томе, а на задњем крају министровог фијакера од тада је стајао пандур…

Средином 1912. борави на Косову, гдје са Исом Бољетинцем предводи Арнауте у сукобу са Турцима. Другог октобра 1912. самостално напада и заузима турску караулу код Мердара, прије објаве непријатељстава, чиме практично почиње Први балкански рат.

Због ултиматума Аустријанаца, који су тражили његово хапшење као једног од главних организатора Сарајевског атентата, српске власти су га ухапсиле, али је првог дана рата пуштен да би командовао својом јединицом у одбрани Београда.

У октобру 1915. године смртно је рањен, а затим и тајно сахрањен. Аустријанци су ипак нашли Танкосићев гроб, откопали га, сликали леш и фотографију објавили у новинама, уз текст да је демон светског рата мртав. Посмртне остатке пренијела је његова мајка и сахранила их на београдском Новом гробљу 1922.

Војин Танкосић је страдао приликом одбране Београда 1915. године и тад је тајно сахрањен.

 

Димитријевић Дрaгутин – АПИС краљеубица (1884-1917)

Рођен 18. августа 1876. године, пуковник Српске војске који је пљунуо на своју војничку част и погазио своју војничку заклетву. Био је задужен за техничку исправност и ефикасност завере официра која је извршила Мајски преврат (11. јуна 1903. године по новом календару) по налогу јудео-масонске секте, током којег је ритуално убијен помазаник Божји краљ Александар Обреновић са супругом Драгом Машин ( њихова тела су измасакрисана , прсти одсечени и тако измрцварени су бачени са балкона на улицу )  а доведен на престо краљ Петар I Карађорђевић ( доказани масон ). Иначе надимак “Апис” је у староегипатској митологији „адски бик“ што му је било шифровано име.

                                                          

Стаљин нудио сарадњу ђенералу Дражи

Растројена грађанским ратом и све дубљим међусобним поделама, влада професора Јовановића је историјски изазов из Москве, о војничкој сарадњи, глатко одбила.

У времену у коме доминирају кризе (дневно-политичке, економске, моралне, криза система вредности) не изненађује што је у општим медијским халабукама, готово неприметно, прошла изјава професора др Бориса Анатољевича Старкова, шефа Катедре за двадесети век на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе.

Да се за тренутак вратимо професору Старкову. Он је је још у време Горбачова био члан комисије за рехабилитацију ЦК СССР-а и због природе посла био упућен на тајне архиве Совјетског Савеза. Пре десетак година изабран је, да с групом млађих историчара, ради на припреми документације тајних совјетских служби, за публиковање.

Своја сазнања о обавештајним активностима ондашњег генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића, али и о другим личностима из периода пред Други светски рат, професор Старков је, сем аутору овог текста, обелоданио и новинару „Политике” Слободану Кљакићу и познатом историчару и једном од најбољих познаваоца четничког питања Веселину Ђуретићу.

Kад је Хитлер 1935. године прокламовао своју спољну политику и када су свима у свету биле јасне његове идеје о уништавању појединих народа, као ниже расе, совјетске обавештајне службе почињу да раде на придобијању симпатија у бугарској и југословенској армији. Војни аташеи у Берлину и Софији окупљају око себе врхунске познаваоце балканских држава.

Један од најважнијих људи совјетске службе, у то време, био је генералштабни пуковник Драгољуб – Дража Михаиловић. Међутим, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље.

Али, Михаиловић, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, „Црвена Русија”, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест Југославију.

Да су постојали односи на релацији Москва–Михаиловић потврђује и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице?

На Дражу монархисту и националисту или на Тита? Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета које је Тито имао с Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу с Дражиним јединицама, али се с тим изгледа није сложила наша избегличка влада која се налазила у Лондону.

Пре извесног времена откривена је документ, низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао Каиро и у штаб Отаџбинске војске у Југославији и који даје, такође, за право и тврдњама руског професора историје Бориса Старкова.

Овај прворазредни историјски документ, који је Тито до краја живота чувао у свом личном архиву, више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића него Титов партизански покрет. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР-у Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР-у формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца.

Растројена грађанским ратом у Југославији и све дубљим деобама својих чланова, влада професора Јовановића је овај историјски изазов глатко одбила. Чак и сам разговор о помоћи СССР-а покрету Драже Михаиловића условила је стављањем Титових партизана под команду Драже Михаиловића, обуставом напада партизана на четнике и заустављањем кампање преко совјетских радио-станица и штампе против Михаиловићеве војске.

Југословенска влада је тврдоглаво инсистирала да Стаљин унапред прихвати сва три ова услова, па је споразум, тако, пао у воду, а Стаљин ће потом своју мисију послати код Тита коме неће пасти ни на крај памети да Стаљину поставља било какав услов.

Савремени историчари су, наравно, на највећем искушењу. Исправно превредновање историје овог периода биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје од другог светског рата па, скоро, до данас.

 

Лоше процене пуковника Михаиловића

 

Будући вођа равногорског покрета, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је Совјетски Савез једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију

Драгољуб Дража Михаиловић, обавештајни официр војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, први контакт са совјетским обавештајцима имао је почетком двадесетих година. Тада су ти сусрети имали сасвим други карактер, али нису прекидани ни доцнијих година. Међутим, озбиљна обавештајна сарадња почиње тек после доласка Хитлера на власт.

Поред Драже Михаиловића, руски обавештајци су врбовали и истакнуте бугарске генерале Владимирова и Заимова, а преко њих и још неколицину врло истакнутих војних личности из Југославије, Румуније и Бугарске. Стаљин је, по тврђењу професора Старкова, добијао правовремене информације о свим стратешким променама које су се дешавале на Балкану.

Инострано одељење Државне безбедности (ГПУ) било је заинтересовано за Србију због велике концентрације руске политичке емиграције и њеног подземног рада. Наравно да су их занимали и политички ставови људи који су водили ондашњу Југославију. У архивама совјетских обавештајних служби пронађена су документа из којих се види и да је лекар који је лечио краља Александра Карађорђевића и целу краљевску породицу био совјетски агент, чак њихов резидент, односно руководилац. Овај врсни медицинар, др Лењицки, познати и признати лекар, руски емигрант, имао је необичну животну судбину.

После атентата на Александра Карађорђевића у Марсељу, бива ухапшен у Београду. Како није било никаквих доказа о његовом учешћу у убиству краља, пуштају га на слободу и он одлази за Совјетски Савез. Али и тамо убрзо бива лишен слободе и депортован у Сибир, као једна од милионских жртава чувених Стаљинових чистки.

Совјети су, за то данас постоје поуздани докази, поседовали све информације о ономе што ће уследити у Марсељу. То не треба да чуди јер су у Одељењу за међународне везе при Коминтерни, које се, такође, бавило обавештајним радом, основни кадар чинили „бојевики”, који су заправо били чланови ВМРО-а, македонске организације, која је била укључена у атентат.

Најзанимљивији део сторије др Бориса Старкова јесте да је Стаљин два месеца раније, јануара 1941. године, имао информацију да група официра у Београду спрема државни преврат, и да ће они на чело земље довести људе који су просовјетски оријентисани.

Стаљин је одмах активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да за Београд пошаље специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог личног изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно „убеди” заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.

Долазак Зубова у Београд држан је у тајности толико да о томе није био обавештен ниједан резидент. Одмах по доласку у Београд, совјетски пуковник се обратио свом колеги, такође обавештајцу и пуковнику, Драгољубу Дражи Михаиловићу, и од њега, као поузданог човека, затражио додатне информације о предстојећем војном пучу.

Међутим, Дража Михаиловић дао му је доста обесхрабрујуће податке. Он му је рекао да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца и да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније и да се не налазе на правим командним местима с којих је могуће да се изведе државни удар.

После неколико сусрета с Дражом, Зубов одлучује да се врати за Москву и повуче целу своју групу, упркос изричитој Стаљиновој наредби да ступи у лични контакт с превратницима и да им преда новац.

По доласку у Кремљ, Зубов се нашао у прилици да лично осети сву Стаљинову непредвидљивост. Уместо да га похвали што је велику количину новца вратио назад, Стаљин је потез Зубова оценио као „напуштање бојног поља”, уопште није уважио оцену Драже Михаиловића да је реч о групици авантуриста и затражио је да се Зубов одмах ухапси и осуди. Несрећни пуковник добио је десет година робије. У затвору је остао до краја рата. Ослободили су га 1945. године и поново га поставили да у обавештајној служби ради у вези са југословенским питањем. Пуковник Зубов био је човек који је највише убеђивао Стаљина да у Јосипа Броза Тита не треба да има поверење.

 

 

bozin simic Упознајте највеће српске шпијуне прошлог вијека (ФОТО ПРИЧА)

БОЖИН СИМИЋ

 

Каријеру је започео као завјереник у Мајском преврату, наставио као комита, пуковник Црвене армије и амбасадор краља Петра, а завршио као Титов амбасадор.

За Божина Симића Црњански је писао да је био „сарадник Коминтерне“, а истакнути пуковник Владимир Туцовић, брат Димитрија Туцовића, говорио је да је Симић „међународни хохштаплер“.

Божин Симић рођен је 20. октобра 1881. у Великом Шиљеговцу код Крушевца. Син учитеља, завршава Војну академију, постаје масон и 1903. учествује у убиству краља Александра и краљице Драге.

Пет година касније је у Врању, одакле убацује комите на турску територију, а крајем љета 1912. он је сам дубоко иза непријатељских линија: маскиран у сељака, црта мапе Скопске Црне Горе, Јањева и Приштине, неопходне за предстојећи Балкански рат.

За вријеме Првог свјетског рата командује батаљоном, а 1916. године Драгутин Димитријевић Апис га шаље у Русију да међу тамошњим Југословенима и другим Словенима прикупља добровољце за српску војску.

Кад Апис на Солунском процесу 1917. године буде осуђен на смрт, Симић ће са још тројицом српских официра покренути акцију да га спасе погубљења. Из Петрограда упућују меморандум свим водећим државницима и владарима у свијету, пишу писма и главним дневним листовима у Русији, Француској и Енглеској… А после тога, повратка им у Србију нема.

Божин Симић остаје у Русији и после Октобарске револуције постаје пуковник Црвене армије. Године 1936. вратио се у Београд – али га југословенске власти само два дана држе у затвору, а онда пуштају на слободу и враћају му чин пуковника!

У Београду се отворено дружио с московским амбасадором. Редовно су играли карте. Петог априла 1941. из Београда у Москву путује делегација да са Стаљином закључи Пакт о пријатељству и ненападању. У њој су и Мустафа Голубић и Божин Симић.
Он прелази у Лондон, а краљ га поставља за амбасадора код Де Гола.

У једном обраћању посланицима у Доњем дому Парламента Британије оштро се супротставио бомбардовању Београда од стране савезника. Рекао је да је чудно да се разара Србија, у којој постоји покрет отпора окупационим снагама, а да, на примјер, ниједна бомба није пала на Бугарску, која је отворено прешла на страну Сила осовине. Неколико дана после овог говора услиједило је вишедневно бомбардовање Софије.

Пред крај рата Симић прелази на Титову страну. Кад је као његов амбасадор пошао преко Бугарске у Анкару да преузме дужност, у Софији ће покушати да га убију. Стари мајстор конспирације одмах ће рећи да је тај напад „освета за говор у Парламенту Британије и бомбардовање бугарских градова“. Умро је у Београду 24. фебруара 1966. у 85. години.

 

 

 

muhamed mehmedbasic 1407532622 548079 Упознајте највеће српске шпијуне прошлог вијека (ФОТО ПРИЧА)

МУХАМЕД МЕХМЕДБАШИЋ

 

Као припадник Младе Босне покушао је да убије Оскара Поћорека, Франца Фердинанда, грчког краља Константина, али ни у једном атентату није био успј.ешан

Мухамед Мехмедбашић, рођен 1886. године у Стоцу, у Херцеговини, био је припадник револуционарне организације Млада Босна. Као таквог, Мустафа Голубић позвао га је крајем 1913. да дође у Француску, у Тулуз, гдје му је повјерен задатак да убије аустроугарског поглавара Босне Оскара Поћорека. Снабдјевен бочицом отрова и камом са оштрим врхом, вратио се из Тулуза у Марсељ да се ту укрца у брод. У Дубровнику је сјео у воз. У једном тренутку примијетио је да жандарми претресају вагоне, па се уплашио да траже њега. Отров и оружје бацио је у нужник. Тек касније сазнао је да су жандарми трагали за неким лоповом.

Одустао је од атентата на Поћорека кад је сазнао да Гаврило Принцип с друговима спрема атентат на престолонаследника Франца Фердинанда. Прикључио им се, али на Фердинанда није бацио бомбу, правдајући се да је колона поред њега брзо прошла.

Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је после пуцњева Гаврила Принципа успио да се извуче из Сарајева и преко планина побјегне у Црну Гору, у Никшић. Мислећи да је ту безбједан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније, а на Солунском фронту прикључио се Апису и организацији Црна рука.

У прољеће 1916. Апис је прихватио предлог младобосанаца да жртвују свој живот „за ствар савезника“ и убију два највјернија помагача Њемаца на Балкану, грчког и бугарског краља Константина и Фердинанда.

Снабдјео је оружјем Мехмедбашића и његовог помагача, којима је запао овај први, и отпремио их у Атину. Мехмедбашић је своју жртву чекао у позоришту, али је Константин у последњем моменту због назеба остао код куће. Пошто их је открила српска полиција, непријатељски расположена према Аписовој обавјештајној служби, морали су да се склоне. Мехмедбашић се пријавио у болницу због наводне болести, а његов помоћник је убијен. Ни данас се не зна да ли је његово убиство наредио Апис јер није извршио задатак или је српска полиција уклонила непожељног свједока.

На Солунском процесу 1917. године, када је Апис због учешћа у наводној завјери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића осуђен на смрт, Мехмедбашић је осуђен на 15 година затвора. Амнестиран је 1919. и вратио се у Сарајево. У том граду су га 1943. убиле усташе.

 

 

mustafa golubic Упознајте највеће српске шпијуне прошлог вијека (ФОТО ПРИЧА)

МУСТАФА ГОЛУБИЋ

 

 

Одличан ђак постао је један од главних Аписових људи, па отишао у Русију и постао Стаљинов човјек. У Београд се вратио у вријеме Другог свјетског рата.

У првој половини двадесетог вијека није било важнијег историјског догађаја на Балкану у којем Мустафа Голубић није учествовао.

Рођен је 1891. године, у породици ни сиромашној ни богатој. Као даровито дијете и као најбољег ђака основне школе у Стоцу, општина га је послала у гимназију у Сарајеву. Школовање прекида због Првог балканског рата, из којег је изашао је с чином наредника српске војске и Орденом Обилића за показану храброст.

Након матуре 1913. са стипендијом владе у Београду отишао је на студије права у Лозану и Женеву, а онда у Париз, где је ступио у Црну руку, којом је руководио Драгутин Димитријевић Апис.

Апис га је 1914. поставио за писара у Ужичкој армији, а 1915. шаље га у Русију да прикупља добровољце за српску војску. Враћа се с хиљаду нових ратника у тренутку када се српска армија већ увелико повлачи преко Албаније. На суђењу Апису 1917. Голубић је осуђен на годину дана, али је побјегао у Француску.

У Београд се вратио 1918, а српске власти га хапсе 1921. због сумње да је спремао атентат на краља Александра. Детаљи о овом атентату нису познати, али се зна да се Голубић једном приликом на Теразијама, док је пролазио краљев аутомобил, пред свједоцима заклео да ће осветити Аписа. Отишао је у Париз, па у Беч, гдје су га четири пута хапсили на захтјев Београда.

Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавјештајну службу, али је врло брзо стекао такав углед да је и код Стаљина у Кремљ улазио без пропуснице. Извршиће неколико спектакуларних подухвата, а свакако је највећи међу њима убиство Лава Троцког.

Троцки је био други човјек Октобарске револуције, а после сукоба са Стаљином потуцао се по Европи док се 1937. није сакрио у Мексику. Зна се да је Голубић открио његово склониште, а после је било лако – други руски агент убио је Троцког ударцима пијуком у главу.

На почетку Другог свјетског рата Голубић је дошао у Београд. Са Матом Видаковићем, диверзантом школованим у Москви, 5. јуна дигао је у ваздух тврђаву у Смедереву. У страховитој експлозији, која је готово уништила град, погинуло је 2.500 људи.

Изгледа да га је Тито, плашећи се његових веза са Стаљином, одао Њемцима. Они су га ухапсили и после мучења, изломљеног, у шаторском крилу изнијели у парк испред данашњег Предсједништва и стрељали. Био је 26. јун 1941.

Кад су 1944. Руси и партизани ослободили Београд, обавештајци Украјинског фронта пронашли су и пренијели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Тамо је сахрањен уз све војне почасти као генерал-лајтнант руске обавјештајне службе НКВД. У првој половини двадесетог вијека није било важнијег историјског догађаја на Балкану у којем Мустафа Голубић није учествовао.

 

                                                           

mihajlo sotirovic1 Упознајте највеће српске шпијуне прошлог вијека (ФОТО ПРИЧА)

МИХАЈЛО СОТИРОВИЋ

 

Овај Врањанац, ађутант Драже Михаиловића, чак три пута је успјевао да побјегне из ропства – једном из њемачког, а двапут из совјетског.

Михајло Сотировић рођен је 1913. у Врању. Завршио је Војну академију, а кад је у априлу 1941. Југославија капитулирала, одлази код Драже Михаиловића на Равну гору. Дража га поставља за свог ађутанта.

Њемци су га заробили 1942. године и заједно са осталим официрима Краљевине Југославије спровели у логор Рава-Руска, на територији која се тада налазила у Пољској, а данас је у Украјини.

У јануару 1944, симулирајући напад слијепог цријева, издејствовао је да га пошаљу на преглед и током транспорта отео се на станици Стриј и успио да побјегне и придружи се пољском покрету отпора под називом Армија Крајова. Лако је прошао провјеру идентитета јер је његов брат био министар у избјегличкој влади Краљевине Југославије у Лондону и одмах је распоређен у јединицу код Лавова.

Као замјеник команданта 14. регименте учествује у операцији „Бура“, заједничкој акцији пољског покрета отпора и Црвене армије. Циљ офанзиве био је да се од Њемаца ослободи Лавов и, после само недељу дана борбе, нацисти су се повукли. Сотировићу је због храбрости у тим борбама уручено највише пољско одликовање – Милитари виртуе.

Спремајући се за преузимање Пољске после рата, Совјети су наложили да се расформира Армија Крајова, а кад је Михајло Сотировић одбио да разоружао своје људе, ухапсила га је руска тајна служба НКВД. Издржао је мучење и није пристао да шпијунира за њих, па је осуђен на 10 година тешке робије, иако му је ногу захватила гангрена због ране задобијене код Лавова. У очају, позива се на брата министра и његове везе с Черчилом, па га Совјети враћају у Лавов.

У Лавову је Сотировић опет саслушаван и мучен. Побјегао је 15. септембра 1944. тако што је искористио неопрезност иследника, скочио на њега и убио га голим рукама. Пресвукао се у униформу убијеног и изашао из зграде. Опет је био у редовима Армије Крајове, која је сада, осим с Њемцима, ратовала и с Црвеном армијом.

Сотировића су Руси други пут заробили у мају 1945. У покушају бијега скоком с другог спрата, поломио је обје ноге. Али совјетска полиција није знала ко им је у рукама. Сотировић је имао документа француског официра Жака Романа, који се враћа кући из заробљеништва у Одеси. Пребацили су га у болницу, одакле су га два припадника Армије Крајове, маскирана у полицајце, извела на слободу. Крај рата дочекао је у Француској као Жак Роман. Преминуо је 1987. године на ходочашћу на Светој гори, гдје је одлазио сваке године.

 

                                                                     

dusko popov Упознајте највеће српске шпијуне прошлог вијека (ФОТО ПРИЧА)

ДУШКО ПОПОВ

 

Овог Србина из Титела Британци сматрају једним од својих највећих тајних агената, а инспирисао је и писца Јана Флеминга за креирање лика Џејмса Бонда.

Душко Попов је рођен у Тителу 1912. године, одрастао је у Дубровнику, а школовао се у Енглеској, Француској и Њемачкој.

Постао је британски агент у Лондону 1940. Британци су га вратили у Београд, гдје је, уз њихову сагласност, пристао да га један пријатељ Њемац врбује за рад у њемачкој војној обавештајној служби Абвер.

Попов за Њемце организује измишљену мрежу шпијуна и све до Хитлеровог напада на Француску њемачком Генералштабу прослеђује лажне податке које су за њих Британци лукаво смишљали.

После слома Југославије Попов се 1941. пријављује југословенској избјегличкој влади у Лондону и ради као њен службеник за специјалне задатке. Тако је постао троструки агент: шифровано име за Абвер му је било „Иван“, за британску тајну службу „Трицикл“, а за југословенску владу у избјеглиштву „Душко“. Био је комуникативан, шармантан и образован. Говорио је њемачки, француски, енглески и српски.

Као „Трицикл“, преко Лондона је први обавијестио Американце да ће Јапанци напасти њихову војну ратну луку Перл Харбор, али је ФБИ 1941. године ту информацију занемарио.

Као „Иван“ је током Другог свјетског рата знатно допринио успјеху бројних акција чији је циљ био да обману Њемце. Свакако је најважнија била она везана за инвазију у Нормандији. Преко Абвера је пласирао Њемцима „поуздану вијест“ да ће се савезници, да би ослободили Европу, искрцати у Па де Калеу, а да је искрцавање у Нормандији само амерички и енглески мамац.

Један њемачки пуковник после рата јавно је признао „да је Душко лично заслужан за задржавање седам њемачких дивизија у Па де Калеу, три недеље након искрцавања у Нормандији“. Битка за Нормандију је одлучила Други свјетски рат. Попов и Британци су преваром сачували велики број људских живота.

Одликован је Орденом Британске империје, једним од највећих одликовања у Енглеској, али и њемачким Гвозденим крстом! Преминуо је 1981. на Азурној обали у Француској.

Душко Попов је легенда Другог свјетског рата и свјетске шпијунаже. Британци тврде да је он један од десет највећих британских шпијуна. Послужио је енглеском писцу Јану Флемингу као основа за креирање лика Џејмса Бонда. Флеминг је и сам био британски агент и извјесно вријеме задатак му је био да „води“ Душка Попова, то јест да прати и провјерава његов рад. Тада се упознао с његовим способностима и сазнао за подухвате на терену.

 

 

 

ratko drazeic Упознајте највеће српске шпијуне прошлог вијека (ФОТО ПРИЧА)

РАТКО ДРАЖЕВИЋ

РАТКО ДРАЖЕВИЋ– Познати удбаш је за себе често говорио да је државни убица, шпијун и швалер и да је „убио 2.000 људи и био са 2.000 жена“

Непосредно по завршетку Другог свјетског рата Тито је основао Мисију за хватање ратних злочинаца и издајника. Задатак њених чланова био је да пронађу што више од 2.000 ратних бјегунаца са списка тајне полиције Озне, касније назване Удба, да их приведу у Београд или ликвидирају на терену. Партизански комесар Ратко Дражевић, рођен 1918. године, био је један од истакнутих функционера Мисије.

„Мрзио сам то, али Крцун Пенезић ми је просто наредио: „Мораш да пређеш. Ј.би се, научићеш временом како се то ради!“ записао је Дражевић сјећање на почетак своје удбашке каријере, током које је ликвидирао велики број четника и трагао за усташким главешинама Антем Павелићем и Андријом Артуковићем.

Кад је средином шездесетих СФРЈ почела да се отвара према Западу, Тито је у свијет послао агенте Удбе да се баве увозно-извозним пословима. Ратко Дражевић основао је представништво фирме „Генекс“ у Њујорку, наставио да се бави шпијунажом, али и шверцом накита, енглеских штофова, цигарета… Све, наравно, у корист државе.

Године 1962. године Ратко Дражевић, као човјек који је говорио разне језике и добро се сналазио у бијелом свијету, постављен је за директора „Авала филма“. Тадашња државна власт је схватила да је филмска индустрија врло уносан посао, а његов задатак био је да доведе холивудске, италијанске и остале западне копродукције и да донесе америчке доларе.

Пошло му је то за руком, захваљујући везама, као и спуштању цијене филмских пројеката, да доведе на снимање у Београд најпознатије звијезде свјетског филма. За неколико година снимљено је четрдесет филмова, у којима су учествовали Дејвид Лин, Орсон Велс, Ентони Квин, Клинт Иствуд, Берт Ланкастер, Френсис Форд Копола, Џејмс Мејсон и други. Он сам изашао је на глас као освајач домаћих и свјетских дива.

Дражевић је донио Југославији награду из Кана за филм „Скупљачи перја“, а он је започео седмогодишњу везу с главном глумицом Оливером Вучо, доцније Катарина.

Обезбјеђивао јој је главне улоге, некад и преварама, као у случају њемачко-југословенског филма о шпанском сликару Гоји. Редитељу је рекао да Тито жели да Оливера игра главну женску улогу, и тако је и било. А кад је на премијери Титу редитељ рекао нешто о тој теми, овај је одговорио да појма нема о чему говори.

Сама Оливера је говорила о Ратку Дражевићу као о „српском Џејмсу Бонду“.

Касније је отишао из Југославије у Италију, гдје је био генерални директор филмске куће „Проди“. Због тога су га комунистичке власти прогласиле за издајника. Умро је као пензионер 1992. године.

Фејсбук коментари