СРБСКИ ДУБРОВНИК

А ВРХ СРЂА ВИЛА КЛИЧЕ

ЗДРАВО СРПСКИ ДУБРОВНИЧЕ.

“ Знаш ли један град где нема ни једног православца, а сви су Срби? То је био Цавтат“. Старој питалици нови живот удахнуо је професор др Лазо М. Костић… Двадесет пет година преданог рада, исплатило се. Књига “Насилно присвајање дубровачке културе“ (културно – историјска и етнополитичка студија) први пут се, као приватно издање, појавила у Мелбурну 1975. године. Део је веће српске приче, допуна ранијим делима истог аутора (“Католички Срби“, “Спорни предели Срба и Хрвата“) и брана пословичној хрватској мегаломанији и безобразлуку. “Одбрана српских територија и српских духовних вредности“ уз помоћ писаних трагова неутралних, разумних и пре свега стручних људи, животни је мото бесмртног Бокеља, Лазара Марковог Костића… Паметним избором насловне стране други српски издавач “Насилног присвајања…“ г. Добрислав Ђуровић (“Добрица књига“, Нови Сад) наговестио је садржај. Та панорама града, тај Дубровник, готово је непознат савременим српским читаоцима… ЗЕМЉА И ЉУДИ. “У једној српској књизи где су апостоли и еванђеља који се читају преко целе године на српском, чита се после тога, такође на српском: ‘Нека се зна када се почео Дубровник градити од града Цавтата на 626 годиште Исукрста’ “. На овом запису дубровачког песника Игнација Ђорђија (Игњата Ђурђевића), сачуваном у Библиотеци францискана, дубровчани заснивају податке о оснивању града, учи нас руски рагузолог Виктор Васиљевич Макушев, професор Универзитета у Варшави. Пред српском поплавом, малобројни Романи из Епидауруса (Цавтата) привремен спас пронашли су на хридинама Св. Марије, нову насеобину назвавши Рагусиум (Рагуза). Ипак, посрбљавање домородаца било је неизбежно и неумољиво. Године 1272. засут је мочварни залив (данас – Страдун), па се каменити град стопио са “шумовитим насељем позади“, опасан је једним градским зидом и прозван – Дубровник… Издашни су били и Немањићи, али је све почело од Стефана Војислава (1040. – 1050.) “ослободиоца Србије од византијског суверенства“, који је Дубровнику даровао долину Жупе, заливе Ријеке и Гружа и целу обалу – плодну област до Орашца. Ни његов син Михаил (1050. – 1080.) није заостао “аристократској републици“ придодавши острва Колочеп, Лопуд и Шипан… Сваким територијалним проширењем, Дубровник је постајао све српскији. Професор Хенрик Барић, и сам дубровчанин, главну улогу у овом процесу додељује “племенима природног српског залеђа Дубровника“. У град је, са ближег или даљег острвља, стигло и нешто чакаваца (читај: Хрвата), али због малобројности они нису битније утицали на карактер Дубровника. У граду никада није било чакавске целине, одлучан је дубровачки рагузолог Милан Решетар, професор Бечког а касније и Загребачког универзитета… “За наше се оце не може рећи ни по чему да су били Хрвати. Земље наоколо које су држали у току вјекова, припадале су бановима и краљевима племена српскога“, па онда и не треба питати “што су сељани дубровачки? Народ српски који пребиваше у околини града“. Ово су речи Ивана Стојановића, “последњег госпара Дубровника“, католичког свештеника и вође дубровачких Срба с краја 19. века. Једнако прецизан је и Луј Леже, професор Славистике у Паризу: “Становништво Дубровника је словенско српске расе“…

МИЛАН РЕШЕТАР

ЈЕЗИК. “Какав нам је то фратар који говори сасвим као какав брадати ркаћки поп!? Узалуд су попови покушавали да уразуме тежаке; да у Дубровнику, одакле је фратар, сви хришћани онако говоре; да онај говор није нека одлика православних“…  Млади доминиканац добро је прошао јер га бесна светина није и физички напала… Сећање на овај догађај из детињства и гостујућег проповедника у шибенској католичкој цркви, Симо Матавуљ преточио је у причу “Бијели фратар из Дубровника“, штампану у часопису “Срђ“ 1908. године… Влашко – романски дијалекат првобитног становништва, назван “рагузео“, нестао је, и почетком 16. века њиме се служио тек понеки старац. У Дубровнику “латински језик пропаде и један српски дијалекат завлада“, цитат је из књиге “Историја Средњег века“ (1816.) немачког историчара Фридриха Риса. “У Котору и Дубровнику, од краја средњег века, надвладао је српски говор, и то због изумирања старих варошких породица и примања многобројних нових, због територијалног повећања и јаког трговачког саобраћаја са унутрашњошћу“, још је одређенији у “Историји Срба“(превод из 1923.) чувени Чех Константин Јиречек, историчар и професор Бечког универзитета… Суров српски језик приман је на Табору, некадашњем пазаришту херцеговаца на Плочама (“заграђе“ Дубровника), а затим “удешаван“ и “углађиван“ по градским потребама и навикама – поуздан је сведок већ споменути Иван Стојановић. Њихов говор постао је чист херцеговачки, али “имају много и премного ријечи талијанских“, пише Вук Караџић Копитару септембра 1834. након тринаестодневног боравка у Дубровнику… ЈЕЗИК ВЛАСТИ. Октобра 1566. чауш Фериз из Дренопоља донео је у Дубровник званичну вест о смрти Сулејмана Величанственог и ступању на престо новог султана – Селима II. Гласник је обдарен са сто педесет дуката и две тубе тканина, а други део вазалне обавезе честитања, као поклисари, имали су да изврше дубровачки племићи Михаило Марков Лукаревић и Никола Влахов Соркочевић. “Жарке молитве Богу, и дању и ноћу, да да Селиму здравље, дуг живот и сталну победу над непријатељима“, по одлуци Дубровачког Сената (већином гласова 23 : 11), нису саопштене на италијанском, већ на “српском“ језику… Језик власти у Дубровнику био је латински, а у каснијој фази живота Републике коришћен је и италијански. Без зазора и без остатка, професор Историје словенских права на Универзитету у Прагу Карл Кадлец, дубровачке правне акте сврстава у правне споменике српских држава средњег века. То исто учинио је и Д. М. Каушански, правни историчар са Универзитета у Букурешту. Иако утврђено на латинском језику, писао је он 1936. г., то законодавство је “било одраз српске правне свести и кодификација српског правног живота“… Временом, не само дипломатије ради, већ и због лакшег обраћања поданицима, код дубровачких власти јавила се потреба оснивања “српске канцеларије“. Запамћена су многа имена српских писара (звани су још “логофети“ или “дијаци“) – Нико Бијелић (1384.), Никша Звијездић (1447.), а понекад је то био, бар судећи по “акту о постављењу“, и породични посао – године 1564. Јеронима Франовог мењао је стриц Никола Пасквалин Де Примо… “ХРВАТСТВО“ ДУБРОВНИКА. “Прикривањем се не постиже много, већ се само бесплодна полемика распирује“, и зато треба изнети и аргументе који Србима не иду у прилог. Код Ватрослава Јагића проф. Л. М. Костић пронашао је Видалија и Николу Нељешковића, дубровачке песнике из 16. века, што себе и свој језик хрватским именом јасно означаваху. Професор Београдског универзитета Василије Ђерић спомињао је и песника Доминика Златарића, али ту нису чиста посла јер се у његово “хрватство“ уплиће тумачење чешког слависте Јосифа Добровског (почетак 19. века) по којем је у наслову Златарићевих “Песама“ (Млеци, 1597.) “далматинско – илирски (српски)“ језик погрешно назван “харвацким“. Ј. Добровски, “отац и патријарх славистике“, језуита и ректор Богословије у Моравској, и иначе је српски етнички и језички простор схватао врло широко, “Дубровчане, Македонце и Босанце“ редовно бројећи у Србе. Укорима Златарићу придружује се и немачки историчар Јохан Христијан Енгел, његов “хрвацки“ назвавши “чисто српским језиком“… И још нешто. Дубровчани су брижљиво чували своје архиве, али у њима нема трагова о било каквим контактима Републике са хрватском државом, кнежевином 9. века и краљевином из доба Томислава. Из периода сјаја српских средњевековних држава таквих докумената небројено има… Бајци о “хрватском“ Дубровнику овде је крај. Много дима, а ватре мало – “инвентар бедан“ – пресуђује аутор “Насилног присвајања…“. СРПСКИ СПОМЕНИЦИ. “У ‘листинама’ сачуваним у Дубровнику и тако спашеним за Српство, спомиње се српско име стотине ако не и хиљаде пута: било да се означује етничка припадност околних људи, било да се обележава језик којим говоре или писмо којим пишу“. Нарочиту снагу имају прогласи (законска акта) што их “ривијери“ (пандури) са општинске луже народу телале (извикују) на српском језику, да би их “свак боље разумео“, баш како нам говори пример из 1638., два пута објављен – у задарском “Српском листу“ (1886.) и дубровачком “Срђу“ (1902.).  Документа, уговоре, писма, повеље босанских банова и краљева и херцеговачких херцога (најстарије потичу од бана Кулина 1189. и великог жупана Немање 1199.), као споменике српског језика у своју “Monumenta Serbica“ (1858.) уврштава Словенац Франц Миклошич, слависта и професор Бечког универзитета. “Споменике Србске“ у две књиге (1858. и 1862.) у издању Српског ученог друштва из Београда објављује и дубровачки Србин конте Медо Пуцић, а нешто касније (1892.) то исто чини и Чех Константин Јиречек. Наравно, ове озбиљне књиге учених људи, Дубровнику и његовим актима дају посебно и почасно место… КЊИЖЕВНОСТ Дубровника била је на свом врхунцу током 16. и 17. века. Видљив је утицај италијанског хуманизма и препорода, а оцене њене оригиналности понекад су биле врло сурове. Иако је подоста италијанских дела превођено и прилагођавано дубровачким приликама, претерано је ову литературу називати “духовном провинцијом Италије“ (Словенац Матија Мурко, србофоб), а њена најсјајнија имена (Марина Држића) “имитаторима и плагијаторима великог стила“, једино способним да дају “лак (фирнајс), тон и боју локалног карактера“ (Артуро Крониа, италијански слависта). Шишко Менчетић и Џоре Држић, први дубровачки песници српског језика (15.  век) јесу певали по угледу на Петрарку и његову школу љубавне поезије. Гундулићевог “Османа“, најважнији еп дубровачке књижевности, јесте инспирисао “Ослобођени Јерусалим“ Торквата Таса, о чему је већ спомињани А. Крониа 1925. године написао целу студију. Све је то тачно. Али, ствари треба прво сагледати из српског угла, а у томе ће нам помоћи барон Карл Черниг, аустријски етнограф и статистичар (1859.): “српски народ… успео је да на уском пределу покаже оба екстрема културе: поред природног стања Морлака… богат државни и литерарни живот некадашње државе Дубровника“. У тим злим временима, један мали део Српства био је писмен, па чак у стању да ствара књижевна дела релативне вредности. За нас Србе, у томе је највећи значај дубровачке књижевности…

ВАЈМАРСКИ ГЕОГРАФСКИ ИНСТИТУТ-ДУБРОВНИК

СРПСТВОМ НАДАХНУТИ. “Краљ Вукашин војску купи/ да се права вјера освети“; језди Марко Краљевић пољу Косову у песми Игњата Ђурђевића, “последњег великог дубровачког песника“, католичког опата и ранијег језуите… Антон Братосаљић Сасин (умро 1596.) у свом епосу “Разбоји од Турака“ слави и велича Св. Саву, пун искреног бола јер је “Синан пашино недело оштро такнуло песникову душу“. Громови су, као Божје чудо и освета, те исте 1594. побили седам хиљада Турака због спаљивања моштију овог угодника… Конте Сорго (Соркочевић), сенатор Дубровника и последњи поклисар на француском двору, издваја седмо певање “Османа“ као “најоригиналније и најинтересантније јер се надовезује на народну историју Србије“. То је права галерија српских ликова (стварних и измишљених), српских земаља и бојева из прошлости. “Гундулић је Српство не само знао и препознавао, већ просто величао; он га је проширио до неслућених граница, више него иједан песник, иједан литерат словенског југа, више него иједан народни певач“. У име васколиког Српства, Џиву Гундулићу се одужила Српска академска омладина Дубровника, подигавши му споменик у родном граду 1893. године… Војвода Јанко са “три вирна друга“ иде цару у “били град Цариград“ на шишано кумство и, слутећи замку и превару, собом води Грчића Манојла да му “српски повиди“ чим “царе грчки узбеседи“. Ову “пјесму на народну“ у околини Дубровника забележио је католички свештеник Ђуро Ферић (умро 1820.), показујући нам да је и народна поезија тога краја била Српством надахнута. Исто је и са бугарштицама, народним песмама дугачког слога, које неки “стручњаци“ сврставају у “хрватску“ епику, не обазирући се на њихову чисто српску тематику. Познате су две збирке бугарштица Валтазара Богишића (издање Академије наука у Београду), а неколико таквих песама о Бановић Страхињи, Марку Краљевићу и Попијевку о Косову Пољу, записао је Јозо Бетондић (умро 1764. у Стону) такође у околини Дубровника… “Многи су дубровачки писци свих векова њихове писмености били инспирисани догађајима и личностима српске историје, али ни један једини ма каквим догађајем из хрватске историје. Нити спомињу њихове лажне краљеве нити њихове историјске подвиге“. Овим оштрим речима др Лазо М. Костић ставља тачку на друго, по обиму мање, али значајније поглавље своје књиге… ПОСЕБНОСТ је модерна реч, али ће овде добро послужити. Дакле, Дубровник – тај “срећни спој латинског и српског духа“ (Јован Цвијић), одувек је, мање или више, имао своју посебност – територијалну, политичку, етничку, језичку и културну. Данас, стање у Дубровнику и Конавлима по Србе је неповољно, и друго је питање шта је све пропуштено (август 1939. и стварање хрватске “бановине“ бисер је у антологији српских глупости!) и како то надокнадити. Ипак, једно је сигурно – као одговор на хрватске провокације и својатања, треба још тврђе и упорније инсистирати на српству старог Дубровника, јер је постојање ове мале Републике једна од срећнијих епизода српске историје. То није само питање принципа. “То је већ питање старости и важности културе једног народа, одређивање његовог културног степена и опредељење његовог места у култури Европе“. Зато, “Насилно присвајање дубровачке културе“ професора др Лазе М. Костића увек треба имати на дохват руке…

Дејан С. Шуњка

Преузето са Интернет презентације:http://www.czipm.org

12.05.2017.

Браћа Лујо и Иво Војновић и отимање српског Дубровника почетком 20. века

Браћа Лујо и Иво Војновић: дубровачка властела, са звуком гусала у души „Ја ћутим да ми у жилама тече српска крв оних Војновића који, по српским и руским пољанама, до наше добе, мачем написаше неколико страница историје српског народа. Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништаван њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину српског народа“, – пише Лујо Војновић, згађен похрваћивањем Дубровника, Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, жалећи и хрватски народ, коме је „у жилама уштрцан отров лудила и гоњења…“ Лујо Војновић Ужички кнезови постају конти Преведре Републике Наиме, распадом Деспотовине, преци Ива и Луја Војновића, ужички кнезови, победиоци многих битака, који су предали 1699. Венецији Требиње и Поповску област (Милош и Војин Војновић) су од Преведре Републике добили признање племства. Неко од кнежева ужичких је своју имовину сместио у Дубровник.

Дубровник

Дубровник

Купио је, неким својим везама, у XV веку, од млетачког патрицијата чланство у патрицијату. Очигледно је имао добре везе, пошто је у Дубровачкој Републици постојао чврст закон (како пише Мато Лисичар у предговору „Дубровачкој трилогији“ Ива Војновића, из 1918. године):

„По одредби сената у Дубровнику није се могао настанити човјек православне вјере. Ту одредбу није сенат учинио из вјерских обзира, него из бојазни, да се не би Херцеговци у граду обогатили и тако преотели властели трговање по унутрашњости.“

Грб Војновића

Грб Војновића

У XV веку, тачније 1446. године, нестаје последњи православни свештеник Божидар Проковић са Мљета, настањен у манастиру Св. Богородице, који је завештао књаз Стеван Првовенчани. У првој половини XVIII века рођени Дубровчанин, човек близак цару Русије Петру I, Саво Владиславић, долази 1717. да обиђе своју мајку. Од сената је тражио дозволу да на свом поседу на Посату, изван дубровачких зидина, подигне црквицу и држи службу. Сенат му дозвољава дизање црквице, али да не може обред да се врши на шизматичком обичају. Саво Владиславић одлази из Дубровника не поздравивши се ни са ким. Значи, Дубровачка Република је била строго католичка и није било дозвољено другој вери да има јавно своје молитвено место, па ни православној.  Народ у Конавлима и на Пељешцу, давно је прихватио римокатоличку веру, али је задржао своју српску етничку свест. Дубровник плаћа порез Хиландару Трагови постојања Срба у околини Дубровника, на Пељешцу и Конавлима су бројни. Око половине XIII века у Стону, у манастиру Св. Богородице, сахрањен је праунук кнеза Мирослава. Онога Мирослава чије је јеванђеље пронађено у Бијелом Пољу и на чијим корицама је калуђер који га је преписивао написао: „Боже помози ми да ујасним речи.“

 

Дубровник

Дубровник

На Пељешцу се употребљавала ћирилица, подаци из 1427. године. За Пељешац је везан моменат кога износи Владимир Ћоровић у књизи „Света гора и Хиландар“. Цар Душан је дао Дубровчанима Пељешац 1334. године, уз обавезу да сваке године дају одређену новчану накнаду. Ђурђева ћерка Мара, удата за турског султана, замолила је Дубровчане да своје обавезе исплаћују манастиру Хиландару. Сличну молбу је упутио и потурчени син Херцег Стјепана, Ахмет-паша, па су Дубровчани све до 1808, до пада Републике, исплаћивали Хиландару свој дуг. Млечани су Дубровчане хвалили због педантности да на свом простору немају ни једно шизматичко обележје и служење православне вере. Мада они сами су православце толерисали из чисто практичних разлога, јер су им били потребни за тучу са Турцима. Изузетак је био, у једном критичном периоду, на издисају Републике, руски конзул Фонтон, иначе католик, али чији је посебан задатак и уживање било да нервира дубровачку властелу. Тражио је да му на имању саграде капелицу и да има попа. Пошто су се Дубровчани много уздали у везе са Русијом да их избави од Наполеона, конзулу Фонтону су направили капелицу и довели попа Лазара Љубибратића, из Црне Горе. То је био једини изузетак, наравно, из чистог користољубља.

 

Дубровачки календар 1808

Дубровачки календар 1808

 

Појава Хрвата у 19. веку

Лујо Војновић

Лујо Војновић

Прича о породици потомака ужичких кнезова, победиоца многих битака, Иви и Лују Војновићу, синовима Константина Војновића – на чијој бакарној плочи на Михајлу („Умиру чемпреси и чијопе тамо ћуте“) пише: „рогјен 2. марта 1832 вмр’о 20. маја 1903 овдје ћека врскрснвћело“ иначе правника и историчара, члана Далматинског сабора, Хрватског сабора и члана ЈАЗУ – и мајке Марије племените Серољи, Дубровкиње, у ствари је прича о дипломатској спретности, и истетовираном звуку гусала или већ неког сличног српског инструмента у срцу. Крици, чијопа, мир чемпреса на Михајлу, тамни кипаристи и осветљени дубровачки салони били су превише слаби да, у већ исклесаним психолошким ликовима потомака Војновића, скрајну својом отменошћу, рику неког занесеног српског певача. Прећутни споразум о поштовању националног бива прекинут педантном акцијом државне политике Аустроугарске, уз помоћ римокатоличке цркве и каснијим убацивањем у игру резервног играча (споразум Цветковић-Мачек) који почињу жестоко и трајно у Дубровник, Конавле, Пељешац… да тетовирају хрватство. У ту утакмицу без размишљања, са крвљу преживелих са Косова поља која се узбуркала, и реториком и образовањем стеченим у западним земљама, увређених националних осећања улеће – Лујо Војновић. Да би ствар била јаснија католичко Конавле и остала дубровачка околина није знала за хрватство, до друге половине XIX века. Аустријски статистичар, Карл фон Церниг, је у попису становништва Дубровника и његове околине тј, Конавла и Пељешца 1851. и 1857. написао – Срби. Чак и колоритни аустријски дипломата, Бењамин Калај, који свој интимни развојни пут има од србофила до србофоба, (крсти се у Београду као конзул у православну веру и назива Србољуб, па наглавце ускаче у другу етапу свога живота пре него што смишља и установљава код Хрвата србомрзачке флоскуле које се и данас користе, у време док се још није ошамутио интересима аустроугарске владе, Дубровник назива српским градом.

 

Дубровник - Улица Краља Петра

Дубровник – Улица Краља Петра

 

Срби католичке вере И тако даље и тако даље. Дубровник је очигледно служио за разноразна поткусуривања. Док се за финим столовима водила политика у дубровачким салонима је постојала распетост између слободе и зависности, између трампе и стапања.

Србин католик из околине Дубровника

Србин католик из околине Дубровника

Срби католици нису се одрицали свога српског имена и покушавали су у много наврата, не да га сачувају, већ да га потпуно заштите и спрече нагли улаз хрватског у Дубровник. Чувајући српско име, чували су и овај град који је био у вечном дослуху мора и зидина, као и трговине и политике. Најтачније је проблем артикулисао Лујо Војновић, млађи брат Ива, рођен у Сплиту 15. априла 1864. године, у писму Никши Градију који је издавао часопис „Глас Дубровачки“, и који се недвосмислено опредељивао за јужнословенску концепцију. Никша Гради пише:

„Ми Дубровчани Срби по пореклу иако се нећемо нигда па нигда претапати у Хрвате, а то није ни нужно ни могуће, ми ипак не сањамо о каквој великој Србији, а еби то био очевидни и безумни анахронизам, а с друге стране љубимо Хрвате ко нашу рођену браћу, па хоћемо с њима, ко са осталим нашијем саплеменицима, ступити истом нам се појави прилика у заједницу Југославенску.“

Због југословенске оријентације лист је често био забрањиван и доспео је у финансијску кризу. Лујо Војновић 4. маја 1886. пише Градију:

„Настојте свим Вашим силама да ваш лист не пропадне (…) Когод може у Дубровнику нека жртвује штогод (…) Промислите молим вас, која би бламажа била да овај лист који је написао вашом руком цијели један озбиљан програм на своје чело, да тај лист који се племенито бори у нашем Дубровнику проти поплави кукавности и националистичке интолеранције, да тај лист наједном престане излазити.“

Човек са оба српска двора

 

Џиво Гундулић написао је најлепше српске стихове о слободи „дару ком сва блага вишњи Бог нам дао“

Лујо Војновић је право студирао у Загребу, дипломирао и докторирао у Грацу, службовао као судски чиновник у Загребу, затим као адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту, а од 1894. до 1896. имао адвокатску канцеларију у Дубровнику, 1896. постаје секретар црногорског краља Николе, а затим црногорски министар правде и реформише судство Црне Горе. Опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, био је од 1901. до 1903, а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српскобугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.

У време 1910. године, када је пламсала огорчена борба између два кандидата за сплитског посланика Реицхсрат-а (Аустријски парламент), Анте Трумбића и Јосипа Смодлаке, који се декларисао за уједињење југословенских народа изван аустријских оквира, „Сплитско јединство“ прозива Луја Војновића као човека Србина у Далмацији, чији су преци некада били православни а родитељи им прешли у католичку веру, где га упозоравају да се „не налази на страни својих славних предака, оца и брата“, на шта им Лујо Војновић одговара и тиме и дефинише цео проблем и самог себе:

„То је већ трећи или четврти пут што један хрватски лист шаље топли позив „изгубљеној овци“. До сада сам увијек шутио јер нијесам никоме признавао, како не признајем ни сада, право да ме интерпелише о мојим народним осјећањима. Али сада не могу и не смијем, јер бих био рад да јавно мнијење примени на мене они талијанску: „Chi tace conforma“. Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другом облику био и Србима и Хрватима заједнички) – ја ћутим да ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по српскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје српског народа. Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправен дати свој живот за славу и величину српског народа.“

Лујо Војновић Даламација постаје „рвацко приморје“ На похрваћивање Руђера Бошковића, Ивана Гундулића и нормално Дубровника, Лујо Војновић пише листу „Време“, 30. јануара 1938. године:

„А да отворено речемо досадила је нашему свету злоупотреба имена Хрват, хрватски, та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле отров лудила, гоњења. До реке која дели Србију од свега што је строго централистички Хрватско, и на том простору роварница непрестано ради, маљ на наковњу понавља непрестано један једини племенски тон. Оградио се најпре плот, па се оградила ограда, најзад зид налик на онај којим Кинези бранијаху од насртаја Монгола и ето ту, Далмација више није Далмација него рвацко приморје. Може ли се замислити веће централизације, сва су историјска имена искључиво хрватска, све је засебно, чак и књижевност и језик без и најмањег утицаја Срба, али велика и великог реформатора Вука. Бошковић је Хрват и само то, јер су покатоличени Херцеговци (Хрвати), Гундулић је Хрват, сви су дубровачки писци само Хрвати. Хрватски краљ Томислав је био господар Дубровника итд, итд, ми не знамо која нарочита знаменитија, ексклузивнија својства на тај фрагмент словинства више од великог скупног словинског имена које су се искључиво признавали и Бошковић и Гундулић а који су далматински Викинги задавали тешке ударце и самом крилатом лаву. Све радње су офанзивне, агресивне, изазивачког карактера, из чега се види да нису спонтано никле из просте хрватске душе. Они се понашају као неодговорна деца, а заборавља се када се деца играју жигицама не запале тако лако и своју кућу него и суседову. За Руђера Бошковића је једини завичај Дубровник а једина отаџбина је јужно словенство и словенство, једино осећање. Зар је то тако незнатна ствар да се преко ње тако презриво прелази.“

Верски обрачун је прешао на национални, а покатоличене Србе изгледало је веома лако превести у Хрвате.  Први светски рат Луја Војновића затиче на Цетињу, а влада Србије га упућује у Рим где од 1914. до 1917. брани наше интересе. У Версају, на мировној конференцији, учествује као члан југословенске територијалне делегације. Пред II светски рат био је краљевски сенатор. Одликован многим домаћим и страним одликовањима. Други светски рат га затиче у Загребу, а ратне године проводи повучен из јавног живота, радећи на својим делима. Умире у Загребу 18. априла 1951. Сахрањен на Михајлу где почивају родитељи и брат Иво. „Смрт Мајке Југовића“

Иво Војновић

Иво Војновић

Прича Ива Војновића, Лујовог брата рођеног 9. октобра 1857. у Дубровнику, нешто је друкчија. Права је завршио у Загребу, провео четири године у административној служби по Хрватској и седам у Далмацији. Драматург Народног казалишта у Загребу је постао 1907, и остао на том месту до ратова. Прича Ива Војновића почиње у Сплиту, када је остарелом Вуку Караџићу рецитовао „Смрт Мајке Југовића.“ Дубровачки салони су уградили у њега појам борбе за слободу и самосталност, мрке тонове распада Републике и племства, сведочење пред најездом нових друкчије склепаних људи који отимају и нагло се богате у моментима док старо племство, убајаћене крви, потпуно ишчезава са животне позорнице. И, на први поглед, Иво Војновић је нежни песник и драмски писац о тешким моментима једног величанственог града. Само на први поглед. Међутим, Иво Војновић је, не само умео него очигледно и морао, да се задуби у прошлост свога народа и да изрази на сцени и у поеми, српски национални идеализам. Надахнула га је, нормално, Косовска трагедија. Иво Војновић је 1906. опевао смрт Мајке Југовића. У Београду је играна усред анексионе кризе и била је нешто много више него књижевни догађај – била је значајна национална манифестација. Косово и даље тиња у Иви Војновићу. Прославља мајку тврда срца у „Лазаревом васкресењу“, што је одјек страдања српског народа у негдашњој Старој Србији и Македонији. Играна је први пут 13. маја у Београду, после победе над Турцима. Кроз оба дела, као „Еквиноција“, и „Императиxом“, Војновић прича причу о страдању и жељи за лепотом и слободом. На самом почетку светског рата добија шансу да кроз патњу докаже своју тежњу за лепотом и слободом. Затворен је у сињску тамницу зато што је присуствовао премијерама својих комада који славе освећено Косово. Несаслушан и несуђен, он месецима подноси физичке и моралне муке. Дирљива успомена на његово робовање је сусрет са Онисимом Поповићем у сињској тамници.

 

Гроб Иве Војновића

Остварење националног сна је дочекао овенчан ловорикама са прослава своје шездесетогодишњице у Загребу и Прагу. Повлачи се у Дуборовник, враћа опет чијопама и кипарисима, карневалском ћеретању и салонској озбиљности. Умире 1929. године и сахрањен је на Михајлу. И… једноставно, Дубровник у коме је до пада Републике био јасан однос и место Срба, почетком XX века, када аустроугарска хоће да му залепи префикс хрватски, напокон остварује ту тежњу – тренутно тамо Срба готово да нема. Раскошна сценографија више неће да буде позорница непредвидљивих и увек занимљивих српских карактера. Сада ће по раскошној сценографији да шетају синдикалне организације и показују места која су некада била жива и у којима се нешто дешавало.

извор: Српско наслеђе бр. 3, март 1998.

12.05.2017.

Српски Дубровник

„У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило – како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини“, писао је хрватски историчар Натко Нодило Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“ (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини.  Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају „историјским доказима“ о присуству хрватског народа и хрватског језика „диљем“ Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника. „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“ Католичанство исповедају и Шпанци, и Французи,и Немци… па их нико због тога не сматра Хрватимa. Нодило је био потпуно у праву, мада се, данас, не би нашао нико у Хрватској, ко би се усудио да подржи овај његов научни суд. Признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о „повјесном праву“ хрватске државе на овај град са српским становништвом и српском цивилизацијском баштином.

Дубровачки календар 1808

Дубровачки документи откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик; некад као српски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски.

Чак је и један папа, Лав XIII, јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби

То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва. Не знамо да ли се ико, темељно, бавио историјским феноменом да је једино Србима забрањено да исповедају католичку веру!? Да би ово било примамљиво и значајно истраживање, опомиње нас и чињеница да су католици Далмације, Славоније, Херцеговине, Босне, Дубровника и других српских крајева, све до првих деценија 20. века, себе сматрали Србима. Временом су сви они постали „Хрвати“ и међу њима нема више оних који се осећају Србима.

Дубровник – Улица Краља Петра

Институције Католичке цркве не би саме успеле да преведу Србе, са великог подручја, на католичанство, па онда да их похрвате, да им нису помагале наведене католичке државе: притисцима и привилегијама, а и кроз просветну, културну и информативну делатност. Ове државе су, ради преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате, посезале и за голом војном и полицијском силом, што је достигло врхунац у оба светска рата, кад је ово помагала и Немачка. Дубровчани су се дуго опирали укњижењу у хрватску рубрику, јер нису пристајали на тако нешто, само због тога што исповедају като-личанство. На крају, ту веру исповедају Немци, Италијани, Шпанци, Французи и други народи и ником не пада на памет да их због тога, сматра Хрватима! Дубровчани нису дозвољавали да их религија спутава у народном осећању.  За српство су се борили јавно, књижевношћу, просветом, штампом, као и делатношћу у различитим друштвеним организацијама. Чинили су то иако су против себе имали и Ватикан, и млетачку, и мађарску, и аустријску, и немачку, и хрватску власт; у сваком периоду неку од њих, или више њих – одједном. Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену – 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на „Завод Светог Јеронима“ у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у „Хрватски завод Светог Јеронима“. Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч „хрватски“. Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године.

Дубровник

Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу „Дубровник“, али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови а текстови Лава Тринаестог игде још сачувани. Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као „хрватске народне пјесме“. Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу „Дубровник“ (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима: „Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катакли-зам оборити све те умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни! Херострата (потпаљивач Артемидиног храма у Ефесу) ће поменути Клиомуза заштитница историје.“

Слободан Јарчевић

извор: Српско наслеђе 12.05.2017.

Дубровачка књижевност је српска

Сви дубровачки писци осећали су се Србима, а највећи међу њима Иво Гундулић је у „Осману“ од 11 000 стихова већину посветио Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни. Данас, већина Срба зазире и од саме претпоставке да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби и од тога да је Дубровачка Република била једна од српских средњовековних држава. Због тога је лако хрватској држави да својата целокупну баштину и Дубровника и Дубровачке Републике. Тиме је, из српске књижевне круне, украден највреднији драгуљ. Да би био враћен, српске просветне и културне установе морале би да отворе међународну расправу о томе. Доказа за крађу српских интелектуалних добара Дубровника има на претек. Да не говоримо о српству у средњем веку, јер оно, тада, није било начето хрватском индоктринацијом. Осврнућемо се само на српство Дубровника у 19. и у првим деценијама 20. века. Било је и те како неговано.  Тад су, под српским именом, цветале привредне, друштвене, просветне и културне организације у Дубровнику и околини. 1874. се у Дубровнику оснивају: Певачко друштво „Слога“, Дубровачко радничко друштво, Дубровачки глазбени збор, а 1887. и Задруга Српкиња Дубровкиња. Затим, следе: Српска дубровачка академска омладина – 1900, „Српска зора“ – 1901, Гимнастичко – соколско друштво „Душан Силни“ – 1907. и Матица српска – 1909. Ћирилична издања књига и новина, издавана су у штампаријама Претнера и Мате Грацића. Један од најугледнијих новчаних завода у Далмацији, била је Српска штедионица у Дубровнику, а важан допринос привредном развоју Дубровника долазио је из Савеза српских земљорадничких задруга. Најпознатије српске новине у Дубровнику биле су „Дубровник“. Овај српски лист пратио је, редовно, активности свих српских друштава и установа. Посебно је, сваке године, приказивао светосавске прославе. Џиво Гундулић написао је најлепше српске стихове о слободи „дару ком сва блага вишњи Бог нам дао“ Градић Цавтат, недалеко од Дубровника, није заостајао у неговању српских културних и просветних установа. Цавтаћани су основали српско музичко друштво „Захумље“. Срби Цавтата су 1904. покренули борбу против хрватских праваша, предлажући да се овој странци супротставе, заједно, Срби и Хрвати. Цавтат је српској, касније, и југословенској култури дао: Валтазара Богишића, Луку Зореа, Људевита Вуличевића, Влаха Буковца, Франу Супила и друге. Без обзира на то што је већина Дубровчана била католичке вероисповести, нико од њих није доводио у сумњу своју припадност српском народу. Најславнији Дубровчани су остављали писмене трагове о својој народности, посебно у књижевним делима. Тако је члан једне од најугледнијих дубровачких породица Лука П. Примојевић, 1514. молећи Сенат да му дозволи отварање штампарије, обавештавао да ће у њој штампати српском азбуком, онаквом какву употребљавају српски калуђери и онаквом каквом се штампају књиге у штампарији Црнојевића. Хрватска, „врло далека земља“ Мавро Орбин пише о Војводству Светог Саве у Босни, а за Хрватску каже да је „врло далека земља“, посвећујући јој само десетак редова. Иво (Џиво) Гундулић, поред неколико стихова посвећених Хрватској, у „Осману“ све остале, а има их 11 000, посвећује Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни. Дубровачки посланик у Паризу Антун Сорго-Соркочевић (1775 – 1841) штампао је у Паризу брошуру: „Постанак и пропаст Републике Дубровачке“, у којој је предложио да се уједине, у једну државу, Дубровник, Бока Которска, Црна Гора и Србија. Брошура је била забрањена у Аустрији. Песник Дубровника Медо Пуцић рекао је да је „Српска вила надахњивала дубровачке пјеснике“, а сам је написао песму „Српској земљи старој“ – 1848. У то време је и Георгије Николајевић јавно рекао да Дубровчани говоре „српским, херцеговачким наречјем“. Песник слободе и лепоте Великом песнику Дубровника Џиву Гундулићу, споменик је подигнут 1892, на предлог Српске дубровачке омладине од 1880. Опћинско вијеће града је предлог усвојило и одлучило да организује одбор за прославу 300. годишњице песниковог рођења. У Одбор су ушли Срби католици и изразите присталице Југославије: Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казанчић, Мато Водопић и Луко Зоре. Одбор је, 15. августа 1892, упутио писмо следеће садржине Јовану Ристићу, намеснику краља Александра Обреновића: „Нама Србима понос испуњава груди, кад год поменемо наш стари и толиком славом овенчани Дубровник. Некада беше овај наш град први међу нашим градовима: и просветом и трговином и политиком и богатством, али највише својим песништвом. И много већи народи нису, у оно време, имали града који би се мерио с Дубровником. Он не само себи, свом народу, него свету – даде неколико величина научничких. Али све то није пронело толико славу његову, као што га уздигнуше синови његови, познати у нашој књижевности по имену: дубровачки песници.

spomenik

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења Читаво коло песника даде нам тај наш прослављени град; њихова имена светле светлошћу јарком, која се не тули и која се неће угасити, док је у животу и једнога Србина. Прва звезда на овом светлом небу јесте Гундулић, који угледа света пре триста година, и чију тристогодишњицу свечано прослависмо и ми у Београду, при крају 1887. Рођен од Србина властелина, однегован у слободи и богатству, Гундулић се посвети науци. Из младачке душе његове почеше се одлегати песма у стиховима, најсавршенијим оног времена. Његов песнички рад беше обилат, али се издвајаху најзнатнија и најславнија два дела: „Дубравка“ и „Осман“. У првом слави слободу свог милог Дубровника; у „Осману“ пева победну песму крста над полумесецом и прориче бољу будућност свом српском народу.“ Како је то увек бивало, на ову српску прославу стигао је аустријски цензор, који је, из свечаних говора, избацивао све оно што је говорило о српству Дубровчана и српским династијама. Аустријском цензору помагали су чланови хрватске Партије права, претходници идеологије усташа из Другог светског рата. Они су ометали прославу. Паљење српских застава Обрачун са српством у Дубровнику, уз прогоне Срба Дубровчана, почео је после атентата припадника покрета „Младе Босне“ на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, у Сарајеву 1914. године. Десила се „Кристална ноћ“ у Дубровнику, пре оне у Немачкој и после загребачког јуриша на Србе и њихову имовину 1902. године. Срби у Дубровнику били су у животној опасности. Хрватски јуришници, на челу са Никшом Свилокосим, уништавали су све што је било српско у Дубровнику: школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе. У просторијама „Душана Силног“, поломили су целокупни намештај. Два дана касније, 16. јула 1914, ухапшен је песник Иво Војновић, писац драме „Смрт мајке Југовића“. Отеран је у Шибеник и тамо затворен са Србином Онисимом Поповићем. Поповић је у Шибенику обешен. За несрећу, две деценије касније, 1941, хрватски војници ће рашчеречити Онисимовог сина Мију. Иво Војновић је умро у Београду 1929. године и испраћен је у Дубровник, као цењени српски кнез. Један од последњих дубровачких госпара Луко Бонић Боно умро је 14. фебруара 1940.  у Дубровнику. Сахрањен је на Лападу, поред браће Пуцића.  Српска грађанска музика Дубровника одсвирала је: „Хеј, трубачу с бојне Дрине“. Венац Српског културног клуба из Београда, носио је Србин Дубровчанин Рафо Марић.

Српска дубровачка грађанска музика утемељена 1878.

И тако, сем српског народа, нема ниједног другог који би се одрицао културног блага својих предака. Но, ни Срби то више неће чинити; њихове будуће генерације. Било би сулудо да се одричу таквог културног блага, каквог су Дубровчани подарили своме роду. Никша Гради ДУБРОВНИК путнику који му доходи у посјете Славног града из улице старе Из далека, путниче, кад дође, Немој пазит на данашње кваре, Мисли само на сјај који прође. Пук му јадан, све душманске даре, Попут хљеба спасоносног глође, А не види да душмани шаре Да га свака срећа мимоиђе. Гробље пусто, он ти каже сада Вељих људи, и поштене сузе Малог броја при опћему сраму. Ал се сјети да се мачеш храму Где мах, за час, лудило преузе А кроз сузе да продире нада (када је 29. јула 1893. отваран споменик Гундулићу у Дубровнику – венац цвећа из свих словенских крајева послао је краљ Александар Обреновић – хрватски праваши, предвођени Франком, желели су да искористе ту прославу, па је Франко чак и одржао говор у коме је рекао како је дошао да заузме Дубровник. Запаљена руља праваши, претходница усташа, парадирала је дубровачким улицама, дерући се: „Србе на штрик!“, али, како је Срба дошло у огромном броју, франковци нису успели да заузму Дубровник, а улични рат избегнут је захваљујући томе што српске делегације нису одговориле на проусташке провокације. Том приликом спеван је овај сонет, објављен у српском листу „Дубровник“)

аутор: Слободан Јарчевић

извор: Српско наслеђе бр. 3, март 1998.

12.05.2017.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top