СЛОВО „З“ И ЦРНЕ ТРОЈКЕ

                                                            

                                                               СЛОВО „З“ И ЦРНЕ ТРОЈКЕ

11210426_456403081189898_5645174452085724350_n
злочиначко слово „З“

Политички саветници ђенерала Драгољуба Михаиловића су често (много чешће него о другим проблемима) расправљали о томе, ко ће да дочека Краља и на каквом коњу када се земља буде ослободила.Озбиљно су се плашили, да та улога не припадне ђенералу Милану Недићу или Димитрију Љотићу или неком другом од „квислинга“, па су зато упрегли сву своју мудрост да пронађу неки начин да се са успехом ослободе свих својих супарника, а да се Власи (тј. Енглези) ипак не сете о чему се ради. Зато су ступили у везу с Владом у Лондону и са разним њеним дворским саветницима и шифрантима, којима су сликовито објаснили, да у Отаџбини постоји известан број лица,којих би Југословенска Војска у Отаџбини морала, на сваки начин, да се ослободи. И заједничким мозгањем Михаиловићевих и југословенских лондонских политичара дошло се на „сретну“ (како сами веле) идеју, да се на отаџбинском тлу „популарише“ (опет њихов израз) велико слово З, стављено, наравно, под наводне знаке.
Ђенерал Михаиловић, односно његов штаб, достављао је радио шифром Влади у Лондону имена лица из Отаџбине, а Влада је, објављивала преко радија Лондона, – да се стављају под слово „З“ ти и ти.
Стављајући их под слово „З“ преко радија Лондона, југословенска избегличка Влада им је изрицала, без икаквог судског поступка, пресуду, која је значила – заклати .
По сопственом признању историчара југословенске емигрантске Владе, били су стављени под слово „З“, чија су имена објављена преко радија Лондона, следећи:134

https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=HC0cJnptpRY

„1. Аћимовић Милан, Недићев министар (бр. 310, 15. јули 1942;30. јули, па 1, 7, 23 и 29. август);
2. Бабић Карло, наредник из Степојевца (бр. 521, 29. август; 1. септембар);
3. Богдановић Новак, полициски агент (бр. 385, 12. август; 29 и 31. август);
4. Браловић Раде из Краљева (бр. 395, 12. август; 23 и 29. август);
5. Булић Драгутин, професор у Чачку (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
6. Веселиновић Радослав,инжењер, Дирис (бр. 204, 25. мај; 2 и 8. јуни);
7. Вуковић Ђида, Хортијев посланик (бр. 203, 25. мај; 2 и 8. јуни);
8. Грбић Милован, председник општине Попучке код Ваљева (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
9.Грујић Милан, пуковник у пензији (бр. 396, 14. август; 29. август);
10.Губарев Никола, полициски агент (бр. 368, 8. август; 29 и 31. август);
11. Дедић Рафаило, нижи војни чиновник (бр. 452, 24. август; 11. септембар);
12. Динић Танасије, пуковник (бр. 203, 25. мај; 2 и 8. јуни);
13. Добричић Д. Никола, пеш. капетан II класе (бр. 369, 8. август; 29.август);
14. Докић Ђура, ђенерал, Недићев министар (бр. 310, 15. јули;7, 23 и 29. август);
15. Ђорђевић Душан, Недићев министар (бр. 310,15. јули; 7, 23 и 29. август);
16. Ђорђевић Цека, Аћимовићев помоћник МУД (бр. 201, 25. мај; 2 и 8. јуни, па 30. јули, па 1, 7, 23 и 29. август);
17. Живановић Мирко, шеф полиције у Нишу (бр. 366, 8. август; 23 и 29. август);
18. Здравковић Д. Милорад, арт. мајор (бр. 369,8. август; 29. август);
19. Зотовић Мирослав, новинар из Ниша (бр.366, 8. август; 23 и 29. август);
20. Јанковић др Велмар, Јонићев помоћник МП (бр. 204, 25. мај; 2 и 8. јуни, па 7, 23 и 29. август);
21. Јанковски Ђорђе, ваздух. капетан (бр. 452, 24. август; 1. септембар);
22.Јањић Страхиња, ражаловани потпоручник (бр. 522, 29. август; 11.септембар);
23. Јеремић Воја из Краљева (бр. 395, 12. август; 23 и 29.август);
24. Јонић Велибор, Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
25. Којадиновић Бата, срески начелник у Љубовији (бр.203, 25. мај; 2 и 8. јули);
26. Коларевић Н. Милош, пеш. капетан (бр.369, 8. август; 29. август);
27. Костић Јосиф, ђенерал, Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
28. Котур Ђура, Мијушковићев помоћник МСП (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
29. Кузмановић Огњен, Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
30. Кујунџић Богољуб, Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
31. Лазаревић Момчило, срески начелник у Власотинцима (бр. 272, 28. јуни; 18. јули);
32. Марјановић Миљко, председник општине пожешке (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
33. Марјановић др Чеда,Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
34. Марковић Жика, агент Специјалне полиције у Београду (бр. 368, 8. август; 31. август);
35. Матић Божа, из Ваљева (бр. 201, 25. мај; 2 и 8. јуни);
36.Матић Љубивоје, учитељ из Попучака, поред Ваљева (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
37. Мијушковић др Јован, Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
38. Михаиловић Анђелко, трговац из Ваљева и б. Народни посланик (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
39. Младеновић Т. Борисав, пеш. поручник (бр. 369, 9. август; 29. август);
40. Недић Ђ. Милан, ђенерал (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
41. Нововић Ђ. Војислав, пеш. капетан II класе (бр. 426, 22. август; 11. септембар);
42. Обућина Драгослав, свештеник у Краљеву (бр. 395, 12. август; 23 и 29. август);
43. Олћан Михаило, Недићев министар (бр. 310, 15. јули; 7, 23 и 29. август);
44. Пантовић Тадија, из Претока у Гружи (бр. 249, 17. јуни; 3 и 9. јули);
45. Папић Негован, из Мионице (бр. 201, 25.мај; 2 и 8. јуни);
46. Перић Ђорђе, Недићев шеф пропаганде (бр. 203, 25. мај; 2 и 8. јуни);
47. Першић Драго, из Краљева (бр. 395, 12. август; 23 и 29. август);
48. Петрић Живадин, срески начелник, Лебане (бр. 272, 28. јуни; 18. јули);
49. Петровић Милован, Председник Општине Бранковина (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
50. Поповић Драгутин, из Лебана (бр. 272, 28. јуни; 18. јули);
51. Поповић Душан, Начелник Среза крагујевачког (бр. 370, 8. август; 23 и 29. август);
52. Поповић Милан, б. сенатор, Хортијев посланик (бр. 203, 25. мај; 2 и 8. јуни);
53. Поповић Светислав, полициски агент (бр. 385, 12. август; 29 и 31. август);
54. Продановић Милован, из Кнића, арт. капетан I класе (бр. 369, 8. август; 29. август. Пре тога, дато само његово презиме, бр.249 од 17. јуна, а оглашено 3 и 9. јула);
55. Рајовић Богдан, шеф станице Иверак (бр. 201, 25. мај; 2 и 8. јуни);
56. Редић Драги, потпуковник (бр. 231, 9. јуни; 3 и 9. јули);
57. Ритиков Анатолије, свештеник у Краљеву (бр. 395, 12. август; 23 и 29. август);135
58. Савић Радован,полициски агент у Нишу (бр. 366, 8. август; 23 и 29. август);
59. Свеншек Ф. Рудолф, пеш. капетан (бр. 231, 9. јуни; 3 и 9. јули);
60. Срб А. Ђорђе, пеш. капетан II класе (бр. 426, 22. август; 11. септембар);
61. Стефановић С. Миодраг, арт. капетан I класе (бр. 369, 8. август; 29. август);
62. Стојановић Александар, ђенерал (бр. 203, 25. мај; 2 и 8. јуни, па 7, 23 и 29. август);
63. Стојићевић Јован, из Дражевца (бр. 521,29. август; 11. септембар);
64. Стојковић Драгић, судски чиновник у Власотинцима (бр. 272, 28. јуни; 18. јули);
65. Столе Врњачки, Пећанчев војвода, право име: Стојановић, кафеџија из Београда (бр. 360, 5. август; 23 и 29. август);
66. Стругаревић Емилија, из Врњаца (бр. 362,5. август; 23 и 29. август);
67. Тадић Драгић, трговац у Ваљеву (бр. 203, 25. мај; 2 и 8. јуни);
68. Тешић Рајко, капетан из Милановца (бр. 202, 25. мај; 2 и 8. јуни);
69. Тодоровић Алекса, из Краљева (бр. 395,12. август; 23 и 29. август);
70. Тојић Миодраг, пеш. мајор, Помоћник Команданта СДС у Крагујевцу (бр. 361, 5. август; 29. август);
71. Ћоројевић (?; или можда Ђорђевић) Буда, инспектор Министарства финансија (бр. 204, 25. маја; 2 и 8. јуни);
72. Филиповић Стојан, полициски агент (бр. 385, 12. август; 29 и 31. август);
73. Чолић Л. Михаило,жанд. поручник у пензији (бр. 404, 17. август; 11. септембар);
74. Швебел Рудолф, Потпредседник Општине крагујевачке (бр. 370, 8. август; 23 и 29. август);
75. Шкава Јован, Пећанчев војвода, из Ваљева (бр. 201, 25. мај; 2 и 8. јуни).“136

Поред ових седамдесет и пет имена, која су била оглашена преко радија Лондона, ђенерал Драгољуб Михаиловић је доставио још двадесет и пет имена за стављање под слово „З“. Међутим, та имена преко радија Лондона нису била оглашена (видеће се доцније зашто). То су ова имена:

„1. Анђелић Милисав, адвокат из Бијелог Поља, Потпредседник црногорске Скупштине од 12. јула 1941. (бр. 621, 12. септембар);
2.Божовић Божа, војни чиновник, Крушевачки округ (бр. 531, 4. септембар);
3. Бојевић Радивоје, војни чиновник, Крушевачки округ (бр. 581, 4. септембар);
4. Бурић Богдан, свештеник из Никшића (бр. 539, 1.септембар);
5. Вељковић Светозар, кројач, Крушевачки округ (бр. 581,4. септембар);
6. Вучинић Душан, адвокат из Подгорице, Дрљевићев МУД (бр. 620, 12. септембар);
7. Дрљевић Милан, Расински војвода (бр. 581, 4. септембар);
8. Дрљевић др Секула, (бр. 621, 12. септембар);
9. Ђуровић Машан, из Рашке (бр. 344, 5. август);
10. Јакшић Арсо, свештеник из Никшића (бр. 539, 1. септембар);
11. Јовановић Белов Јован, из Црнојевића Ријеке (бр. 620, 12. септембар);
12. Куловец Петар, резервни капетан, Крушевачки округ (бр. 581, 4. септембар);
13. Ломпар Петар, Дрљевићев министар (бр. 620, 12. септембар);
14. Матић Велибор, полицајац, Крушевачки округ (бр. 581, 4. септембар);
15. Милошевић Михаило, Председник Општине недокуске, Срез Бијело Поље (бр. 621, 12. септембар);
16. Митровић …, инжењер из „Аеропута“ (бр. 357, 5. август);
17. Ненадић Воја, учитељ из Пљеваља, б. Народни посланик (бр. 621, 12. септембар);
18. Перовић Данило Тунгуз, професор из Берана, Дрљевићев министар (бр. 620, 12. септембар);
19. Петковић Петко, каменорезац, Крушевачки округ (бр. 581, 4. септембар);
20. Пламенац Петар, Дрљевићев министар (бр. 620, 12. септембар);
21. Поповић Лазар, из Београда (бр. 649, 16. септембар);
22. Сондермајер Тадија (бр. 357, 5. август);
23. Стефановић Милан, наредник, Крушевачки округ (бр. 581, 4. септембар);
24. Стругаревић Јордан, кројач, Крушевачки округ (бр. 581, 4. септембар);
25. Чвркић Војко, б. Народни посланик и министар (бр. 226, 6. јуни). „137

https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=8_VNU-9cwYE

Као што се види, међу свим овим именима уопште се не налази Димитрије В. Љотић. Интересантно је,зашто он није стављен под слово „З“? Нико није нападан више од њега, а међу озлоглашенима се не налази његово име! Оно, додуше, постоји једна необјављена депеша Драже Михаиловића југословенској Влади (бр. 648 од 16. септембра 1942. године), у вези које историчар егзилне Владе пише следеће:
„Додајмо да је у једном једином случају Михаиловић желео да једна личност буде оглашена и убијена; али је тада имало да се изреком каже: ‘Шеф тројки наредио је да изгуби главу’. То није никад објављено.“ 138

Можда ова депеша крије тајну о Димитрију В. Љотићу. Необично је важно нагласити, да се међу свим горњим именима, и оглашеним и неоглашеним, која су стављена под фамозно слово „З“, не налази ни један једини комуниста. То признаје јавно и сам професор Слободан Јовановић, бивши Председник југословенске емигрантске Владе, у писму упућеном лондонском листу „Тајмс“ 15. јула 1946. године, а које гласи:

„Господине Уредниче,
У оптужници против ђенерала Михаиловића нарочито су, изгледа, истакнута убиства извршена под тзв. словом З. Јавни тужилац у Београду тврди да је југословенска Влада у Лондону, поступајући по предлозима ђенерала Михаиловића, оглашавала преко лондонског радија имена оних које је требало побити. Према оптужници, та оглашавања преко радија представљала су наређења за убијање Титових присталица и симпатизера.
На једној конференцији за штампу, одржаној са страним дописницима у Београду 1. октобра 1945, др Недељковић, Председник југословенске Комисије за утврђивање ратних злочина, изјавио је да је број оних на које је примењено слово З ’изванредно велики.
По нашим подацима о жртвама, покупљеним на терену, цифра закланих прелази десет хиљада… Никада ниједан Немац и ниједан колаборациониста нису били стављени под слово З’.
Као заступник Министра војске од јануара 1942. до јуна 1943,имам да изјавим следеће:
1. З је прво слово речи застрашити. Лицима стављеним под слово З давано је упозорење да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна.
2. Објављивање имена лица стављених под слово З вршено је преко радија Лондона, по предлозима које је ђенерал Михаиловић достављао југословенској Влади преко британских власти.
3. Укупно је 75 особа стављено под слово З.
4. Из списка лица стављених под слово З, који се може наћи у архиви радија Лондона, јасно излази да је слово З примењивано само на квислиншке елементе познате по својој служби непријатељу. Тако је било примењено на Председника тзв. Српске Владе,Милана Недића, и на најважније колабораторе.
5. Супротно тврђењима др Недељковића, на списку лица стављених под слово З нема ни једног јединог члана из Титовог покрета.“139

И, заиста, непобитан је факат, да се међу стављеним лицима под слово „З“ није налазио ни један једини комуниста. Ово је важно констатовати исто толико, колико и чињеницу, шта је, уствари, значило слово „З“.
По Председнику југословенске емигрантске Владе Слободану Јовановићу, као и по историчару те Владе Радоју Кнежевићу, стоји, – да је „З прво слово речи застрашити“. А професор Кнежевић још подвлачи, да је „стављање под слово З била једна у основи ПЕДАГОШКА МЕРА по Михаиловићевој замисли“, које „НИЈЕ, РАЗУМЕ СЕ, ДАВАЛО ИМУНИТЕТ КРИВЦИМА И ЈЕМСТВО ЗА БЕЗБЕДНОСТ У БУДУЋНОСТИ“.140
А шта се, уствари, догађало у Отаџбини са лицима стављеним под слово „З“, којима је радио Лондон одузимао „јемство за безбедност у будућности“? Преко ноћи их је нестајало! Јер, према стварној пракси спровођеној на терену у земљи, слово „З“ је доносило смрт онима, чија су имена била обележена оним несретним знаком.
Да се заиста вршило ликвидирање националних људи, то је признао и сам професор Слободан Јовановић, Председник југословенске егзилне Владе, у једном строго поверљивом акту.
Када је Лозовски, Помоћник Министра Иностраних послова СССР-а, упутио 3. августа 1942. године ноту југословенској Влади у Лондону противу ђенерала Михаиловића у вези његове сарадње са окупатором, усташама, Недићем, Љотићем, итд, – Слободан Јовановић је одмах упутио Лозовском одговор у виду депеше, која је у архиви југословенске Владе заведена под Стр. пов, В. К. бр. 711, 12. август 1942. У ставу VI ове депеше, поред осталога, стоји и следеће:

„У истом циљу стварања раздора протурени су и гласови о сарадњи ђенерала Михаиловића са Недићем. Те гласове протурају агенти немачки, Недићеви и Љотићеви. Међутим, да та сарадња не постоји види се јасно из Михаиловићевих депеша, из његових одлучних тражења да се рашчињују официри сарадници Недића и Љотића, КАО И ДА СЕ НА МНОГЕ ПРИМЕНИ СМРТНА КАЗНА. „141

А за које је људе тражено, да се „примени смртна казна“? Свакако за оне, који су стављени под слово „З“ и чије је оглашавање преко радија Лондона вршила југословенска избегличка Влада. И када је оваква лица Влада оглашавала преко радија, била је потпуно свесна, да то за собом повлачи „примену смртне казне“. Горњи текст из депеше Слободана Јовановића, то најречитије потврђује.

 

cea2ea3e7e7ede08dc1edceb1cf48984
SOE intelligence preteča MI 6

 

Зашто су људи стављани под слово „З“

Велики број лица стављених под слово „З“, као и њихов лични рад, писац одлично познаје, те ће зато изређати најкарактеристичније примере, да би се видело какви су људи, и зашто, стављени под овај убитачни знак.
На пример: Милован Грбић, Председник Општине у Попучкама,Срез и Округ Ваљевски, дошао је једнога дана у Ваљево код Окружног Начелника пуковника Драгомира Лукића и показао му акт штаба Ваљевског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, којим му се наређује, да четничкој команди приведе свога коња белца, пошто је потребан „ради дочека Њ. В. Краља“! Прочитавши то, Окружни Начелник се грохотом насмејао, а Грбићу рекао, да коња не даје и да се ничега не треба да плаши. Када је Грбић отишао, Начелник Лукић је,преко Среског Начелника Среза ваљевског Живка Протића,позвао десетак најбољих домаћина из села Општине попучанске и рекао им, да ће сви они сносити последице ако се ишта догоди Миловану Грбићу.Сељаци су из начелникове канцеларије отишли право у шуму у четнички штаб и тражили од команданта, да ради и њих и села пусти на миру Милована Грбића. И четници, испрва, Грбића нису ни дирали,али су га зато, што није предао белца и што се пожалио Окружном Начелнику ставили под слово „З“, непрестано вребајући тренутак када ће моћи заплотњачки да ликвидирају најпре Начелника Лукића, који је штитио Грбића, па после и самог овог угледног сеоског домаћина.

 

Draza and Colonel Robert H. McDowell September 1944

 

Или, на пример, случај Тадића Драгића, трговца из Ваљева, који је имао велике магазе. Тадић је непрестано давао четницима све што су му тражили. Слао им је у шуму и робу и паре. Давао је све без поговора. Али, једном приликом, када су му затражили знатну суму новаца, Драгић Тадић им је осорно одговорио, да ће паметније учинити ако му и кућу и магазе пренесу у шуму, јер му барем тада више неће досађивати. Тога пута је одбио да да, јер је у давању већ био исцрпљен. И ради тога, Драгић Тадић је стављен под слово „З“, те је морао често да се сакрива само да не би био убијен.

Па, случај Милована Петровића, Председника Општине у Ненадовићевој Бранковини. Једне ноћи дошли четници у Бранковину. Међутим, у село су изненада упали Немци, а четници побегли куд који.Немци су похапсили свештенике, оца и сина, Чеду и Ацу Вићентијевић, и још неколико угледних сеоских домаћина, те их све отерали на Бањицу. А Милован Петровић, Председник Општине, родољуб и јунак, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, када је видео шта се све збило услед кукавичлука четничког,сам је узео пушку у руке, па је стражарио над својим селом, не дозвољавајући да више прође четничка нога кроз атар његове општине. И остали сељани су га помагали, те су четници морали заобилазити Бранковину. На тај начин је Милован Петровић сачувао и село и сељане, али је зато био стављен под слово „З“! Јуначки је заложио своју главу за љубав заједнице.

А шта, тек, да се каже за Божу Матића, сина угледног трговца Милана Матића, а унука Маринка Матића, оснивача највеће гвожђарске трговине у Ваљевској нахији? Божа Матић је први из Ваљева почео слати четницима на Равну Гору све артикле у којима су оскудевали. Слао је, што се оно каже, и капом и шаком. Слао је радио апарате и батерије, разно алатке и гвожђарију, намирнице и готов новац. Када је Никола Калабић из „легале“ отишао у „илегалу“, те постао Дражин Командант „Горске Гарде“, Божа Матић му је одвојио педесет најбољих бораца из Ваљевског четничког одреда заједно с потпоручником Драгојловићем из Рађева Села, који су, после, били језгро нове Калабићеве формације. Када су Дража и Тито склопили споразум у Струганику, Божа Матић је отишао у шуму, у село Белошевац, где се састао са истакнутим Дражиним командантима у Ваљевском крају. Томе су састанку присуствовали: капетан Никола Калабић, поручник Нешко Недић, поручник Тома Обрадовић и студент Воја Поповић – Шоња. Божа Матић их је преклињао, да сви оду код пуковника Михаиловића у штаб и умоле га, да прекине сарадњу са Титом и комунистима, да заједно с Недићевим оружаним снагама поведу борбу противу партизана и да за времена спасу народ од несреће којој се неминовно ишло у сусрет. Међутим, већина је Дражиних команданата била противна и намери и схватањима Боже Матића. Нарочито се истицао Нешко Недић, који је најпогрднијим речима напао ђенерала Милана Недића и његов рад. Тако је пропао тај план Боже Матића. А нешто доцније, када су Немци похватали мајоре Ивана Фрегла и Ацу Мишића заједно с мајором Војиславом Пантелићем и скоро целим његовим одредом, Божа Матић је трчао на све стране док није пуштен на слободу мајор Пантелић са целим својим одредом. Могли су бити пуштени и Мишић и Фрегл, али је Мишић то одбио. А када је у јесен 1941. године наилазила из Јадра, Мачве и Подгорине према Ваљеву немачка казнена експедиција, Божа Матић с Ваљевским четничким одредом сачекао је исту на друму код с. Ваљевска Каменица, које су Немци били спалили, као и сва друга на која су дотле друмом наилазили. Матић је пришао самом команданту немачке експедиције и рекао му, да он са својим људима гарантује Немцима миран пролаз кроз Ваљевску нахију, али да од тога момента експедиција престане са паљевином села и убиством сеоских домаћина. До тога момента, немачка казнена експедиција попалила је цео низ села и побила више хиљада Срба у Јадру, Мачви, Поцерини, Рађевини и Подгорини, а од Ваљевске Каменице није више спалила ни једно једино село нити икога убила. Непосредна заслуга за то припада Божи Матићу, пуковнику Драгомиру Лукићу и ваљевским четницима Војводе Пећанца. Али, зато је Божа Матић био проглашен за „издајника“ и с Равне Горе је послата депеша, да се стави под слово „З“! И знајући, да улудо може главу да изгуби, Божа Матић је ступио у редове Српских добровољаца и тако се, некако, у заједници сачувао од каме.

Интересантан је, такође, и случај Рајовић Богдана, шефа станице Иверак (прва станица на прузи Ваљево-Лајковац). Дошли су четници да му руше станицу и пругу, да не би, бива, користили окупатору. Рајовић сакупио сељане, па заједно с њима уверава четнике, да се пругом вози народ, а да Немци иду друмом са својом моторизацијом, па ако баш желе да науде окупатору, нека их сачекају на друму, а пругу
да оставе на миру. Када су, пак, четници остали при своме, Рајовић их је молио, да се бар, тада, окану посла, а он ће их обавестити када је најзгодније да изврше своју намеру. И сељани су сколили четнике, те су ови пристали на Рајовићев предлог. Међутим, како су четници напустили Иверак, из тих стопа је Богдан Рајовић дошао у Ваљево и саопштио Недићевим властима какво зло смерају четници да учине у Иверку. Наравно, власти су предузеле потребне мере да спрече четничку намеру, али је зато Богдан Рајовић стављен под слово „З“, јер је желео добра народу краја у коме је служио.

cetnici
равногорске „црне тројке“ на редовним задацима

Просто је невероватно, зашто су све људи стављани под слово „З“ и кад њима тражена „примена смртне казне!“ Емилија Стругаревић је стављена под слово „З“ само ради тога, што је одбила да буде љубавница четничког команданта у Врњцима! А шта тек да се каже за оне искрене родољубе, чије је стављање под слово „З“ било мотивисано „служењем окупатору“? Довољно је само запитати се, разуме се – паметноме, зар су могли бити у „служби окупатору“ славни српски ђенерали и јунаци из ратова за народно Ослобођење и Уједињење: Милан Недић, Ђура Докић, Јосиф Костић, или,пак, избегличка мајка Богољуб Кујунџић, или господствени Црногорац др Јово Мијушковић,или душа од човека др Чеда Марјановић, или примерни свештеници Алекса Тодоровић и Драгослав Обућина, или многи и многи други који су стављени под фамозно слово „З“?! Они, који познају све ове људе, морају бити у великој недоумици, кад виде ко је све био стављен под слово „З“, а са циљем да се над њима „примени смртна казна“! И да нема Енглеза, који су потпуно расветлили, зашто су истински патриоти стављани под слово „З“, никада нам то не би рекли разни историчари и министри из југословенске избегличке Владе. Професор Радоје Кнежевић каже: „То објављивање преко радија обустављено је по тражењу Форењ Офиса“142, али избегава да објасни, зашто су то Енглези забранили. Међутим,Британци то нису прећутали. У поверљивом приручнику Главног штаба Савезничких Снага дословно стоји:

„СИСТЕМ ТРОЈКИ И ИЗВРШЕЊЕ СМРТНЕ ПРЕСУДЕ ОБЕЛЕЖИВШИ ЧОВЕКОВО ИМЕ СЛОВОМ З (ЗАКЛАТИ) БИЛО ЈЕ ТАКОЂЕ СПРОВЕДЕНО КРОЗ ЕМИСИЈЕ ББС, КОЈЕ СУ НА МИХАИЛОВИЋЕВ ЗАХТЕВ ДАВАНЕ… На сличан начин ББС је искоришћен за слање инструкција које су биле шифроване за Михаиловићеве команданте, А У КОЈИМА СЕ НАЛАЖЕ ДА САРАЂУЈУ СА НЕПРИЈАТЕЉСКИМ СНАГАМА. Ма како изгледало стање ствари немогућно, оно је постојало и било у складу са основним циљевима Михаиловића и његове групе, КОЈИ СУ СЕ САСТОЈАЛИ, ПРЕ СВЕГА, У УНИШТЕЊУ ЊЕГОВИХ УНУТРАШЊИХ СУПАРНИКА…“143

За то је, дакле, било и служило слово „З“ – за „уништење Михаиловићевих унутрашњих супарника“, а не како каже професор Радоје Кнежевић, историчар југословенске избегличке Владе, – да је „стављање под слово З утеривало страх у кости и памет у главу“. Откако је света и века, нико још није људима са пререзаним гркљаном утеривао памет у главу! Од свих народа и од свих влада, које су постојале и које постоје на шару земљином, то је чинила, само и једино, југословенска емигрантска Влада. И пошто су Енглези све то знали, зато су забранили радио емисије о слову „З“.

„Црне тројке“

Постојање „црних тројки“ најочигледније сведочи, да је слово „З“ значило заклати а не застрашити. Да је стављање под слово „З“ било „педагошка мера“, чему би, онда, служиле „црне тројке“?! Сасвим је јасно,да су „црне тројке“ биле формиране, да би слово „З“ добило своју практичну примену. А та примена се састојала у томе, што су „црне тројке“ ликвидирале сваког оног, био под словом „З“ иле не, на којег би упро прстом „шеф тројки у Југославији“.
„Црне тројке“ су различито временски биле формиране у појединим деловима Југославије. Негде су биле основане пре, а негде после.Али, факат је, да су „црне тројке“ постојале и у Србији и изван граница Недићеве Србије. Британска обавештајна служба је била дошла до једног оригиналног наређења о формирању „црних тројки“, које је било послато надлежнима у Лондон. Текст је следећи:

„Команданти бригада ће по пријему овога наређења одмах изабрати потребан број тројки за извршавање специјалних задатака. Тројке не смеју да знају једна за другу и свака мора да мисли да је она једина. Особље за тројке биће изабрано од људи који нас симпатишу. Подмићивање не сме да буде вршено јавно већ тајно.Људство мора бити у стању да изврши наређења која би се од њих захтевала. Тројке које не изврше одређене задатке биће осуђене на смрт и одмах ликвидиране.Тројке ће положити заклетву пред Командантом бригаде, која ће их обавезивати између осталог и на то да морају извршавати своје задатке по цену живота и да никада не смеју одати тајну. Да чланови тројке не би били сувише истакнути они треба да врше све остале дужности као и други четници и када буду позвани на специјални задатак то не сме да буде опажено. – С вером у Бога за Краља и Отаџбину.
(Потписан) Петар Баћовић, 6. август 1943.“144

Када је једна „црна тројка“ добила задатак, она је у своме извршењу могла да се служи свим средствима, само да би поверени задатак што успешније обавила. На пример: четнички поручник Николић, који је 9. марта 1944. године на улици, усред Београда убио пуковника Милоша Масаловића, шефа кабинета ђенерала Милана Недића, био је потпуно обучен у немачку тенковску униформу. Црну тенковску капу са швапском птицом држао је задевену за опасач, као што обично чине немачки тенковци. А кога је убио? Човека и јунака, коме су хиљаде и хиљаде Колубараца, бивших Солунаца из V-ог и XVII-ог пука, и њихова деца, љубили руку, када га је ђенерал Недић био послао у Мионицу (Срез колубарски), да Колубарцима објасни политику Српске Владе Народног Спаса! Неоспорна је чињеница, да је пуковник Милош Масаловић, после ђенерала Милана Недића, био најпоштованија личност у окупираној Србији. Али, та Масаловићева популарност је штетила „шефу тројки у Југославији“, те га је зато као супарника требало ликвидирати. И јунак и човек, каквог га само Бог могао створити, Милош Масаловић је био убијен и то, на преголему српску несрећу, од четника.

Страшно је и убиство Цеке Ђорђевића, Помоћника Министра Унутрашњих послова. Он је још 25. маја 1942. године био стављен под слово „З“, али је дубоко веровао да се „искупио“, јер је београдској четничкој организацији чинио огромне услуге. Зато га је Командант Београдског корпуса Саша Михаиловић узео под своју заштиту и дозволио му, да се приликом честих узбуна због напада из ваздуха слободно склања на четничком терену. И Цека Ђорђевић је, обично, одлазио у села испод Авале, где су га четнички команданти најсрдачније дочекивали и приређивали му пријеме. Тако су му 18. маја 1944. године приредили испод Авале вечеру, која је трајала до дубоко у ноћ, а после тога су га на најзверскији начин убили.

Убиство ове двојице истакнутих људи Недићеве администрације,било је, уствари, легитимација с којом се Савезницима представио Живко Топаловић, политички пуномоћник ђенерала Михаиловића,који је тих дана (у ноћ 31. маја 1944. године) авионом отпутовао у Италију. У своме првом меморандуму савезничким владама, а у самом уводу, Живко Топаловић је написао:

„… Послове Председништва Владе водили су Државни подсекретари Цека Ђорђевић и шеф кабинета пуковник Милош Масаловић. Они су одлучно тражили уништење Михаиловићевих снага и стајали у служби Немаца. Они су организовали једну посебну групу терориста, од сто педесет до двеста, под командом старог комитског војводе Блашка. Њима су Немци дали најбоље аутоматско оружје и средства за брзе покрете. Први им је задатак био да убију ђенерала Михаиловића, а потом и све његове важније сараднике. Одговор на ово био је да су одреди ђенерала Михаиловића најпре ликвидирали војводу Блашка и већи део његових терориста, а потом су у Београду убили пуковника Масаловића и Државног подсекретара Цеку Ђорђевића.“145

Ни пуковник Масаловић ни Цека Ђорђевић нису имали никакве везе са одредом Војводе Блашка Михаиловића, нити је, пак, овај имао било какве везе са ликвидацијом Драже Михаиловића. Блашков одред је формиран по личном наређењу ђенерала Милана Недића и то чак на крају рата.

Scroll to Top