У времену које слави разне старлете, естрадне уметнице и ријалити звезде, тешко је скренути пажњу на истинске хероје.

 Кроз своју дугу и бурну историју град на Нишави као својеврсна капија између истока и запада био је поприште свих већих историјских догађаја на Балкану. Рушен, паљен,  пљачкан, кроз векове увек је великим напорима успевао да васкрсне и издигне из пепела. Свако време имало је своје хероје, који су бесмртним делима велике љубави према овом граду остављали будућим поколењима наду и путоказ у боље сутра.

 

У великој кризи, која је довела до пада система вредности, мало је оних који су очекивали да се појави неко ко ће, и у овом нашем времену, својим животом показати и сведочити све оне најузвишеније врлине које дефинишу oне најбоље које је ова земља дала. На нашу срећу судбина нам је дала Слађану Станковић, првог нишког женског доборовољца, којa је отишлa у рат на Косову и Метохији.

 

Владика Његош у свом ненадмашном делу „Горски вијенац“ пише:

,,У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.”

 

Тако је било и у време када су се многе Нишлије скривале по граду, бежећи од мобилизације и извршења своје дужности. Слађана је, иако јој то није била дужност, чврсто решила да оде у рат и помогне српском народу и српској војсци на Косову и Метохији који је у вихору рата проживљавао своју трагичну судбину.

Отишла је као болничарка, помажући рањеним српским војницима. По сведочењу породице, први пут се јавила након месец дана проведених у рату. Саопштивши им да се удала за руског добровољца Јурија Осиповског, обећала им је да ће 2. јуна доћи са њим у Ниш. Ипак, мењајући се са једним другим борцем, који је уместо ње отишао на одсуство, она је остала.

Тог кобног 5. јуна, у јеку крвавих борби, у видно обележеном камиону Црвеног крста путујући како би помогла српским рањеницима, тешко је повређена када је камион погодила минобацачка граната. Ипак, Слађана је остала жива. Њен супруг, тешко рањену, носио ју је до Призрена и довео је до лекара албанске националности који, грубо кршећи Хипократову заклетву, није хтео да јој помогне, па је након непуних сат времена издахнула.

 

 

Слађана је одликована за своје заслуге у одбрани домовине

 

Након тога, њено тело је у лименом сандуку пренесено у Ниш. Туга, шок и неверица за целу породицу. Нико није могао да верује да је јуначко срце Слађане Станковић престало да куца. На сахрани поред грађана Ниша, Слађану су отпратили у вечност и руски добровољци на челу са њеним мужем Јуријем.

Након њене смрти, град Ниш није показивао никакву иницијативу како би се одужио Слађани за све оно што је она урадила за овај град и државу. Породица је три године скупљала новац како би јој направили споменик, а дугогодишња иницијатива ”Удружења бораца” да јој се додели улица у Нишу, коначно је уродила плодом, па ће ускоро једна улица носити њено име. Остаје горак укус у устима, знајући колико је година прошло и колико труда је уложено да би Слађана коначно добила почаст какву је својим животом заслужила.

У времену које слави разне старлете, естрадне уметнице и ријалити звезде, тешко је скренути пажњу на истинске хероје. Нека нам овај текст служи као опомена и наук да је време да младе генерације своје узоре траже у богатој историји нашег народа која је, на нашу срећу, пуна великих људи.

Преузето са:

http://akademskikrug.rs/sladjana-stankovic-besmrtna-niska-heroina/

Фејсбук коментари