Некако се у последње време исувише много у мом рођеном граду појавило људи (у првом реду, омладине) који себе зову “родновери”, изјављујући да исповедају некакав “култ старословенских богова”, да су адепти извесних “волхова”, који наводно “поседују сакрална знања” – и тако даље у истом духу. У почетку је било смешно, сада – не нарочито. Откуда је и у коју сврху у савременој Русији настало такозвано “руско многобоштво”, ОНИ КОЈИ ТРЕБА одувек су знали. А они који су данас заокупљени разноразним перунима и осталим дажбозима, већином појма немају не само о истим тим перунима него и о томе ко је и у ком циљу извукао те маховином покривене идоле из таме и прашине векова на светло дана. Уосталом, о свему по реду…

ВЕК ДВАДЕСЕТИ, ПРВА ПОЛОВИНА: ДЕКАДЕНЦИЈА, ПЕРУН И ЦРВЕНА ЗАСТАВА

Када одскорашњи “родновери”, грабећи ме за ревер, покушавајући да ми, неразумном, утуве како је њихова “вера” – ипак “вера наших заједничких предака, део светске културе” и тако даље, једно од главних питања која постављају, унапред се спремајући да искористе одговор у своју одбрану, гласи овако: “– Није ваљда да Вас, човека образованог и културног, не занима наша древна историја – она историја коју смо имали пре Покрштавања Русије, и које нас је лишило ово (даље следи неки погрдни епитет) Хришћанство?!”. Не, не занима ме. Мене, “човека образованог и културног”, уопште не занима иста та “наша древна историја које нас је лишило Хришћанство”. Не занима ме. Чувши такав одговор, моји саговорници се, по правилу, смртно вређају и почињу да ме оптужују за помањкање родољубља, за то да ми је мозак “зомбиран хришћанством”, и чак обећавају да ће “рашчистити” ствар са мном, “када дође време”. У ствари, не одговарам им сасвим искрено: свакако да ме занима да сазнам шта се дешавало пре тридесет, четрдесет, сто векова, али… Али ништа више него питање зашто су изумрли диносауруси, или не више од проблема постојања ванземаљског разума. То јест, све то је, наравно, занимљиво, али не толико да бих даноноћно мислио само на то, и томе потчинио свој живот. И свакако не толико да бих манијачки проучавао чланке, брошурице и књиге свакојаких брадатих шарлатана у везеним кошуљама, штоно се проглашавају за “волхе” и “бајане целе Русије”.
Шта вреди износити баналну истину да Русија доживљава сложено и пресудно време – па ипак је тако. Русија – и не само Русија – не доживљава то време ни први ни последњи пут. А таквим епохама својствено је, између осталог, преиспитивање прошлости, покушај да се у дубини векова пронађу одговори на питања која поставља савременост. На размеђу XIX и ХХ столећа такав процес захватио је испрва Европу, а потом и Русију. Тада је у Европи сваки етнос који себе иоле уважава претендовао на звање најдревнијег – који још од времена истих оних диносауруса поседује сакрално знање и доноси светлост читавом человечеству. Интелигенција тог доба почиње да одушевљено бележи древна народна предања, црта традиционалне орнаменте, тражи предмете и трагове древних култова. Управо тада почиње заношење Стоунхенџом и друидима, управо тада су објављене легенде о краљу Артуру и витезовима Округлог стола, а у континенталној Европи нагло почиње занимање за Викинге и Нибелунге. Руска Империја није остала по страни – овде су забележени фински еп “Калевала” и бурјатски “Гесер”, а руску интелигенцију почиње јако да интересује прехришћанско доба националне историје. Истина, за разлику од сакупљача народних бајки Афанасјева, истраживачима успева да пронађу мало тога: неколике камене фигурице, од којих једна добија условни назив “Перун” (приметићемо да су тај кип назвали Перуном управо археолози који су га открили – док су првобитан назив и намена тог идола непознати), и још магловите одјеке у народним предањима о некаквим древним божанствима — Велесу, Мокоши, Хорсу… При том, занимљиво је да ни у једној историјској области Русије, ни у једном предању није сачувано спомињање свих тих кумира скупа. Док је у древној Скитији у народним легендама спомињан Хорс, дотле за друга древна словенска божанства тамо нису чули. Исто је и у Рјазанској губернији и Муромском крају, где су истраживачи успели да пронађу спомињање Мокоше, али се уопште не спомињу Хорс или Велес. Савесни истраживачи имали су довољно здравог разума да схвате како сви ти кумири имају чисто локално, родовско обележје, и никада их нису поштовала сва словенска племена истовремено. Зато су, говорећи о “словенском пантеону”, истраживачи подразумевали ништа друго до свеукупност разних кумира – покровитеља разних источнословенских племена, али никако не хијерархијски пантеон, попут старогрчког или староримског, у коме је сваком од богова прописано покровитељство овој или оној грани људске делатности, и сви они потчињени су извесном Врховном божанству (или божанском дуумвирату или тријумвирату).

Перун

Међутим, осим озбиљних истраживача, увек има и занесењака-романтичара, којима је потребна лепа бајка. А такође – љубитеља сензација који су способни такву бајку да створе. Извикана “Велесова књига”, на коју сада тако воле да се позивају адепти нео-многобоштва, поштујући ту ствар као малтене “словенску Библију”, није ништа друго до књижевно дело створено почетком ХХ века за љубитеље старословенске егзотике – попут толкиновског “Господара прстенова”. “Велесову књигу”, створену за потребе неискусне публике, наводно преписану с некаквих “дашчица” и “преведену” на савремени језик, историјска наука већ одавно сматра обичном кривотворином – ма шта тврдили њени браниоци. Сасвим закономерно поставља се питање – ако такав споменик древне писмености заиста постоји, куд се деде оригинал? Штоно кажу, донесите дашчице у студио! Замислите само, уважени Читаоче, какву сензацију би изазвало појављивање не просто писменог документа већ читаве књиге из прехришћанског раздобља руске историје! На какво би почасно место тај археолошки споменик ставили у Државном историјском музеју! С каквим би поносом о њему причали ђацима на часу историје – ево, гледајте децо, колико је само стара наша култура!.. А колико би на основу тог налаза било написано научних дисертација и монографија… Међутим – нема оригинала! И што је најзанимљивије, ма колико се истраживачи трудили – још увек не могу да пронађу никакве друге “књиге” те далеке епохе – ни “перунову књигу”, ни “дажбогову”. Проналазе, истина, некакве појединачне дашчице и палице са рунским знацима, али – ништа више од тога… Заношење “Велесовом књигом” и источнословенским многобоштвом почело је у доба “сребрног века”, и већ уочи Првог светског рата почело да полако јењава – свака мода пре или касније пролази. А после Првог светског и револуције 1917. која је потом уследила, у Русији је наступила сасвим друга епоха… Занимљиво је приметити да се темом словенског многобоштва бактао и покоји виђенији бољшевик – од оних међу њима који “у револуцију” нису дошли од машине и рала, већ из салона високог друштва и боемских кружока и окупљања. Тако се, на пример, будући маршал Совјетског Савеза и народни непријатељ (заиста непријатељ – без наводника) Михаил Тухачевски неколико година заносио полушаљивом-полуозбиљном идејом да исто то “словенско многобоштво” прогласи за нову “државну религију” у Совјетији. Истом идејом заносила се и бољшевичка “кронпринцеза” Лариса Рејснер. Међутим, њихови партијски другови били су апсолутно равнодушни према свакој религији, изузев комунистичке, и све те лепе жеље остале су само приватна иницијатива. На сву срећу.

Велес

Треба рећи да су се по завршетку грађанског рата у Русији адепти словенског многобоштва обрели и с “оне стране гране” – међу емигрантима. Углавном, били су то људи из исте средине као и Тухачевски, Рејснер и њима слични – младе аристократе, представници стваралачких професија, студенти – по правилу, људи само номинално православни. Њихова лутања могу се разумети – преживевши револуцију, грађански рат и принудну емиграцију, сматрали су да су за све то криве државна идеологија и титуларна религија, не успевши ни да спрече револуцију, ни да збију већину друштва у борбу са смутњом и хаосом. Међутим, историја је доказала обрнуто: управо је Православна Црква постала за руску емиграцију не само једини неоспоран ауторитет, него и једина духовна снага којој је успело не само да обједини у себи све Русе у емигрантском расејању, него и да емиграција сачува своју националну особеност током свих оних десетлећа док је “Русија Зарубежна” постојала као појава.

Трагови адепата словенского многобоштва губе се негде током 20-их–30-их година прошлог столећа – “најзагриженији” међу њима покушавали су да пронађу потврду исправности својих погледа у германском националсоцијализму који је тада настајао. Заиста, мистике и разноразних многобожачких старогерманских облога тамо је било у изобиљу – није Хитлер тек онако изјављивао: “онај ко у националсоцијализму види само политички покрет, нема појма о њему”. Истина, исти историјски посленик изрекао је и следећу фразу: “националсоцијализам је производ који није намењен извозу”. Али на њу тадашњи “читаоци велесових књига” нису обратили пажњу, а штета: малобројни руски емигранти који су се, прожети идејом “враћања прехришћанским коренима”, одушевили идејом сарадње са нацистима, или су налетели на слепи зид неразумевања и отуђености, или су – још горе – били просто “искоришћени” с потоњом утилизацијом у духу нарави Трећег Рајха. Мислим да савремени “руски многобошци-националисти” из разних неонацистичких групица имају о чему да се замисле …

Велес

ВЕК ДВАДЕСЕТИ, СЕДАМДЕСЕТЕ ГОДИНЕ: ЗАМЕТАЊЕ ХОМУНКУЛУСА

Не може се рећи да у СССР-у нико више од државних и политичких посленика после Тухачевског није дошао на идеју да искористи “словенско многобоштво”. Пре ће бити обрнуто: на опусима предреволуционих и емигрантских “теоретичара”, узетим са полица посебних, затворених одељења библиотека, заснован је исти онај комад о коме је било речи на самом почетку чланка. Тај комад замишљен је као драма у више чинова за луткарско позориште, али за невољу – сценаристи и луткари већ одавно отиђоше на онај свет, а марионете и даље – ко у клин, ко у плочу – играју своју језовито-комичну, гротескну представу. А какав ће бити њен завршни чин – само Бог зна. Уважени Читаоче, ако имате преко 30 година, и уз то сте православни хришћанин, не треба Вас подсећати који јубилеј је обележаван у СССР-у на државном нивоу 1988. године. Осталима пак треба објаснити да је 1988. – година Хиљадугодишњице Покрштавања Русије. Како би се схватило у каквом се шкакљивом положају уочи тог светлог догађаја обрело ондашње руководство СССР-а, треба не просто да имате представу о касном совјетском добу из филмова и књига – у том добу требало је проживети део свесног живота. Сем тога, треба имати јако добру представу о тадашњем спољнополитичком распореду, “двополарности” тадашњег света. Оронули “кремаљски старци”, на челу са генсеком Л. И. Брежњевом, већ од средине 1970-их година изгубили су сваку представу о стварности и заправо губили власт над земљом. Обележје претходног десетлећа “урачунљивог Брежњева” у спољној политици представљао је курс на “детант”, или “попуштање” – мирољубиву коегзистенцију двају друштвених система. Наравно, брежњевско “попуштање” било је далеко од горбачовске “перестројке”, али ипак, у поређењу с епохом када су “лице” совјетске спољне политике чинили “стаљински јастреби”, тенкови на улицама Будимпеште, Хрушчовљева кубанска авантура и његова ципела на говорници ОУН – управо у доба раног Брежњева СССР се по први пут одрекао сучељавања са Западом и определио за “мирољубиву коегзистенцију”. Један од разлога таквог курса чинили су унутрашњополитички проблеми – нарочито хронична криза пољопривреде и потреба за редовном набавком намирница – пре свега, жита – на Западу. Истовремено унутар земље почиње такозвани “дисидентски покрет”, а скупа с њим – извесно “превирање у умовима” совјетске интелигенције. Држава још увек држи монопол не само на вотку него и на идеологију, али… Али, у СССР-у се већ појављују хипици (а почетком 1980-их – и панкери), настају прве рок-групе, брадати туристи на пољанама крај ватре уз гитару ни издалека не певају “Усковитлајте се ватрама, модре ноћи”; свака друга породица из “слоја интелигенције” (који из године у годину постаје све “дебљи”) има краткоталасни радио помоћу кога глава породице ноћима “хвата непријатељске радио-гласове”; у великим градовима већ ничу и зарађују своје прве илегалне милионе такозвани “шверцери”, кришом продајући стране фармерке, цигарете, презервативе и жвакаћу гуму; из руке у руку преноси се „тамиздат“ и „самиздат“ – не обавезно политички, попут франкфуртског часописа “Посев” (сетва) и солжењицинског “Архипелага Гулаг”, – то могу бити прекуцани текстови како стихова Цветајеве, тако и баналног хороскопа или сановника; градска интелигенција нагрнула је у село – навелико купује од прастарих бакута и вечито пијаних колхозника старе самоваре, свећњаке, преслице, иконе…
Ево ње, прве кључне речи – ИКОНЕ. У земљи последњи врисак моде постаје Православље! Власти се боре с религијом (премда и прилично тромо) – а ми ћемо њима за инат отићи да се кришом крстимо! Својеврстан “шипак у џепу”. Ушло је у моду да се одлази на вечерње уочи Васкрса, а старе, “још бакине” иконе постају подједнако неизоставан атрибут “напредног” ентеријера, као и фински регал, чешки кристал, сервис за кафу са сличицама рококо дама (назван “Мадона”) из Источне Немачке и слика месног урјупинског надреалисте на зиду дневне собе.

Леонид Брежњев и Ерик Хонекер

То да је совјетска идеологија почела да пуца, крајем 70-их – почетком 80-их схватали су сви. Сви. Тек ће касније, на измаку 1980-их читава земља запевати са Виктором Цојем: “Промене! Ми чекамо промене!!!” – али те промене су чекали и желели већ крајем 1970-их. А слом совјетске идеологије неминовно би довео до слома читавог комунистичког система у држави. И сасвим стихијски совјетску идеологију почиње да замењује друга – некаква синтеза Православља као обједињавајућег верског начела, захтева за поштовањем грађанских права сваког и тезе “за социјализам без уравниловке!”. Ту синтетичку идеологију, још неуобличену ни у какав покрет, можемо назвати социјалном хришћанском демократијом (није случајно једна од омладинских дисидентских група тог времена, коју је КГБ уништио, одабрала за себе назив “Сверуски Социјал-Хришћански Савез Ослобођења Народа”). Не може се рећи да се руководство СССР-а на размеђу 1970-их–1980-их година прибојавало било каквог супротстављања свом курсу и својој власти од стране врховне хијерархије Руске Православне Цркве: нису то више биле 20-е године, нити је на Патријарховом Престолу био Тихон. Дубоко поштујем Његову Светост Патријарха Московског и целе Русије Пимена, али је он боље од свих осталих схватао колико је врховна црквена хијерархија крцата агентуром КГБ СССР, који је тежио да Цркву претвори у инструмент своје спољне политике – те је чинио све што може како би Црква и даље остала оно што и треба да буде – Црква. Централни Комитет КПСС могао је да буде миран: током више од 60 година своје власти комунистима је пошло за руком да црквену хијерархију толико застраше, сломе и потчине да се од ње више није очекивао отпор. Истина, схватали су у Кремљу и друго, а то је: главнина народа – а поготово руска интелигенција, која је “диктирала моду” Православља, видела је у Руској Православној Цркви живи символ друге, некомунистичке Русије. Заправо је од тога и започела готово несвесна, пре интуитивна “мода” Православља. Сем тога, таква “православна фронда” у атеистичкој држави већ је далеко забраздила, са становишта комунистичких вођа – после Православља у “моду” улази поштовање Царских Мученика, у “моди” су преци – племићи и белогардејци. Можда се неко сећа да је кафански шлагер о поручнику Голицину и корнету Оболенском тих година слушала читава земља – од таксиста до професора. Сем тога, немогуће је сваком парохијском свештенику подметнути доушника – а око свештеника већ почињу да се окупљају не полуписмене сеоске старице, већ градска интелигенција и студенти…

Укратко: није то врховна црквена хијерархија, већ управо “одоздо” започет стихијски препород православне самосвести јако уплашио властодршце. Овде треба истаћи да под “властодршцима” не подразумевамо Брежњева ни његове геронтократе – они, већ изгубивши осећај реалности, готово да нису контролисали ситуацију, већ су само играли улогу “фасаде” совјетске империје, иза које се одигравала оштра борба за апсолутну власт међу онима који су тих година реално одређивали политику земље.

Пажња! Сада ћемо навести име човека који је извукао на светло дана “словенско многобоштво” и започео активну “промоцију” тог пројекта; навешћемо име човека, чији портрет је сваки савремени “родновер” напросто дужан да постави у своје домаће капиште – изнад свих својих идола и артефаката. Дакле – молим за тишину! Господо многобошци, част ми је да вам представим Председника Комитета Државне Безбедности ЈУРИЈА ВЛАДИМИРОВИЧА АНДРОПОВА. Штоно кажу, молим да га волите и цените…

Што ли је прагматичару и атеисти Андропову затребало словенско многобоштво? Одговор је, у ствари, кудикамо једноставнији него што се неком може учинити. Шеф совјетске политичке полиције био је готово једини човек у СССР-у који је јасно и разговетно увиђао сву размеру и дубину стихијског процеса православног препорода. Сем тога, Андропов је пред очима имао омражену Пољску – социјалистичку државу у којој је католицизам већ у његово време de-facto победио марксистичку идеологију, и само је још мало преостало… А још поврх тога, Андропов је схватао какав изванредан повод за Запад да оптужи комунистички режим у СССР-у због кршења религиозних права грађана пружа предстојећа прослава Хиљадугодишњице Покрштавања Русије. Знао је Андропов и да се у Ватикану, подједнако омраженом као Пољска, припремају за тај датум, да се за совјетске вернике у огромним тиражима штампају за поклон Библије, Нови Завети, православне иконе и религиозна литература; знао је да се подједнако живо за јубилеј спрема и Руска Православна Загранична Црква, где се буквално у свакој парохији стварају мисионарске групе и орно прикупља религиозна (и не само она!) литература за слање у СССР. И – најважније – Андропов је схватао да чак ни свемоћни Комитет Државне Безбедности неће моћи да се супротстави том процесу уочи Хиљадугодишњице Покрштавања Русије! Заташкавање јубиларних манифестација, примена оштрих метода борбе са “православном фрондом” и пресецање лавине религиозне литературе за совјетске вернике која ће покуљати из иностранства, значило би изазвати огроман међународни скандал и робни бојкот Совјетског Савеза, који се већ “навукао” на нафтну и гасну “иглу” и зависи од канадске пшенице. А то већ мирише на побуне гладних, масовне штрајкове, и претњу народне антикомунистичке револуције.

А с друге стране, Андропов, који се годинама борио за апсолутну власт и положај диктатора СССР после смрти Брежњева, предвидео је да ће стихијски процес Православног Препорода достићи врхунац у години Хиљадугодишњице Покрштавања Русије (а Јуриј Владимирович је рачунао да ће дотле остати на власти), те има да лети дођавола и комунистичка идеологија, и сам режим. Будући да није био глуп (јер такви на тај положај не доспевају), шеф КГБ-а је схватао да су од те две варијанте за партијско-дебејску диктатуру и њега лично – “обадве горе”. Значи, треба тражити трећу варијанту – такву варијанту која би помогла да на своју страну привуче ако не спољне, онда унутрашње противнике комунистичког режима – или макар део њих. Подробна анализа идеологије “православне фронде” у Комитету Државне Безбедности показала је да већину интелектуалаца, који своје станове украшавају старинским иконама, не чине дубоко верујући људи, већ своју “православност” углавном схватају као део своје “рускости”. Управо то су аналитичари КГБ-а истакли као главно: одлучено је да се раздвоје појмови “православности” и “рускости”, сместивши их, сликовито речено, на разне тасове ваге – а “клијентима” да се пружи могућност избора на коју страну да претегну ту вештачки створену “вагу”. Другим речима, шта ћеш изабрати, драги пријатељу, шта ти је важније – Христос-Спаситељ, или твоја националност, твоја крв? Јасно је да ће уистину оцрковљен човек тај избор начинити без иоле колебања. Али трик је био у томе што је међу онима којима је тај избор понуђен, збиља оцрковљених било врло мало. Стихијски и несвестан порив ка Вери и Цркви многе је натоциљао…

А шта је са онима који су у дилеми “Христос или Русија?” одабрали “Русију”, одбацивши Христа и Вечно Спасење? Управо је за њих и била припремљена варијанта извиканог “словенског многобоштва” – и то с јако добром, ваљаном марксистичком “поставом”. Прву залуђеност многобоштвом аутор је посматрао крајем 1980-их година по разним боемским становима, по радионицама и избама, и свугде слушао једно те исто: “– Не, нисмо ми против Православља – јер то је наша, руска (подвукао аутор) вера. Жидомасони су нам у Х веку наметнули своје хришћанство, али је наш народ успео да преради тај инородни продукт и претвори га у нашу исконску веру – заменивши хришћанске ‘свеце’ својим природним боговима. Исто се десило и са комунизмом – жидомасони су нам 1917. године наметнули своју утопију, али је наш народ успео да свари јеврејски комунизам у руски бољшевизам, и на основу њега створи велесилу новог типа – државу простог Руског Народа”. Закључак који следи из свег тог булажњења, отприлике је гласио: “– Ако си Рус, не смеш заборавити да су нам хришћанство наметнули жидомасони, а твоја Рођена Вера – то су Перун, Велес и Дажбог. Држи се ње! И још – не смеш заборавити да је Исконска Русија сварила како хришћанство, учинивши га у потребној етапи својом националном доктрином, тако и комунизам, претворивши га у руски бољшевизам, и прилагодивши га исконским очекивањима Руског Народа. Те зато они који су против истински руске Совјетске Власти – противници су Руског Народа, на страни жидомасонског Христа, Израиља, циониста, империјалиста, Америке и НАТО-а – и непријатељи су Русије, Руског Народа, и твоји лично!”. И, наравно, предмет нашег истраживања – “словенско многобоштво” – овде је играо двојаку улогу: као прво, управо је то многобоштво постајало иста она “рођена и исконска вера руског народа” уместо незгодног и комунистима поприлично додијалог Православља; као друго, то егзотично многобоштво сасвим је прилагођавало и оправдавало комунистичку диктатуру као “исконски руску власт”, док је само оно било некако дистанцирано од комунизма. Остало је било ствар технике: формирање наводно “полулегалних” разноразних “одреда словенско-горичке борбе” за обрачун са неистомишљеницима; проглашавање Православља на државном нивоу за “ционистичку идеологију” и коначно уништавање Руске Православне Цркве – сада већ са позиција “Руског Националног Препорода”; а онда више није далеко ни до “писама трудбеника” с “оштром осудом жидо-масонско-ционистичког Православља”, ни до фарсе “општенародног проглашења бољшевизма за вековну жељу и очекивање руског народа”… Шта, зар није тако? Они међу мојим читаоцима који су 1980-их година били у прилици да разговарају с идеолозима “руског многобоштва”, неће ми дати да слажем: читава проповед тих, незнано откуд искрслих “волхова” и “бајача” сводила се на следеће постулате: Хришћанство је “жидомасонска религија”, наметнута Русићима како би се поробили; Русићима је успело да надвладају хришћанство, претворивши га у племенско Православље; Сада је, најзад, дошло ново доба када не треба да се кријемо, маскирајући Руску веру јеврејским “богом” – време је да се вратимо Перуну и Ко.; Комунизам су, као и хришћанство, Руском Народу наметнули жидомасони, али је Русија успела да преради јудео-комунизам у руски национал-бољшевизам и совјетску власт; ко насрће на бољшевизам и совјетску власт – непријатељ је Русије и Руског народа; Под чисто руском Црвеном заставом, уз благослов Перуна, Велеса, Хорса, Сварога, Стрибога, Мокоше, Кикиморе, Змаја Горинича, Воденог и Лесовика – напред, у победу бољшевизма – вековне жеље Пољана, Древљана и осталих Венета!

Међутим, “не варајте се – Бог не бива поруган”. Преостаје нам само да нагађамо какве би гадости започеле у земљи да Андропов није отегао папке марта 1983. године. Међутим, мрачни дух кога је он пустио из боце још увек лута земљом — и колико ће јој још донети невоља, то нико не зна.

РАЗМЕЂЕ ДВАДЕСЕТОГ И ДВАДЕСЕТ ПРВОГ СТОЛЕЋА: ИЗ КАКВИХ “ЧЕСТАРА” ИЗЛАЗЕ САВРЕМЕНИ “ВОЛХОВИ”?

…Читава та многобожачка клоака испузала је на површину по личном одобрењу друга Андропова – његов “ресор” дуго је чувао у специјалним фондовима “радове теоретичара словенског многобоштва” из редова предреволуционих мистичара и “кокаинских проститутки” оба пола — док нису затребали кремаљским диктаторима. А што се тиче непосредних извођача програма што га је “лансирао” КГБ СССР, том ресору никада није мањкало “добровољних помоћника” из редова свакојаких дисидената и доушника који се “продају”… Управо захваљујући “државотворној вољи” Јурија Владимировича и окретности његових потчињених, у Шабалинском рејону Вјатске (засад још – Кировске) области појавио се некакав “волх Доброслав” – бивши Московљанин Александар Добровољски.

волх Доброслав

У прошлости дисидент-марксиста – сличних ликова, који предлажу враћање “истинском марксизму-лењинизму, очишћеном од стаљинског термидоријанства и брежњевске бирократизације” међу совјетским дисидентима вазда је било у изобиљу. Добровољског с компанијом органи су “укебали” крајем 1970-их, и будући “вјатски волх” сместа је и драге воље почео да “сарађује са истрагом”, наводећи дебејцима имена и адресе својих истомишљеника. Исход те “сарадње” читалац може да претпостави: дојучерашњи пријатељи Добровољског добили су од совјетског суда “до даске”, а сам Добровољски, “с обзиром на искрено покајање и активну помоћ истрази”, извукао се… тако је! – добивши смешно кратку казну, а приде звање “волха” и лепо сређено шумско имање у Вјатској области!

Оне пак, који и даље верују у измишљотине Доброслава о томе како је он наводно шумски отшелник који живи у хармонији с природом, и хорси-велеси га чувају од лоших људи, а и на хлепчић-млекце му врачају, хтео бих да приупитам – а јесте ли ви лично, драга господо, икад били у совјетском и савременом руском селу? Имате ли представу шта је то? Месни сељаци из суседних села, по причама оних који су били код тог “волха”, чим чују име Доброслав, сместа се затварају у себе и покушавају да прекину разговор и што пре оду. Чиме се то може објаснити? Тачно, страхом. Само – не страхом од “чаробњачке магије”, већ од кудикамо овоземаљскије и делотворније силе – исте оне која тог Доброслава “покрива”. Заиста, може ли се замислити да сеоски момци, који мисле да све могу и море им је до колена – поготово пошто тргну коју – нису покушали да “испитају чврстину” чудног туђинца што усамљен живи у шуми, а још је и начичкао тамо свакојаке идоле?… Ма хајте! Само онај ко уопште не познаје совјетско село из тих година, па и савремено такође, може да тврди како дружина од 20–30 људи с ловачким пушкама после дискотеке у сеоском клубу неће поседати на моторе и кренути да баци поглед на придошлу “реткост” – а можда и подметне пожар. Али гле – не долазе, не подмећу – и Доброслав “сас друзи” не само што безбрижно пале и секу православне светиње у част свакојаких “купала” и осталих кикимора, него се пре неколико година чак појавио на Интернету. Значи… Значи да је “објашњено” месним житељима како им је боље да се не мешају у ствари “отшелника”-новајлије – и то тако ваљано „објашњено“ да већ готово тридесет година то “шумско чудо” безбрижно живи у Шабалинском рејону Вјатске области, све редовно примајући од својих “газда” плату за “пропаганду националних вредности”.

Додаћемо да омиљену “тачку” Доброслава представља извођење обреда “раскрштавања” за све заинтересоване. Тај обред заправо је најобичнији ритуал сатаниста – обред св. Крштења “наопачке”, приређен с “националним словенским” колоритом. Само што се приликом св. Крштења човек одриче од Сатане и трипут пљује преко левог рамена, сведочећи да се одриче грешних помисли и ружних поступака, а код Доброслава је обрнуто – “раскрштавани” треба да током обреда пљује и врши велику нужду на хришћанске светиње, секиром цепа и баца у ватру православне иконе и да чини остале гадости… По свој прилици је Доброслав, будући да нема неку нарочиту фантазију и копира обреде Православне цркве, при том их изопачујући, већ дошао на идеју регистрације својих “клијената” и издавања “сведочанстава о раскрштавању”. Ако је тако, искрено честитам свима који су се уз помоћ тог делатника одрекли Христа Васкрслог – осим вечних мука у вечном животу, они су и у овом животу штошта “постигли”: не би ме чудило ако сазнам да имена и остале личне податке “раскрштених” Доброслав редовно саопштава “где треба”. Уосталом, ни најмање ми није жао тих људи – ако већ презиремо издајнике у нашем свакидашњем животу, како онда оне који су издали Бога називати људима. А знали су у шта се упуштају…

Уосталом, Доброслав – то је за оне најрадикалније. За оне који су мирнији, и још нису стигли до стадијума када почињу да на православне светиње насрћу са секиром, има и “умеренијих” “учитеља”. Пре неколико година у Омску се појавио некакав “отац Александар” – творац “Цркве православних старовераца”. Нека се читалац не заварава тим називом – ни са Св. Православљем, ни са нашим старообредницима та секта нема никакву везу. То су исти ти многобошци, само маскирани: они реч “православље” тумаче као “прослављање Прави”, а себе зову “староверцима” зато што “исповедају стару, исконску словенску веру”. А са Православним Хришћанством ти људи имају још мање везе чак и од староседелачких народа Крајњег Севера који су у свој многобожачки пантеон укључили Богородицу и св. Николаја Чудотворца – покровитеља путника и морепловаца. Случајни посетилац – поготово ако није оцрковљени човек – неће одмах запазити подметање у “храму” тих “православних старовераца”. Заиста, зидови “храма” украшени су “иконама” пред којима горе свеће и висе кандила, купљени у некој оближњој православној парохији. Само што на тим “иконама” није Христос, није Богородица, нису апостоли нити хришћански свеци, већ иста она, читаоцу већ позната компанија: Хорс, Велес, Перун, Мокоша и остали… Рекло би се: господо, кад већ одбацујете Христа – Сина Божјег, одбацујете Свето Писмо и Свето Предање, чему онда “мимикрија” у титуларну конфесију? На то би сваки православни хришћанин без размишљања одговорио: “– Сатана је отац лажи, и његови су помагачи исти такви, пошто не могу, по Вољи Божјој, ништа своје да створе – те зато и лажу, и глуматају”. А у оквиру контекста овог чланка, додаћемо да су обмана и замена појмова – омиљени поступци обавештајних служби сваке државе, и совјетска државна безбедност у томе није изузетак.

И још једна танчина. Лично мене, сваки пут када наиђем на секташе, увек у првом реду занима питање – људи, откуд вам толика средства за раскошно издавање сопствене агитационе макулату… опростите, – литературе? Каквим то “прилозима” подижете своје раскошне “молитвене домове”, “храмове” и “темпле”? Са “Јеховиним сведоцима” и осталим мормонима ми је, рецимо, све јасно – иза њих стоје велики међународни центри, а ту и тамо процури вест о прихрањивању од стране ЦИА САД и других обавештајних служби. Али откуд “нашима” из домаће радиности – “Белом Братству”, “Богородичином Центру”, истим тим многобошцима?! То питање поготово желим да поставим после посете неколиких православних парохија, поготово сеоских, као и оних недавно отворених. Њихови настојатељи прави су хришћански подвижници – не само што духовно руководе својом паством него још и постају пословође које брину како да набаве десетак плоча од шкриљца или лима за кров, како вода не би цурила у олтар. А већина савремених парохијских библиотека оставља просто тегобан утисак својом оскудношћу… И у светлу тога – незнано откуд искрсле “ведске заједнице” и остале “словенско-рунске” секте са раскошно издатим четворотомним некаквим “Руским Ведама” (нека ми неко објасни шта је то!), са квалитетно урађеним часописчићима попут “Завичајних пространстава” из Санкт-Петербурга, или “Руског пута” из Омска? Онај ко има представу о томе колико кошта издавање макар омањег листа непрофитног карактера са тиражом од највише 5.000 примерака, замислиће се – који су то “добри Сороши” дали средства да се у Русији покрене процес “препорода исконске руске вере”? А ако имамо у виду да је омски “староверац” “отац Александар” успео да за свој “храм” добије од града парцелу, те да тај “храм” још и подигне и украси, онда сместа замирише на толику лову да можемо само да позавидимо. Откуд им?… Уосталом, када је пре једно 10-12 година избио скандал у вези делатности других секташа – “богородаца” и “беле браће” – штампа је писала како су технологије којим руководиоци секти “зомбирају” своје адепте, као и поприлична финансијска средства, издвајана за развој тих технологија – руководиоци “Белог братства” и “Богородичиног центра” добили од оних који су били задужени за такав посао у КГБ СССР. Просто су се после слома совјетске империје те структуре распале, и хомункулуси које су “лубјански Франкенштајни” вештачки створили препуштени су себи самима. Уз то, с прилично добрим стартним могућностима – укључујући финансијске… Иста је ствар и са омским “староверцем”-многобошцем – љубитељем егзалтираних цура из разних фолклорно-етнографских ансамбала: путем искључивања мање вероватног, сваки човек иоле способан за логичку анализу долази до закључка да НИОТКУД ВИШЕ наши многобошци нису могли да добију новац. Нису ваљда Ходорковског “обрлатили”, надахнувши га идејом “повратка традицијама многобожачке прапостојбине”…

ЗАКЉУЧАК. НЕКОЛИКО РЕЧИ О “РОДУ РУСКОМ” И РУСКОМ НАРОДУ

Жао ми је младих шашаваца и шашавица, који себе озбиљно називају некаквим “родноверима”, и лаћају се расправљања о многобожачким “боговима”, о којима најумнији академици, бавећи се читавог живота том темом, знају мање од некаквог “из шуме придошлог” брадатог “волха” (а ипак би ме занимало да сазнам: на ком спрату “велике куће на Лубјанском тргу” расте та “шума”, у каквим кабинетима?)… Оскудни одјеци племенских сујеверја наших врло далеких предака стигли су до нас из дубине векова, и њихово скупљање мрву по мрву, анализа и проучавање свакако је потребно и корисно. Само што тиме треба да се баве професионални историчари, свесни да се ту ради управо о одјецима племенских сујеверја источних Словена, а не о некаквој “древној религији”. А момке и цуре, који себе зову “родновери” и бусају се у прса, демонстрирајући своју “исконску рускост”, хтео бих да подсетим на следеће… До лета Господњег 988. на територији савремене Европске Русије, Украјине, Литваније и Белорусије никаквог “руског народа” није било! Овде су живели Вјатићи, Кривићи, Пољани, Древљани, Кијевљани, Венети, Чуди, Жмуди, Мокше, Роси, Рзја, Муроми и остала племена занимљивих назива – али Руског Народа није било. И ко зна да ли би се такав народ уопште појавио или не, да није лета Господњег 988. Свети Равноапостолски Кнез Владимир заповедио да се обори и баци у Дњепар Перунов идол окрвављен људском “жртвеном” крвљу, да се и сам није крстио у Христа, и да није крстио свој народ. Само је Православна Вера претворила Кијевљане и Кривиће, Венете и Рзју – као и све остале – у један Народ, не дозволивши им да се растворе у тами векова, расеју, ишчезну. Управо је Вера и Црква Православна створила Државу Руску – највећу континенталну Империју, створила је не “железом и крвљу”, већ на основу добровољного придруживања и укључивања малих народа, њиховог примања под Државну руку Православног Господара. Причати нешто друго – исто је што и тврдити како је земља равна плоча, или има облик кофера…
Размислите о овоме када следећи пут пожелите да опет слушате неког дугобрадог “волха” што вам је приспео из лубјанских честара. А још боље – отиђите у Храм, покајте се због дебејског многобоштва, и постарајте се да што пре постанете нормални православци, а не адепти хистеричних жена и провокатора. Нека вас не обману мочварни пламичци!

Роман Дњепровски

Извор:

http://www.pravomyslie.ru/?p=1907

http://www.srpska.ru/article.php?nid=19494

Фејсбук коментари