Клање пилића, шмркање туткала, полијевање крвљу, скрнављење гробова и телефонских говорница, концерте великим петком, богохулне текстове и спотове остављамо западним сатанистичким аматерима. Прави сатанизам царује управо у срцу балкана, на тромеђи српских земаља, гдје се ђаво одавно не изува и гдје се већ вијековима осјећа као код куће. Просјечни, „народни“, духовно и ментално закржљалих очију човјек вјерује да ђаво финансира рок фестивале, управља емтивијом, те да га је могуће избјећи ако тих вечери замандали ђецу у кућу, навуче пернате јастуке на главу и јебаогодари на звук који му неда мира. Но када би у својим простачким и баналним визијама ђаволу одрезао рогове, поткресао крила, ишчупао канџе и реп схватио би да му се вјековни непријатељ не разликује од рецимо његових музичких идола. Напротив. У мору текстова народне музике наизмјенично испливавају агонија, алкохол, погрешне жене, бесмисао живота луталице, промискуитет, користољубивост, јефтини боемлук, испразно бахаћење, простаклук и глупост. И све то уз неподношљиву музичку позадину. За многе народне пјесме хит Stairway to heaven (с које год стране га пустили) по шкодљивости је еквивалентан рецимо пјесми „Разбоље се лисица“.

Тома.

Када би Мерлин Менсон научио српски језик и послушао Томину компилацију, вјероватно би себи пререзао гркљан окрњеном флашом клипаром па кад би ипак преживио – замонашио би се. Нико Томи не може да оспори легендарни музички таленат али његове хитове нипошто не треба мијешати са два Колдрекса и Балантајном. Несретлук, бол, туга, дно живота, осуђеност на пијанство, азбучни списак жена које су га ногирале у сва могућа годишња доба и дијелове дана. Проклета недеља. Дан Христовог васкрсења за њега се проводи у сузама и не зна гдје да нађе мир..јечне муке. Ад.

Шабан.

Ко није нашао црно-бијелу слику трудне мајке тинејџерке (док је тражећи неплаћене рачуне за интернет на радиу чуо „Два галеба бијела“ ) није схватио шта је егзистенцијално униније. Шабан такође спомиње мајку што га је оставила и не јавља му се, пропали факултет и проћердавање последњих очевих пара док се он опија као задња фукара, пробисвјет и слично. „Сто ђавола нек нас гоне све до краја васионе“.

Синан.

Некрунисани краљ музичког подземља, Шао Кан из „Мортал комбата“. Његов језиви глас и стас би и највећег оптимисту натјерао на гусарски ход по дасци. Пијем на екс, до дна, није ми до живота, зар ти није жао Зоко, не тражи је сине. Не тражи га сине.

Брзи.

Брзи није много снимио али и ово што јесте је фатално. Што сам Боже тако проклет јуче пијан данас опет. Превари ме живот. Неће ме па неће. Једино горе од сигурног безнађа је повремено избијање лажне наде. Подигла ме из папела и мало ми среће дала, па ме опет… И опет. У оригиналнм споту из 1993.г на 01:10 ћирилицом исписан текст из Јеванђеља: „Благо онима који плачу јер ће се утјешити“ што је чисто профанисање Христових ријечи – сатанизам из уџбеника.

Гвозден Радичевић.

И за крај најдемонски текст мало познатог Гвоздена (чији је хит прославио Тозовац) – Узми све што ти живот пружа – позив на потпуно игнорисање моралних правила и обавеза. Узми ако можеш и нечију плату и жену и кера… Јер „вјечности нема то не заборави“ дакле нема ни одговорности на оном свијету – једи пиј весели се. И не брини. По њему нема вјечне душе, то је бајка. Свој филозоски став закључује фаталним и крајњим скептицизмом – „такав је живот – шта да се ради…“ За Гвоздена обавезно припалити свијећу ако остане од кусура, за случај да ипак има вјечности.

(2. ДИО)

Поред већ поменутих мрачних титана народне музике постоји и читава армија мање познатих, али са једнако субверзилним текстовима којима трују бројне недужне, пасивне конзументе, сугеришући им (и гласом и стасом) да не вриједи бити бољи, скромнији, поштенији, уздржанији и моралнији. Напротив. Пролазећи круговима пакла народне музике (музике до деведесетих година минулог вијека, Гранџ хибридне телетабисе немам желудца да преслушавам тражећи икакав смисао у бујици површних, баналних, неповезаних појмова које звуче смислено само ако си свалио у себе пола гајбе пива па климаш главом усред неке задимљене дискотеке са освјетљењем које подражава епилепсију, озвучењем које поспјешује искашљавање, док гулећи амбалажу јединог малог пива лукаво скенираш наивни, голишави, раздрагани и прегласни женски плијен) наишао сам на толико текстова који би се могли окарактерисати као сатанистички да је престало бити забавно, чак и за потребе доказивања колико су људи који рок музику генерално сматрају ђаволском – ретардирани. Било како било и овај пут гребем само по површини – разлози за стварање обрађиваних текстова много су страшнији и дубљи па то нека испитује храбрији спелеолог од мене. Па почнимо и нека нам је Бог сапутник.

Екстра Нена.

Разлози зашто се ова угледна пјевачица моћног гласа нашла на овом посту није само тај што је својим грилонкама чарапама изазвала буру одобрења свих CFNM манијака свијета (још само да јој коса има већи волумен, и да јој баде-мантил није скројен по чехословачкој Бурди а столица мало удобнија, ал ето, свако вријеме носи своје бреме), него и због хита у којем планира да након љубавног бродолома оде „заувек у тишину нему“ мислећи на манастир гдје људи само чекају такве недовршене, погубљене и несретне личности да се подвизавају са њима. „И уместо нежне љубави и среће, живећу у тами и палићу свеће“. Типичан примјер стереотипног оцрњивања монашког позива, који треба да је радост у испуњавању јеванђеоских идеала и стицања љубави према Богу и ближњем.

Ана Бекута.

„ђаволу би душу дао за мерак, ја га волим што је такав весељак.“ Да је чувена пјевачица жељела да коригује овај текст она је то свакако и могла, њен текстописац ионако не показује нарочиту бригу за несретне слушаоце, па му незнатно измјењен смисао не би утицао на већ ионако бесмислену поруку. „Ето мени мога бекрије, целу ноћ је лутао па се напио, добро ми се вратио“ – пјевачица се ставља у улогу жене која свог веселог мужа у ситне сата дочекује са осмјехом а не као и свака честита православка са револвером, оклагијом, живим есенцом и најгорим злом – шизофреничарско упорним набрајањем горкијех псовки, клетви и увреда до дубоко у ноћ.

Жељко Самарџић.

Овај полусимпатични господин прво је климактеричним тетама циједио задњу кинту (из новчаника од скаја пуног слика дјеце и иконица) разводњеним, бљутавим и безукусним лимунадама типа „Грлица“, „Добар дан туго“ и слично. А онда је показао своје право лице изрезбарено страстима оглоданог, напаљеног јарца. „Дајте неку лошу којој ради машта“ тако је брате испаћени, избаци то из себе! Но кроз текст стичемо утисак да и није задовољан са својим уловима, јер персоне које би га примиле без отпора, попијеног мањег котла вруће ракије бјешњаре или пара вјероватно имају пролапсе свих могућих моралних баријера, зато крајње резигнирано примјећује: „Као светице, калуђерице, ноћу спавају, дању раде умиру од досаде“. Ех ко би ђаволској пожуди угодио.

Кеба.

„Запалићу пола града“. Неронски порив који осјети сваки нормални алкохоличар у делиријуму Кеба избацује у етер и то баш кад си „најтањи“ између Кербера и.есне Писаровић пуштених на џубоску локалне душегубилнице у коју си само свратио да уситниш паре, ал баш сретнеш старог цимера па се више силе укључе у твоје невино зарањање у кому (паре уситниш тако што их спискаш а ђаво иза конобора отвори ти теку за пиво па изађеш и дужан). Углавном и ова пјесма квари младеж јер потиче на деструкцију и бесциљан револт.

Рођа Раичевић.

„Теби је рај а мени крај, ти ћеш на небо ја на дно – тако је суђено“. Родољуб Раичевић био је велики музичар и још већи хуманиста. Нажалост овај дивни фаталистички хит испоставио се као пророчки. На овој слици у студију видимо Рођину астралну пројекцију, док он у позадини пјева његов дух нам излази у први план а женски демон који се осликава у гоњем лијевом углу све то шкиљећи посматра. И за Родуљуба припалити свијећу обавезно, да и њему и нама душа нађе мир.

(3. ДИО)

Када сам први пут писао о сатанизму у „народној“ музици нисам могао ни да ће тај мали текстић толико далеко одјекнути у овој уклетој, бесконачној сајберштини. Нисам био свјестан колико је тај феномен дубоко и широко распрострањен у овом подмузичком поджанру. Наравно, већина нас ће помислити: „ма то је шпрдња ионако, они немају благе везе ни ко им шта пише ни шта уопште пјевају“ што свакако и јесте најчешће случај. Међутим како сам копао све дубље и дубље по океану бесмислених редова, којим нас, пасивне конзументне тих ужасних мотива и тонова, „хакују“ и „багују“ кад год смо у затвореном простору, а без спасоносних слушалица (од јавног превоза до угоститељских објеката), све мање ми је било смијешно. Када се сва ова три дијела прочитају у континуитету, у балканско-шпијунски ментални склоп почне да се увлачи Фокс-Малдеров црв сумње, док нас разум у облику здепасте, пјегаве, црвенокосе, ко фол строге и недодирљиве, али у стварности усамњене и рањиве докторице опомиње да се не уживљавамо у нешто што нам мозак не може до краја сварити. Боље овако, све је то зеза. Ако вам неки ћелави црнац са наочарама понуди црвену и плаву пилулу, само узмите плаву и све ће опет бити добро, Гога Секулић неће вратити телевизор, неко ће негдје протестовати, неко ће забити гол са 25 метаре, нека ће се млијечно-силиконска жлијезда већ мућнути, некакав Змај од Шипова ландарати беленгијом, некаква изјава ће шокирати, потресати, расплакати, разбјеснити регион… Истина је око нас…

Баја (Недељко а не прави – БМК)

„Бијела ружо зашто црна постала си?“ Зашто овај обер-сељобер спомиње симбол једне од најопсанијих сатанистичких секти? Ма то онако, није му текстописац знао шта ће, па умјесто фибринозног текста скројеног од испуштања неповезаних, једноличних слогова, убацио прво што му је пало на памет – па баш црну ружу! Могла је бити и жута, попишана љубомором и заједљивим приговарањем за сваку ситницу, али не! Црно па се не види! Иначе помеунти произвођач звукова помиње у другој пјесми како неће да буде „маска“ партерки која га користи да закамуфлира своју геј везу. Но ово је само почетак.

Добривоје Топаловић

„…Све је црно око мене, тек понекад њене очи у пламену затрепере…“  Добривоје је примјер талентованог човјека који није довољно слављен јер је имао талентованијег крај себе, у овом случају Тому Здравковића. Само је он имао језивију појаву, мелодије и текстове. И надамо се да је пламен у мраку у којем њене очи „затрепере“ само метафора, а не нешто горе. Много горе…

Радивој Родић – Роки

Рокијев портет је превише узнемирујући па сам ставио само слику касете са његовим пјесмама. „Ноћи болна, јутра болнија, чекање је моја судбина, срце узела, душу опила… Нек се врати лице њено, лице њено нељубљено…“ Само површни посматрач неће примјетити сатанистичку ноту у овим вјешто прикривеним стиховима. Сам пјевач након 2:30 пјевања загонетно наводи како „једну тајну песма крије“. Свети оци нам поручују да је пакао одсуство лица људских којих би могли вољети, као и стање непрестане боли, безнађа и туге, што је несретник Роки овјековјечио за сва времена овим црним хитом, који се пјева за причастен на црним мисама. Музика у себи крије три инструмента који сатанисти најчешће користе: фрула, хармоника и електрична гитара.

Горан Димитријадис – Дима

„Овај живот, живот више није, зашто да се крије, када тако је“. Дима изгледа као лиценцирани Крулијев намјесник за Југоисточну Европу, брат-брату да је бар 32. степен (од 33.укупно) ђаволског тајног удружења. Можда се овај вампирнолики господин не би нашао у овој мини-триологији да није био нешто конкретнији у једном другом синглу „Жено ђаволе“. Дима је иначе један од музичара чије се пјесме пуштају непосредно пред долазак Комуналне полиције, између 2-4 ујутро.

Митар Мирић

Митар је попут Фредија Кригера – колико год да брзо бјежиш од њега он те кад тад стигне и прободе својим пакленим мелосом. Хит (ако и све друго занемаримо, шта је пјевао и како се понашао) који га уврстио на пакленој-топ листи ове триологије је: „С ђаволом куле градим“. На погрешном путу, са којег се више не може вратити, а на који је пошао из непоштавања према родитељима, одбивши анђела чувара који је због њега с неба сишао (да, матере ми рођене, све то човјек набраја у пјесми). Митар је изабрао ђавла јер му је тада био дражи. „С ђаволом куле градим, коцкам се свашта радим, куле градим а вихор их руши, и све што посадим то ми се осуши.“

Препорука вјерном народу: након читања овог штива постити седам дана на хљебу и води и запалити свијећу и за моје здравље. Праштајте!

(4. ДИО)

Помињање ђавла у музици након пројаве Аце Лукаса из пакла, крајем 20. и почетком 21. вијека није више неуобичајено, штавише свака искитована безбојним силиконом пјеваљка га спомене бар једном по албуму.  Довљно је само на ју-тубу укуцати „ђаво домаћа музика“ да се то утврди. Некада давно, у ери без интернета и 60 пинкова, музика је имала много суптилнији и далекосежнији утицај на шире масе. Често контролисана од свеприсутне ДБ, подложна ко још зна каквим утицајима, музика је мијењала свијест народа а самим тим и свијет. За надати се да ће ово бити последњи дио овог мини серијала посвећеног овој теми која је почела као потпуна зафрканција а сад већ показује зреле параноидно-матрискичне симптоме.

Злата Петровић

Злата је секс симбол Слобине Југославије у покушају. Имала је некакве праменове боје сенфа по глави, ваљала се по омотима аудио касета неосушене косе чије је врхове турала у уста, међу првима је почела шкиљити погледом, а носала је и розкасте комплете за више секретарице приправнице у комерцијали. Међутим разлог зашто се о њој овдје говори је њезин хит из свима нам драге 1992. године под једноставним називом „Ђаво“. „Није мене моја мајка родила, са ђаволом љубав да би водила..олећеш ме волети, више него себе, кунем ти се истрећу ђавола из тебе“. Злата егзорциста.

Џеј

Џеј изгледа као људски кербер, само једноглав. Има он и без текстова пјесама право да се нађе у овом елитном друштву, међутим и код њега се чује ту и тамо „ноћас стојим на ивици пакла“, „тонем ко титаник“, „на пут без повратка“, „гитара беж зица“ и оно са Лепом Бреном „Не пуштај ме ноћас душо у мене је ђаво ушо“. Ђа је сад Злата гоуст бастерс?

Новица Неговановић

„Ти анђео а ја ђаво“ илити у жаргону фатална, немогућа, дисфункционална веза и накриво насађена љубав, страст пробуђена кварноћом и бездушноћом у очима оног другог, што само доказује да ни онај први није исправан-исправна. Новици свака част за аранжман и мелодију, као и за оно „прође лето тридесето“ али текст који почиње са „За ђавола црна прогласише мене“ није могао да се не нађе у овој категорији.

Томислав Чоловић

Ко није чуо за малог мрава који опијен млијечним жлијездама извјесне Ајше губи и оно мало неурона у глави, не може да схвати и каквом профилу пјевача и човјека се овдје ради. Међутим довољно ће схватити након летимичног погледа на овај омот. Пјесма „деда бабу гледа“ нема везе са тим. Но Томислав је закурузио са хитом „црн је гавран а ја црњи“ у којој истиче: „у животу никад сретан нисам био, боље да се нисам ни родио“ што је типичан примјер смртног гријеха очајања. У наставку пјесме оптужује живот што му ништа није дао. Отежавајућа околност по његову душу је та што је такве црне мисли послао у етер те ионако лабилне и гријехом порозне душе (уз пар љутих чашица) мотивисао да се правдају за своје слабости.

Милош Бојанић

Без Милоша Бојанића ових топ 20 (не)свјесних промотера сатанизма били би ослабљени као Србија без Бобија Марјановића. Али ево и ова црна птица је постављена пред рефлекторе десетак читалаца! Дакле на омоту видимо како још и рекламира Ротари клуб, но осим што је неопојана карактерна сељачина у листу најгорих уписао се и са стихом пјесме „Ужичко коло“ из 1995: „Дај да видиш кад у мени ђаво повилени“. Навијачке групе су преузеле тај стих па га радосно и дрогирано узвикују прија сваког већег белаја.

ПЕДОФИЛИЈА У НАРОДНОЈ МУЗИЦИ

Као што је већ поменуто народна музика је непресушан генератор свих могућих порива и слабости, но подражавање педофилије (јавно или чешће дискретно – стосмислено) залази већ дубоко у поље кривичне одговорности. Појединим народњацима, истакнутим представницима самопрокламоване музичке елите, није било довољно што неселективно тероришу народ по рецимо аутобусима (по принципу „шта слуша возач то и сви који немају слушалице у ушима слушају“) или још горе на свадбама, клубовима, полувременима утакмица итд, већ су нашли за сходно да у пјесмама описују малољетне женске особе за којима тобож тугују или пате. У жељи да се овакви примјери до краја раскринкају и као кукољ одијеле од жита осталих поштених пјевача народне музике изабрали смо само најпознатије примјере.

Кемал Маловчић:

Кеми није било довољно што нам је деценијама својом појавом и гласом скраћивао животни вијек, већ се пред старе дане до краја изобразнио са пјесмом „Тек, тек (ти је 16 година)“ Босански Били Ајдол својим језивим вокалом алудира на превремено интимизирање са малољетницом (надамо се измишљеној). „Тек си на свијет дошла тек, тек (тек тееееееееееек) а ти би се шминкала“. Ех Кемо, Кемо тако је тешко бити стар а бити цар.

Миле Китић:

Ова особа је прошла дуг музички пут (по нама и предуг) од морално посрнуле прве љубави до ударања шампањца по Сандри Африци, падајући у (сваком погледу) све ниже и ниже. Своје наглашене животињске пориве почео је показивати већ пред сам почетак деведесетих са пјесмом у којој тврди „остаћу овдје нек се отац љути, јер ти си вјеруј стасала за љубав…“ Увјеравање по свему судећи неодлучне дјевојке да је стасала за љубав и то пред забринутим оцем, лош је био примјер многим клинкама које су то вољно или не слушале. Око бадем зрели, зуби бисери бјели, чемпрес у стасу, црвкут птица у гласу. Миле… НЕШ **БАТ

Медени мјесец:

Медењаци су свој говњиви начин интерпретације пјесама добро уновчили на раскршћу миленијума. И вјероватно би остали у некој врсти ружног полу-сна да нису прешли „црвену линију“ са нажалост мега популарним хитом „Низ Мораву ветар дува…“ Ко год је икад прињушио свадби, матури, крштењу, 18. рођендану, зна да се уз ову пјесму обично стидљиво започињу кола, док се води рачуна да се дланови не зноје, да се кораци прате и гледа само испред себе (а која се послије поноћи завршавају покушајем кидања екстремитета колеги у колу уз „јутро је Утроје“). Углавном „руке ми ка теби лете, сви још мисле да си дете, ал на јесен женићу те је“ је крајње проблематично, јер ако сви мисле да је дијете онда не знам у чему је мистерија, осим што педофил жели да исто дијете кроз мање од годину дана посједује. Одвратна ствар, огаде ми предјело, колико са пјесмом толико са осмјесима док је пјевају.

Луис:

Жао ми је што је покојни легендарни пјевач морао доћи у овај пост, али никако се није могао заобићи. „Дуњо моја чекао сам годинама мирис твој, како сада да поднесем овај неспокој“ и фатални стих „гледао сам годинама како зриш“. Нека ти је лака црна земља и пусти највећу мећаву Господе да ово заборавимо што прије.

Никола Роквић:

Питаће се неко шта ради представник карике која недостаје у једној чувеној теорији, али сам се изборио за овакав неславан публицитет, а то је због ужасног хита „Жељо моја“ гдје тврди „то ти је од Бога дано ма није ти рано“. Задња строфа се може комотно уврстити у његов досије кад приповједа: „Гледај мало боље око себе и млађе од тебе, ноћас с момцима се љубе тајно и баш им је сјајно, ниси за то млада сада или никада“ пошто очигледно манипулише осјећањима дјевојке која га упорно одбија уцјењујући је и указивајући јој на горе примјере овај павијанолики момак водећи се оном старом.атренопољупчевој „само ти навали сине, претвара се свака“ заслужио је да му барем прописно уши извуку.

Срам вас било.

 

Преузето са:

https://dacomh.wordpress.com/2014/10/02/сатанизам-у-народној-музици/

https://dacomh.wordpress.com/2014/10/16/сатанизам-у-народној-музици-2-дио/

https://dacomh.wordpress.com/2015/08/10/сатанизам-у-народној-музици-3-дио/

https://dacomh.wordpress.com/2015/10/21/сатанизам-у-народној-музици-4/

https://dacomh.wordpress.com/2015/05/22/педофилија-у-народној-музици/

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=qxpjLmSRdDo]