Своје капитално дело ”Успон Европе”, Драгољуб Живојиновић почиње тврдњом да је ренесанса ”препород свих видова живота”. Ово опште место у академским круговима се може оспоравати са позиција да је ренесанса регресија а не препород, јер не доноси ништа ново и ништа напредно. То овде нећемо покушати, већ указати на једну другачију карактеристику ренесансе. Промена коју је европски човек доживео тим “препородом” представља цивилизацијски тектонски поремећај, и може се укратко описати као напуштање монотеистичког, хришћанског поретка и његових вредности у корист политеистичко-паганског, који човекове енергије и потенцијале затвара у материјални и биолошки домен. Ако уочимо чињеницу да је као идеал “препорода” узета једна мртва цивилизација, и то период њеног опадања, као и то да је покушај њене рестаурације извршен унутар једне културе која је постављена на сасвим супротне основе, појава сумње, али и опреза према циљевима ренесансе сасвим је оправдана. Такође, због великог значаја и обима који је имала у своје доба, ширење ренесансних идеја би могло да се упореди са данашњим операцијама тајних и војних служби.

Када су ромејски цареви почели да путују Европом тражећи помоћ од западних владара у борби против Османлија, у својој свити су имали учене људе, полихисторе, који су оставили снажан утисак на европско племство и клер. Ту се западна мисао среће у пуној мери и са хеленском философијом, која се очувала Ромејском царству. Међу Грцима су били и учењаци попут Плетона чије је учење о рестаурацији хеленске религије и филозофије и одбацивању хришћанства наишло на одушевљење у градовима-државама Апенинског полуострва. Убрзо се Свето римско царство показало као плодно тле за овакве идеје које су финансијски подржали припадници племства и римокатоличке цркве. Тако је рођена ренесанса.

Ренесансно схватање простора, времена, појава и њихових међусобних односа најбоље се огледа у уметности. Толико слављено перспективно сликарство, као победа разума, није ништа друго до оптичка варка, дакле лаж, и у суштини представља губитак интересовања за духовну и унутрашњу раван постојања и чврсто повезује људско опажање и појавни свет, кидајући тако метафизичку вертикалу. За разлику од ове, у православној уметности (али и у другим традицијама) присутна је, по речима Павла Флоренског, контраперспектива. За разлику од „природне“ перспективе која приказује смањивање свега што се удаљује и сугерише меру ствари и појава, контраперспектива у православној уметности, не сажима, не ограничава, не ствара илузију и не мења истинитост стварности. У контраперспективи односи објеката и ликова се заснивају на свести о човековој позицији на хијерархијској лествици бића изнад физичке појавности, па самим тим и изнад чулног опажаја простора.

Уметност ренесансе је посебно подстицала секуларизацију религиозних портрета (фресака и икона), користећи за моделе Христа, Богородице, апостола и пророка конкретне људе и жене, наглашавајући тако искључиво историјску димензију религиозних догађаја. Кнез Јевгениј Трубецкој, у својој ”Истини у бојама”, каже: ”Икона није портрет него прволик будућег храмовног човечанства. И с обзиром да такво човечанство ми сада не видимо у садашњим грешним људима, него га само ишчекујемо, икона може да послужи као његово символичко изображење.” Ренесансни ликови су у покрету, немирни и активни. Насупрот томе, у православној уметности: ”непокретност на иконама је својствена само оним представама, где је до тиховања доведена не само плот, него и сама природа човека, која више не живи сопственим, него над човечанским животом” (Трубецкој). Ренесанса, сликајући трулежна тела, а под маском рестаурације хеленизма, уздиже билогизам до највиших принципа покоравајући човеков дух, биологизам који кнез Трубецкој назива озверење, са правом се питајући, да ли ће васељена бити храм или зверињак?

Ликовна уметност и наука ренесансе су дакле покушај да се живот заснује на чисто људским темељима и изгради свет у коме ће човек сам бити господар природе и сопственог живота, једном речи свет без Бога. Ренесанса, која уводи перспективу и у њој слика путена, узнемирена тела, чиме прекида Божанску вертикалу, је темељ данашње материјалистичке цивилизације и основа оног биологизма који оправдава не само груб и суров однос човека према нижој твари, већ и право народа на крвави раздор са другим народима који сметају засићењу његове плоти. Насупрот томе стоје ликови светаца на православним иконама, који нам, својим смирењем и преображеном (и обоженом) плоти, показују да је могућ свет који се не управља према животињском егоизму и да је могуће да васељена не буде зверињак него храм.

Владимир Трифуновић

Фејсбук коментари