Срби у САО Крајини (РСК) и БиХ (Република Српска)
Доласком ХДЗ-а и Туђмана на власт 1990, Срби су избачени из устава Хрватске као конститутиван народ и проглашени су за националну мањину!? Наравно да је то изазвало огорчење код Срба уз револт показан кроз митинге против те одлуке. То је било довољно да Србе почну масовно да избацују са посла, али и Хрвате који су били у мешовитим браковима. Хрвати, којима је раније из Вашингтона дата инструкција да то учине, уз Словенију која је све то пратила и такође се наоружавала, спремни су ушли у сукоб са тадашњом ЈНА. Тако је дошло и до проглашења независности ти република, од СФР Југославије, неуставним чином. Од протестантског Запада и Ватикана, одмах су признате као самосталне државе. Почела су и прва убиства Срба, углавном по урбаним центрима. У Обровцу је председник општине, Сергеј Веселиновић, прогласио ратно стање на територији општине Обровац, 17. августа 1991. Тада је тај датум био и званично прихваћен као Дан устанка Срба у Хрватској. Из полицијске станице је народу подељено наоружање, а Хрватима који су желели да напусте Обровац, гарантована је безбедност. То је било два дана пре Книна, у коме су прави сукоби почели 19. августа, уз претходна појединачна убиства цивила у околини. Командант гарнизона у Бенкову, касније убијен од снајперисте, Богуновић, такође је свим војницима гарантовао безбедност, ако желе да из касарне изађу и напусте служење ЈНА. То су Хрвати урадили, а двојица Шиптара и србска деца су остали. Никоме ни од Хрвата полицајаца из Обровца се ништа није десило, као ни војницима који су напустили касарну и служење војног рока ЈНА, у Бенковцу.
Међутим, са заробљеном децом на одслужењу војног рока у Словенији, поступило се срамно, нечасно са мржњом. Њих 100(сто), који су се предали, стрељани су, а против државног врха Словеније, тачније против Кучана, Дрновшека и Јанше поднета је само једна приватна тужба за тај злочин, али до данас ништа није предузето! Ја сам од маја месеца те 1991. имао стално место боравка у Обровцу, тако да сам био сведок и учесник у тим дешавањима. У западној Славонији је са Главашем, Шексом и Мерчеом усташлук био на делу још раније, али без објаве рата. У Вуковару су Срби држани као таоци уз стална убијања, а ЈНА је преузела улогу, како је државни врх то назвао „тампон зоне“ међу странама у сукобу, не поштујући Устав по коме су морали да разоружају Хрвате и сачувају интегритет државе СФР Југославије!?
Нађено је друго решење, да добровољци из Србије иду да бране угрожени Србски народ, а да се помоћ у оружју, муницији, гориву и лековима шаље из Србије, углавном шверцерским каналима. Зна се да на тим територијама није било ни фабрике муниције, ни ковница новца, а ни гориво није имало одакле да стиже, сем из Србије. Одмах су почели да долазе добровољци из СПО-а, тзв. „Српска гарда“ и да на најугроженијим деловима територија са угроженим народом, формирају Четничке јединице. Улици је то била околина Госпића (Медачки џеп), где је већ постојала јака „Динарска дивизија“ војводе Рада Чубрила, који је одмах по избијању сукоба дошао из Швајцарске, а раније је од Момчила Ђујића у Америци именован у војводу. Њему су се прикључили добровољци из СПО-а, под командом Ђорђа Божовића-Гишке и ушли у жестоке борбе са усташама. На жалост, већ 15. септембра, те 1991. под чудним околностима Гишка је погинуо у борбама, на улазу у Госпић!? Није то једина чудна погибија Срба, током ратова у Крајини и касније у БиХ! Већ крајем априла 1992. је почео рат у БиХ, убиством србског свата на Баш чаршији, у Сарајеву. Ту је већ ишло мало теже непријатељима, због нашег ранијег искуства из Хрватске. Уз помоћ Срба који су били у тадашњој ЈНА, наоружање се дели народу који је остао лојалан војсци, а то су били само Срби!
Већ 26. априла 1992, „зелене беретке“ покушавају да заузму школу МУП-а на Врацама, али их ту дочекују Србске снаге под командом Миленка Каришика и србски специјалци успевају да уз рањене и само два погинула борца, одбране школу на Врацама. Уз сва та догађања, увек се убацују и снаге УН-а, које дозвољавају да кроз заштићене зоне, које су под њиховом командом, муслимани неометано пролазе и наносе губитке цивилима у нашој позадини. Подручје око Игмана је баш припадало тој заштићеној зони УН-а, када су мухамеданске снаге пропуштене у нашу позадину, где су успели да нанесу велике цивилима и да буде убијен 21 припадник санитета? Наравно да за то нису ником одговарали. Истовремено уз међусобну борбу, унијати су имали и заједничке кације већег формата, против Срба. Из правца Ливна су усташе и потурице заједничким снагама напали опет цивиле, уз помоћ малих пољопривредних авиона и коришћење иперита(бојни отров – забрањен још током 1. светског рата), а најжешће борбе су биле на Чапразама и Црном Лугу. Било је много жртава од иперита(пликавац), који се током рата производио у Тузли, уз доста других бомби са немачким ознакама. Касније се тек сазнало, да су наоружање добијали углавном из складишта Источне Немачке.
Купрес је био у окружењу, а Хрвати су имали и 18 тенкова. Народ је кренуо у збег, у војну базу у Гламочу. Ту се прикључило нашим снагама и око 30 добровољаца, сви су били припадници Шешељеве Радикалне странке, и показали су се као одлични борци. Тада смо Хрватима у борби заробили и команданта бригаде, који је касније размењен за наше цивиле, уништили им диверзантску групу чији је командант била жена-снајпериста, и заробили једног црнца – плаћеника. На територији Хрватске је од раније познати злочинац, убица амбасадора Роловића у Шведској, Миро Баришић добио војни центар код Пуле, за обуку диверзаната. Током лета 1992. се убацио на нашу територију (РСК) са циљем да организује и врши диверзантске акције, али је у сукобу са Милицијом Крајине, у близини Бенковца убијен, а ни наши ни хрватски медији о томе нису извештавали све до скоро, сад због њихове жеље да се дигне споменик? Најружније у свему, они су то остварили! Свашта се дешавало са Србима током овог наметнутог рата, али су увек наши непријатељи наилзили на неочекивано јак отпор народа уз одличан командни кадар обучених ратника: Момчило Радановић-Циго из Приједора, Вељко Миланковић(командант „Вукова са Вучјака) из Прњавора, командант 16. Крајишке бригаде Владо Топић, официр ЈНА(Бања Лука), уз резервни састав Србских четника из Котор вароши, Челинца и са Мањаче, али под контролом и уз помоћ СДС-а и Брђанина.
Било је ту и самоорганизованих јединица. нарочито из бањалучког дела града „Лауш“, већина припадници Шешељеве Радикалне странке, али и полицијских снага. У Требињу и Билећи је командант Специјалних јединица МУП-а био Мирослав Дука, а на Палама командант батаљона за борбена дејства, Јован Шкобо, обојица од србског народа признати као – хероји!
Тек после потписивања споразума из Дејтона, који је против Устава Републике Српске, Устава СР Југославије, противно и Уставу Србије, председник Милшевић потписао, тада је постала многим мислећим људима јаснија та спрега комуниста и усташа, која и даље функционише. Предајом територија РСК по налогу из Вашингтона, уз претходни договор са Туђманом, и објашњењем да нисмо ми могли да их бранимо, Милошевић је само избегао чињеницу да им није пружена помоћ у гориву и муницији, а нико од њега није ни очекивао помоћ у људству. Та издаја је довела до расељавања преко 250.000 Срба са својих територија, на којима су живели преко 450 година! Прави геноцид, остварен државном политиком Хрватске и њених ментора са Запада, али несанкционисан до данас. Ту колону избеглих цивила, Хрвати су на територији Републике Српске, код Босанског Петровца и бомбардовали по наређењу Имре Аготића, дотадашњег официра ЈНА. Ту је убијено 270 цивила!
То је истина о дешавањима на ратиштима у Хратској и БиХ, њиховим злочинима над Србима, који су нашу децу приморали да постану мушкарци – ратници и прескоче тинејчерску фазу одрастања! То је и однос тадашњих властодржаца према Србима, са тих територија, док је истовремено овде дошло до богаћења разних Дафина, Језди и многих других власника пирамидалних банака, уз одобрење и знање тог режима. До наглог богаћења ратних и антиратних профитера је увек кроз ратове доалзило, али баш на оволику штету свог народа, жртве, стварање инвалида, није у оволикој мери забележено.
НАСТАВИЋЕ СЕ