Позив на општи рад и пожртвовање

Епископ Жички Сава Дечанац (1831-1913)

Драги народе српски, строго одговорна пред садашношћу и будућношћу интелигенцијо и господо српска, у чијој је руци судбина српског племена: тако вам српског млека, које вас је подигло и однеговало у благословеној српској земљи – не титрајте се и даље детињски са судбином народном и чашћу својом; не стварајте својим раздором и нерадом сами себи, а на радос злотвора наших, сигурну своју пропаст и коначни пораз; не заборављајте, тако вам Свемогући Бог у свим вашим родољубивим предузећима помогао: да овакве опасности, какве су сада испред самих наших врата, нашем опстанку прете; не заборављајте, како су наши родитељи и прародитељи: својим умом, челичним карактером, родољубљем и витешким грудима својим, у далеко и далеко горим и опаснијим околностима, вековима и стотинама пута отклањали сваку смртоносну опасност од српског племена, и сваку неприлику, која би на свагда обезнадеждила наше племе за велику народну идеју и бољу народну будућност, одбијали.

Народе српски, по природи својој племенити и одважни, угледај се, велимо, на своје витешке претке и не заборављај на околност и време; не оклевајмо и даље у опште-народним предузећима; не спотичимо се на оваквом важном предузећу онако, као оно кад неко гладан и изнемогао путује уз какву дугу планинску врлет.

Кад су нас вако, као што видимо, моћни непријатељи наше домовине, св. вере и задужбина наших предака, са све четири стране окружили, они су се противу наше даље судбине и сложили, па, ако само код нас изобилује нерад и немар, као и до сада, онда они ће се још изближе споразумети: како ће и на који начин на првом месту до Св. Дечана, као центра српских земаља и других тамошњих народних задужбина, да би с тим добитком, на првом месту, тамошњи наш заоставши народ оставили без корена, као трску на песку, где би за себе створили непобедиве тврдиње, а после би без труда и даљих напора, из тих св. градова с триумфом доминирали над свима тамошњим нашим покрајинама, као безусловни господари нашег достојанства и наследства, које нам, као свом потомству, од пре 1.500 година на овамо па до сада оставише наши предци и освешташе својим просвећеним и витешким радом, својом крвљу и гробовима својим.

На послетку, све нас подједнако позива глас народни, да се свуда и у сваким приликама одазовемо опште-народним потребама. Па ето и сада овом приликом, прека је, неодложна и неопходна потреба, да се сваки од нас покаже достојним потомком својих великих, свесних и прослављених предака.

Код свесног народа све се уклања пред народном самосталношћулични интереси падају пред општимасвагда се живот појединаца радо жртвује за срећу отаџбинеКад је у питању народна част и образ отаџбинесвака зато жртвапа ма каква она билапостаје пријатнарадосна и весела.

Не треба, а и не сме се за у будуће и ни у каквом случају пред млађим нараштајем водити рачуна више о неком чудесном Вавилону, Ниневи, Финикији, Картагени и вођама: Ханибалу, Камбису, Индијском Пору и Великом Александру, него о манастиру Високим Дечанима, српској Патријаршији у Пећи, старосрпским краљевима, царевима, као и престоницама: Призрену, Скопљу и другима.

Ово напоменусмо зато, што се, на жалост и никад ненакнадну нашу општу штету, у честим приликама јасно показало: да неки, тако рећи, тек само из читања знају (и то као од неке беде) или већим делом никако и не знају, да се је српска царевина пружала: од Јадранског, па до Црног и Јегејског мора; од реке Марице до преко Дунава и Истрије, и до река: Мориша, Драве и Војуше…

Не може се ни замислити: каква је и колико страшна одговорност за сувременике, и то, како пред садашношћу, тако и пред будућношћу за овакву њихову смртоносну грешну немарност! Зашто да наш нараштај зна далеко и далеко више о старим, још од пре 2000-3000 година упокојеним азијатским и мисирским државама, него што о нашој садашњостои и пространству наше домовине, у свим границама, зна; као и о садржини: шта и данас у себи српског обухватају те наше  границе?!

Крајње је већ време признати једанпут: да је са досадањим нашим, један за другог, немаром свака мера превршена, услед чега је главна ствар до опасности и доведена, исто онако, као што су: међусобно и дрско партизанство, нечасне клетве, злорад или и сувише слаби радови – довели општу ствар до прекомерног опасног врхунца.

На послетку, ипак, с братском молбом још једанпут напомињемо свима српским синовима, из свију српских земаља: како одраслим и ученим, који су историјом наше прошлости и фактима наше садашњости научени, тако и малима и простим: да смо сви подједнако позвани, да родољубиво подносимо све могуће жртве за св. веру и прадедовске задужбине, за владаоца и пространу нашу домовину;

Шта је још горе од свеганепријатељ нам је са свих странаали је нарочито нови и опаснији са Запада особиту пажњуда зграби светињем и задужбине српских царевакраљевапатријарахавеликаша и благочестивопобожних племенитих родољуба и богаташакоје су кроз толико опасне векове одржале пространу српску земљу и народ с именом српским непоколебиво у вери и народности својоја с тимпакуништењем прадедовских задужбина непријатељ тежи да насјош неослобођенебез корена остави.

Јер, ако само не предупредимо нашим општим силама опасност над задужбинама наших праотаца, онда је јасна ствар, да је с тим на свагда, због нехата нашег, изгубљен центар српских земаља, услед чега ће из корена на свагда бити ишчупано срце Српском Племену.

Да, драги свесни родољуби, као год што је јарко сунце велика потреба за саму васељену: да је оживљава, исто је толико неопходан и потребан за Српство – ако оно хоће и жели славно бити – општи рад. Неоспорно је, да нам је заиста данас, више него икада, потребан озбиљан, тактичан и родољубиви рад, почем је време веома озбиљно и судбоносно по све Српство где га колико има; пуно је недогледне опасности и неизвесности и за најскорију будућност. Наш општенародни историјски задатак, који нам је наша прошлост непрекидно пред очи износила и који нам садашњост посведневно износи, – јесте свети за нас, само ако хоћемо да га као родољуби разумемо.

Зато, као полувековни свештенослужилац св. олтара и као свагда верно-одани највишем опште-народном задатку, сматрамо за најсветију обавезу, да и при самом свршетку овога дела још једанпут ову поновну напомену учинимо:

Просвећени и родољубиви српски синови, прионимо укупно на општи и одсудни рад, докле имамо шта радити; јер, често бива, да, кад се нерадом изгуби година, онда оно се обично за читаво столеће посао уназади; услед тога и утростручимо свој до сада слаби рад: својим снажним мишицама, смелим оком, старосрпским челичним карактером, бистрим и светлим умом и братским удруже-ним српским срцима,-да остваримо своју вековну справедљиву тежњу и велику народну идеју и извршимо народно дело, коме ништа не може бити равно; по наше племе спасоносно и добротворно, за које ће, све оне у свом племену: бесмртне, неуморне, узвишене, племените, свесне, будне, опрезне, постојане и сталне раднике на својој стражи, -и најдаље потомство вековима благосиљати и с колена на колено славу и споменике им приносити.

Сава Дечанац
(помозимо
 Високим Дечанима, 1902.)
_____________________

Сава Дечанац, игуман дечански и епископ жички. Рођен као Ђорђе Бараћ (1831–1913), замонашен у Дечанима 1854. године као Сава, представља познату културно – националну и просветитељску личност крајем 19. и почетком 20. века.

Преузето са: https://facebookreporter.org/2012/03/03/писмо-саве-дечанца-епископа-жичког-из-1/

Фејсбук коментари