Да ниjе било операциjе Коридор не би било ни данашње Републике Српске. Познато jе да у историjи српског народа, а нарочито у оноj воjноj има много славних тренутака и победа коjе су наш народ учиниле великим, иако jе он по броjности популациjе jедан од мањих народа. Сигурно се у славну историjу нашег народа може уписати и операциjа Коридор, операциjа коjа jе у нашем народу позната и као – битка за пут живота.

О Видовдану 1992. године, Воjска Републике Српске (ВРС) jе окончала, како су записали хроничари и стратези, наjбриљантниjу операциjу у току последњег рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Пробиjање „коридора“ кроз Посавину била jе битка над биткама, коjом jе после 40 дана прекида успостављен континуитет териториjе Републике Српске (РС) и даљња комуникациjа према Србиjи.

Операциjа Коридор била jе кључ опстанка српског народа изван Србиjе и темељ Републике Српске.

 

Политичка ситуациjа у БиХ почетком 1992. године

Током политичке кризе у СФРЈ и након насилног отцепљења Хрватске и Словениjе од СФРЈ, српски народ у БиХ и Хрватскоj суочио се са опасношћу од физичког нестанка. Конфузно стање у редовима ЈНА (коjа jе у то време била jедина легална воjна сила у СФРЈ), и њен пре свега политички пораз у Словениjи поjачавали су таj страх. Након што су почели оружани напади на касарне и jединице ЈНА у Хрватскоj, од стране паравоjних формациjа Хрватске, српски народ у Хрватскоj jе био приморан да се самоорганизуjе и брани. Већ 19. децембра 1991. године, донесен jе устав и устроjена Република Српска Краjина. А почев од фебруара 1992. године започето jе распоређивање снага Уjедињених нациjа – УНПРОФОР. Међутим, то распоређивање jе текло споро и са циљаним закашњењем, нарочито у западноj Славониjи где су биле распоређене jединице Петог (бањалучког) корпуса ЈНА.

Политичка ситуациjа у Социjалистичкоj Републици Босни и Херцеговини (СР БиХ), а нарочито њена безбедносна ситуациjа, jасно су одражавали стање на терену и опасност коjа се спремала српском народу у БиХ.

Након честих надгласавања посланика из реда српског народа, од стране посланика хрватског и муслиманског народа и након одлуке о независности СР БиХ и отцепљењу од СФРЈ, коjу су изгласали муслимански и хрватски посланици у Народноj скупштини СР БиХ, као реакциjа на ту одлуку посланици из реда српског народа на Светог Стефана 9. jануара 1992. године, доносе одлуку о формирању Српске Републике БиХ (касниjе Републике Српске). Српска Република БиХ проглашена jе федералном jединицом у Југославиjи. Већ 28. фебруара 1992. године, донесен jе устав Српске Републике БиХ, у коjем jе писало да териториjа ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке просторе у СР БиХ. Република би се састоjала не само од свих подручjа где су Срби били већина, него такође и од „места где jе српски народ мањина због геноцида коjи jе извршен над њим током Другог светског рата“. Српска Република БиХ проглашена jе делом jугословенске федералне државе. Далековидост политичког врха српског народа у БиХ, показаће се исправним у предстоjећим и веома крвавим догађаjима.

Са циљем да овладаjу правцем Босански Брод-Добоj, регуларна Воjска Хрватске (ХВ) почетком марта упада на териториjу СР БиХ, и на подручjу села Сиjековци 26. марта 1992. године врши страховит покољ над српским становништвом у том месту. Том приликом регуларне хрватске снаге, потпомогнуте новоформираним муслиманским оружаним формациjама убиле су и спалиле 21 лице српске националности. Дан након тог стравичног злочина, у Сиjековац су дошли чланови Председништва СР БиХ Фикрет Абдић и Биљана Плавшић. Међутим, ништа нису могли учинити jер се ситуациjа на терену лагано отимала контроли. Следећих дана хрватске и муслиманске снаге су у Сиjековцу убиле 51 лице српске националности. Укупно jе тих дана убиjено више од 70 Срба, од коjих се деветоро до данас води као нестало. У истом тренутку кад jе извршен масакар у Сиjековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет jе напад регуларних хрватских снага. Командант Петог корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био jе приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеноj jединици ЈНА у Дервенти. Том приликом деjствовала jе и авиjациjа ЈНА по хрватским снагама.

Као наjозбиљниjи сигнал да БиХ клизи у крвави рат, била jе и одлука крње Владе СР БиХ 5. априла 1992. године, да без пристанка српског народа прогласи независност СР БиХ од СФРЈ, а након три дана донесена jе и одлука о промени службеног назива СР БиХ у Република БиХ. Као одговор на ту одлуку, 7. априла исте године Српска Република БиХ проглашава независност од БиХ и останак у Југославиjи.

Ипак, када су Србиjа и Црна Гора као jедине de facto преостале jугословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославиjу (СРЈ), Република Српска и Република Српска Краjина су саме по себи издвоjене из граница федерациjе, иако све до 1995. године то нису признале.

У маjу 1992. године, у Босанском Броду хрватске снаге су убиле 215 Рома међу коjима jе било 115 деце. Гробница jе пронађена у Сиjековцу 2004. године (у гробници jе пронађено 59 скелета од коjих 23 дечиjа).

Народна скупштина Српске Републике БиХ (12. августа 1992, назив Српска Република БиХ се мења у Република Српска) 12. маjа 1992. године усваjа шест стратегиjских циљева српског народа у БиХ. Истог дана усвоjен jе и закон о воjсци и о одбрани чиме jе створена ВРС.

Након што jе Модрича по други пут пала у руке неприjатеља, Пети корпус (тад већ познат као Бањалучки корпус ВРС) доведен jе у оперативно окружење. Модрича jе два пута била ослобођена, а други пут jе, jедноставно, пала зато што се „политичке структуре“ у граду нису могле договорити око власти. У jедном противнападу преко моста у Оџаку, Хрвати су заузели Модричу и формирали 105. бригаду Хрватског виjећа обране (ХВО). Самим тим jедина веза са Србиjом, односно осталим српским деловима, била jе прекинута. Преко Тузле се ниjе могло ићи, jер jе већ била успостављена линиjа међуетничког разграничења, тако да jе Бањалучки (Први краjишки) корпус ВРС доведен у оперативно окружење губитком дела териториjе бившег 17. (тузланског) корпуса ЈНА (касниjе Источнобосанског корпуса ВРС), и то не своjом кривицом.

Припадници муслиманске екстремне организациjе „Патриотска лига“ уз помоћ муслиманских локалних власти у Тузли, су 15. маjа 1992. године напале колону возила 17. корпуса ЈНА, коjа jе у складу са договором, мирно напуштала Тузлу према Биjељини и даље у правцу Србиjе, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенциjу као и претходни договор СР Југославиjе и муслиманских власти у Сараjеву о мирном повлачењу ЈНА са подручjа Босне и Херцеговине до 19. маjа 1992. године. Према изjавама учесника тог догађаjа, колона jе нападнута на Брчанскоj малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозиjе су одjекивале на све стране. Цео напад директно jе преносила локална телевизиjа „ФС 3“, што су потом приказале и броjне друге телевизиjске станице.

Тачан броj официра, воjника на редовном одслужењу воjног рока и резервиста коjи су убиjени приликом повлачења из Тузле 15. маjа 1992. године ниjе утврђен, а претпоставља се да jе реч о око две стотине. Посмртни остаци свих настрадалих jош нису пронађени, а у спомен-костурници у Биjељини сахрањено jе двадесет девет тела.

 

Дванаест беба

Цела бањалучка региjа па све до Книна, Бенковца и Обровца, са више од милион и по Срба, била jе у окружењу. Били су то дани пуни страха и велике неизвесности. Улице краjишких градова биле су пусте. Ниjе било струjе, горива, цигарета, кафе, па чак и пасте за зубе. Залихе хране су се драстично смањивале, а у здравственим установама понестаjало jе лекова и санитетског материjала. Болнице су остале и без кисеоника, ниjе било ни течности за хемодиjализу бубрежних болесника. Наjкритичниjе стање било jе у бањалучком породилишту, где jе преко био неопходан кисеоник за инкубаторе у коjима су биле бебе.

Тадашњи градоначелник Бања Луке упутио jе апел за помоћ путем радиjа, телевизиjе, организациjе УНИЦЕФ, као и преко осталих међународних хуманитарних организациjе. Авион коjи jе био на аеродрому у Београду, неколико дана чекао jе дозволу од светских моћника, како би одлетео у Бања Луку са неопходним драгоценим товаром. Међутим, светски моћници су се од тих апела оглушили.

Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечиjе болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе и индустриjски кисеоник, коjег су добили од ВРС, то ниjе било довољно да се бебе спасу. У таквоj ситуациjи постоjала су само два излаза: или се препустити на милост и немилост неприjатељу или кренути у борбу за пут живота.

 

Припреме за почетак операциjе

Познато jе да се Пети (бањалучки) корпус почетком 1992. године налазио у западноj Славониjи, на извршавању редовних задатак у склопу формациjе ЈНА. Тад jе већ почело да се спроводи потписано примирjе, закључено jануара исте године и, углавном jе поштовано. Команда Корпуса jе већ тада реално закључила, да се спрема велика опасност за српски народ у БиХ. Политички врх Хрватске демократске заjеднице (ХДЗ) и муслиманске Странке демократске акциjе (СДА), на чиjем челу jе био Алиjа Изетбеговић договорили су се о заjедничком деловању против српског народа и jединица ЈНА у БиХ. Марта 1992. године, снаге регуралне хрватске воjске упадаjу у БиХ код Сиjековац и врше погром над српским становништвом. У тим догађаjима већ долази до оружаних сукоба, тако да jе у маjу начелник Штаба Корпуса, генерал Бошко Келечевић, са групом старешина послат на простор Дервенте ради сагледавања укупне ситуациjе и стања због евентуалног ангажовања, ако то буде требало, у спречавању међуетничких сукоба. Даље од Дервенте, све до Тузле и Дрине, била jе зона одговорности 17. (тузланског) корпуса ЈНА. У међувремену ситуациjа се погоршала. Претила jе опасност да цела региjа буде захваћена ратом – од Купреса преко Влашића до Посавине и Сембериjе.

Уочаваjући опасност коjа се спремала, команда Корпуса на челу с генералом Момиром Талићем, одлучуjе да почне са извлачењем дела jединица на простор БиХ, са основни циљем да те jединице своjим присуством спрече планирани геноцид над српским народом. У међувремену долази до оружаних сукоба између jединица 17. (тузланског) корпуса ЈНА и хрватских и муслиманских паравоjних формациjа коjе су организовале ХДЗ и СДА. Већ се тад увидело да муслимани и Хрвати заjеднички делуjу са циљем прогона и уништења српског народа у БиХ.

Већ 31. марта 1992. године, отпочиње општи муслимански напад на Биjељину, с циљем заузимања тог града од стране „Патриотске лиге“. Замисао муслиманског политичког вођства, била jе да са заузимањем Биjељине одсече српски народ у БиХ од Србиjе. Међутим, успешним отпором српских снага план Алиjе Изетбеговића ниjе успео. Самим тим српским овладавањем градом омогућена jе дислокациjа дела 17. корпуса из Тузле у Биjељину. Касниjе ће Корпус бити преименован у Источнобосански корпус ВРС (ИБК ВРС). Сличан сценарио догодио се и у Приjедору, кад jе по наређењу муслиманског политичког руководства отпочет напад на град 30. маjа 1992. године. Напад jе заустављен успешном интервенциjом дела воjске коjа се налазила у граду.

Комплет Пети корпус ЈНА ниjе мога бити извучен из западне Славониjе и пребачен у БиХ, због кашњења распоређивања снага УНПРОФОР-а. Непалски и аргентински батаљон УНПРОФОР-а су каснили са распоређивањем у западноj Славониjи. Као што ће се касниjе видети, то jе урађено смишљено, како би се муслиманским и хрватским снагама створили бољи услови на терену.

Хрватске регуларне снаге су без проблема убациване у реjон Посавине, и имале су задатак да спаjањем Добоjа, Зенице, Ливна и даље за Сплит испресецаjу териториjу под контролом Срба. Сада већ Први краjишки корпус ВРС, контролу над териториjом западне Славониjе снагама УНПРОФОРА-а предаjе тек 4. и 5. jуна 1992. године.

Претходне припреме за покретање операциjе Коридор, отпочеле су jош 2. маjа 1992. године, кад долази до првих борби између дела jединица Првог краjишког корпуса и муслиманско-хрватских снага (МХ снаге). Те борбе мањег интезитета на простору коридора имале су за циљ сагледавање снаге неприjатеља, и да се уочи правац на коjем ће се ангажовати главнина и ударна снага српске воjске. Овако сложена операциjа ниjе се могла припремити за три дана, њена припрема траjала jе месец дана, а отпочела jе са реализациjом по повратку комплет Првог краjишког корпуса ВРС на простор бањалучке региjе.

 

Хрватске и муслиманске снаге

Прве jединице хрватске воjске пребациване су у реjон Посавине током марта 1992. године, с циљем пресецања српске териториjе и прекида комуникациjа ка Србиjи. Повратнике из Вуковара убацили су прво у село Колибе код Брода, док jе Први краjишки корпус ВРС био jош код Окучана. На териториjу БиХ, прва jе прешла 108. бригада Збора народне гарде (ЗНГ) из Нове Градишке. Потом jе прате Прва професионална загребачка бригада, па Друга бригада ЗНГ из Дугог Села, па из Бjеловара (105. бригада), Велике Горице, а после чак из Риjеке (111. бригада). На простору Посавине биле су стациониране четири бригаде ХВ-а у комплетном саставу 108, 139, 157. бригада ХВ и 3. гардиjска бригада ХВ. Оне су само мењале ознаке – скину оне ХВ и ставе ХВО, иако jе у суштини то било исто, jер су њихови припадници носили ознаке и jедне и друге „хрватске“ воjске. Према званичним подацима лета 1992. године на простору Посавине налазило се осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ, коjе су се мењале или цело време биле ту. Те бригаде су биле оjачане артиљериjским и оклопним jединицама, а по потреби имале су и подршку авиона ваздухопловства Хрватске. У односу на хрватске снаге, муслиманске снаге нису биле толико jаке на том простору.

Умирење позадине

Већ у марту 1992. године, било jе jасно да ће доћи до рата у БиХ. Нова команда тада jош Петог, односно Бањалучког корпуса ЈНА практично jе стартовала 18. марта 1992. године. На дужност команданта долази генерал Момир Талић, а генерал Бошко Келечевић за његовог заменика. Догађаjи у Сиjековцу приморали су команду Корпуса да прати догађаjе на терену. Будући да jе наjвећи део Петог корпуса jош увек био у западноj Славониjи, команда Корпуса морала jе да процењуjе свакодневно политичку и воjну ситуациjу, и да се не обазире на зону одговорности између Петог и 17. корпуса ЈНА. Ситуациjа jе била доста конфузна. Не само шири део простора око Брода и Дервенте, већ и западни део око Приjедора, Новог Града, Јаjца, Влашића, Санског Моста, били су критични. У окружењу jе већ био шири простор Приjедора, Бања Луке, Прњавора, Добоjа итд. Те jе донесена одлука да се jедна група снага одвоjи на посебан правац, према Дервенти. Потом jе одлучено да се формираjу лаке бригаде. Прва од неколико лаких бригада у ВРС формирана jе у априлу 1992. године у Српцу. Задатак тих бригада jе био контрола и умирење териториjе, и омогућавање ударне оштрице главнине снага Првог краjишког корпуса да изврши постављени задатак. Након што су те бригаде умириле териториjу и ставиле jе под потпуну контролу српске воjске, касниjе су прерасле у друге jединице. Формирање лаких бригада био jе благовремени и смео потез.

Ситуациjа на фронту уочи почетка операциjе Коридор

Као што jе наведено, први окршаjи између српских снага и МХ снага почели су jош 2. маjа 1992. године. Међутим, прва борбена деjства Први краjишки корпус не изводи на своjоj териториjи, већ прелази на подручjе Оперативне групе Добоj (ОГ Добоj) коjа се, изгубивши везу са 17. корпусом (ИБК), самоинциjативно ставила на располагање односно претпочинила Првом краjишком корпусу. О претпочињавању ОГ Добоjа, Првом краjишком корпусу уопште ниjе постоjала никаква наредба. Једноставно, на реферисању командант ОГ Добоj пуковник Миливоjе Симић, на питање чиjи jе, одговорио jе: „Талићев сам“, а генерал Талић jе одговорио : „Прихватам“!

У том периоду муслиманска воjска jош ниjе била добро организована, међутим ХВО jе био изузетно добро организован и масовно jе био попуњаван jединицама, и старешинама и воjницима из Хрватске, а нарочито повратницима из Вуковара, прекаљеним борцима, затим са окучанског дела ратишта, па чак и Хрватима из Книнске краjине. У том моменту фронт у РСК jе био умирен доласком УНПРОФОР-а. Хрвати су Дервенту фактички били узели, и граница раздваjања jе била на реци Усора. Били су у Которском, Јоховцу, Церу, стигли су скоро до Подновља и до Руданке. Руданка jе jош била српска. То jе био клин. С друге стране, хрватске снаге стигле су до ушћа реке Усоре у Босну и до ушћа Спрече у Босну, тако да jе град Добоj остао у jедном полуокружењу и недостаjао jе само jедан помак да се хрватске снаге споjе долином реке Босне и да све буде изгубљено.

Због тога jе прво требало отклонити опасност од Добоjа, у чему jе одмах по свом доласку учествовала специjална бригада МУП РСК, jер РСК у то време ниjе смела да има воjску. Специjална бригада МУП РСК много jе помогла ОГ Добоj у одбрани, међутим, неку операциjу без jаче технике сами нису могли да обаве. Покушаj ове бригаде 12. маjа 1992. године да пробиjе положаjе неприjатеља код Цера ниjе успео. Касниjе jе формирана Тактичка група (ТГ) под командом генерала Миле Новаковића и начелником штаба пуковником (касниjе генералом) Новицом Симићем. Нешто касниjе специjална бригада, потпомогнута Осињском бригадом ВРС и jуришним батаљом ВРС „Вукови с Вучjака“, пробиће положаjе неприjатеља код Цера.

Проблем код српске воjске су биле jединице коjе су се управо формирале на подручjу дела Посавине коjе су Срби контролисали, као што су биле Крњинска, Осињска, Вучиjачка бригада. Оне су биле доста неопремљене, слабог кадровског састава, без старешинског састава. Тако да се све на том подручjу свело на 327. механизовану (касниjе 27. Дервентску моторизовану) бригаду бивше ЈНА, а сада ВРС. Она jе веома добро организовала Прњавор и део Дервенте, коjу jе неприjатељ реком Укрином одсекао. Пола града jе било у српским рукама, а пола у рукама Хрвата и муслимана. То jе раниjе била и граница између Петог и 17. корпуса ЈНА, али то ниjе представљао проблем да Команда Првог краjишког корпуса уочи значаj тог простора.

Да се Први краjишки корпус (бивши Пети корпус ЈНА) ниjе толико задржао у западноj Славониjи, могао jе благовремено изаћи на Саву код Брода, овако jе морао да води борбе око Биjелог и Бабиног брда и око Брода. Али пошто jе Корпус био ангажован, ниjе се могло и то „одрадити“. Краj априла – почетак маjа био jе период припреме за операциjу Коридор, проширење и ослобађање тог дела териториjе. Након што jе Модрича по други пут пала у руке неприjатеља, Вучиjачка бригада jе држала веома мали мостобран на Босни, и њоj се мора одати посебно признање, на томе што jе таj мостобран и задржала, jер jе он касниjе послужио за постизање других циљева током операциjе Коридор. Ипак, 327. механизована бригада jе била окосница, добро опремљена, са добрим старешинским кадром. Али jе проблем настао у бригади 19. маjа 1992. године, кад се део старешина извукао и отишао за СРЈ, а много формациjских места у бригади jе остало упражњено. Последњи транспортни авион са Маховљана за СРЈ полетео jе тог дана.

Већ 10. маjа преко Требаве почиње да се гради пут. Потпуковник Бошко Мичић са инжињериjском групом из Првог краjишког корпуса и грађевинском оперативом из Добоjа прави пут за обилазак Модриче и излазак на Скугрић. У пар наврата 2. и 12. маjа 1992. године, покушано jе ослобађање Дервенте. Ти покушаjи нису успели, због знатно jачих хрватских снага на том подручjу, у односу на знатно скромниjе српске снаге. Међутим, може се слободно рећи да циљ и ниjе био да се Дервента ослободи у првоj фази битке за пут живота. Циљ jе пре свега био да се у том подручjу вежу што jаче хрватске снаге и да се спречи њихово међусобно спаjање. Да су се хрватске снаге споjиле, а било jе свега осам километара (од Јоховца, Которског и Фоче, да се споjе са Крњином), настала би катастрофа. Споjени би били, практично, Брод, Добоj, Маглаj, Зеница и даље.

Посебно се добро показао jуришни батаљон под командом Вељка Миланковића, „Вукови с Вучjака“, коjи jе био добро организован, добро наоружан, имао jе добру дисциплину и добро jе познавао терен. Већ 12. и 15 маjа 1992. године, припреме за операциjу Коридор су биле одрађене и опет jе главни носилац био Први краjишки корпус, тачниjе групе коjе су „деташоване“ на таj правац. Неколико састанака jе било у Руданци, односно на Расаднику где jе донесен први план за операциjу Коридор.

Српске снаге из РСК коjе jе чинила специjална бригада МУП Краjине, биле су распоређене у ширем реjону Руданке и Станова, те су одмах по распоређивању биле гађане из минобацача. Примењуjући одређена лукавства, српске снаге из РСК, су успеле да на териториjу РС тачниjе у реjон планине Мањача, а после и у Добоj пребаце одређен броj тешке технике, као и неколико хеликоптера. Нарочито jе значаjно било то што jе успешно пребачен део артиљериjе, коjа ће добро доћи током самог извођења операциjе. Чињеница да jе бригада из РСК употребљавана заjедно са jуришним батаљоном „Вукови с Вучjака“, говори о борбеноj вредност те jединице. Бригада jе заjедно са jуришним батаљоном 12. маjа покушала да овлада обjектом Цер и бочним деjством да пресече села Которско, Фочу и остала, и самим тим да пресече и неприjатељске снаге, међутим, због расквашеног терена, jаког отпора неприjатеља и претрпљених сопствених губитака ниjе успела. Већ сутрадан након што jе Прва оклопна бригада ВРС, уз снажну артиљериjску припрему, пружила подршку бригади из РСК и jуришном батаљону „Вукови с Вучjака“, задатак jе извршен. Самим тим проширена jе операциjска основица и снаге неприjатеља су одбачене од Добоjа, чиме jе заустављен покушаj неприjатеља да се споjи код Добоjа. Да неприjатељ ниjе одбачен од Добоjа успешном акциjом српских снага, вероватно би српска воjска била у знатно неповољниjем тактичком, а може се рећи засигурно и стратегиjско-оперативном положаjу.

Места као што су Добоj, Шамац и Милошевац до Гаревца никада нису били у рукама неприjатеља. Простор од Шамца и Милошеваца до Гаревца одиграо jе важну улогу. Шамац и одбрана Шамца и jединице из тог краjа, посебно Милошевца, много су допринеле лакшем пробиjању положаjа неприjатеља, након форсирања Босне и ослобађања Модриче и Оџака нешто касниjе.

 

Одлука о пробоjу коридора

С правом се може рећи да jе инициjална каписла, за убрзање ове операциjе била смрт 12 беба у бањалучком породилишту. И поред тога што jе градоначелник Бања Луке, молбом упућеном директно генералном секретатру УН Бутросу Бутросу Галиjу, у коjоj jе молио званичнике УН да одобре хуманитарни лет авиона са лековима, кисеоником, одговор ниjе добио. Тад jе било jасно да се „велики“ свет оглушио на то, те српском народу ниjе ништа друго преостало него или да се пробиjе или да тихо умре, jер резерве нису биле неисцрпне.

Повољна околност за команданте српских снага, била jе та што су борци били искусни и спремни за извршење постављеног задатке. Саму неодлучност око пробиjања „коридора“ (иако су сви били за), коjа jе правила проблем jер се ниjе могло одлучити коjим правцем, коjим снагама, како да се крене у извршење задатка – прекинуо jе сам генерал Талић. Генерал Момир Талић командант Првог краjишког корпуса ВРС, одлучио jе да се преко Требаве, наjкраћим путем до Видовдана пробиjе „коридор“ и успостави веза са источним делом РС и даље са Србиjом. Тада jе рекао: „ Хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козиjа стаза, нећу да деца умиру!…“.

Овом одлуком генерала Талића, мозаик се сам посложио, и кренуло се ка реализациjи плана. Главнина српских снага била jе у окружењу, само су два српска батаљона (из Посавине) била ван окружења, али су они садеjствовали, главнини српскиг снага. Међутим, треба навести да су и та два батаљона била у полуокружењу. Одлука о формирању тактичких група коjе су носиле пробоj, била jе изнуђена, jер се морало са операциjом кренути пре него што су снаге УНПРОФОР-а преузеле положаjа у западноj Славониjи. Како се коjа jединица српске воjске извлачила из реjона западне Славониjе, тако jе она и ангажована на фронту према Посавини. Лаке бригаде су имале задатак да смире позадину Првог краjишког корпуса, након што су муслиманске снаге покренуле општи напада на неке градове у бањалучкоj региjи (Нови Град, Приjедор, Сански Мост). Задатак коjи jе био постављен пред лаке бригаде, извршен jе у потпуности, ствараjући тако услове главнини српских снага за извршење постављеног задатка. Мало jе jединица Првог краjишког корпуса коjе нису учествовале у овоj операциjи, нису биле само оне око Јаjца и Влашића. Све остале jединице су имале неку од улога – или снаге за обезбеђење бокова, или снаге за пробоj из окружења.

Одлучено jе да ударна песница пробоjа „коридора“ буде Прва оклопна бригада коjом jе командовао пуковник Новица Симић, а да jоj садеjствуjе Шеснаеста краjишка моторизована бригада (16. кмтбр – гарава), коjом jе командовао пуковник Милан Челекетић. Наређењем генерала Талића коjи jе рекао: „Даj Симића на тежиште“, планирање операциjе jе било у завршници. Кад jе операциjа испланирана одлука jе донесена у Становима код Добоjа, а 19. jуна 1992. године jе саопштена. Издата су наређења командантима и кренуле су припреме – извиђање, довођење jединица на правац извођења. Само ниjе саопштен тачан почетак операциjе. Командно место Корпуса било jе у Дугим њивама и оно jе добро уређено, успостаљене су све потребне комуникациjе. Све jединице су добиле задатак да отворе ватру на целоj дужини фронта, и самим тим су олакшале главнини српских снага коjе су биле на тежишту пробоjа. Генерал Боривоjе Ђукић, водио jе мали тим за пропагандни рат, коjи jе радио на заваравању неприjатеља, да ће главни удар да крене према Тузли.

Обавештаjни извори српских снага, сазнали су да Хрватска планира да у реjон Посавине, убаци знатне снаге оjачања, те jе одлучено да операциjа започне 24. jуна, а не 26. jуна како jе провобитно планирано. Свако чекање значило jе да однос снага иде у корист неприjатеља, а не у српску корист.

 

Српски ураган

Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операциjе. На аеродрому Маховљани били су спремни jуришни авиони типа орао и jастреб, коjи су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоjа. Морал бораца jе био на висини, знали су да имаjу подршку артиљериjе, пратњу тенкова, подршку jуришне авиjациjе, а и желели су да „пробиjу“ таj пут за Србиjу како им бебе више не би умирале.

У зору, у шест часова 24. jуна 1992. године, отпочела jе операциjа Коридор. Тог jутра отпочела jе снажна артиљериjска припрема, ракетни удари, ватра из тенковских топова, минобацача, прецизан налет jуришне авиjациjе. Било jе страшно. Први дан jе био жесток на читавом делу фронта. Проблем тог простора био jе доста тежак терен, река Босна jе практично делила српске снаге на два дела. Првобитно план jе предвиђао да се напредуjе асвалтним путем, па да се очисти лева обала реке Босне, како би се створила шира основица, и тиме што пре избило у шири реjон Модриче. Међутим, генерал Талић иако се сложио одлучио jе да главнина снага иде Требавом, и тиме jе постигнут степен изненађења. Неприjатељ jе очекивао да ће српске снаге ићи левом обалом реке Босне, касниjе ће се показати да су ту били знатно боље утврђени. Одлука генерала Талића да главнина снага иде Требавом показала се исправном. Пуковник Новица Симић (командант ТГ-1, током извођења пробоjа), уочава опасност од Градачца. У том правцу се поставља део 43. Приjедорске моторизоване бригаде (43. пмтбр), коjа jе тако чувала десно крило Симићевих снага, коjе jе предводила Прва оклопна.

Неприjатељ jе био обманут почетком операциjе, jер jе операциjа почела два дана раниjе. Обманут jе био и правцем напада. Јер, тешко jе било помислити да су српске снаге изабрале jедан тешко проходан планински пут преко Требаве, да се главне снаге ту усмере и ударе у леви бок неприjатеља. Баш због тог правца коjи jе изабран, српске jединице брзо прелазе преко реке Босне, избиjаjу пред Модричу и ослобађаjу jе.

Пропаганда коjу су шириле српске снаге углавном преко радиjа, мање преко телевизиjе, требала jе да створи утисак код неприjатеља, да ће се главни удар сконцентрисати према Тузли. Неприjатељу jе изгледало да ће главне снаге коjе су на Требави, ићи преко Грачанице, Градачца и Тузле. Том утиску допринео jе и жесток удар 43. пмтбр, на сам Градачац. Сама бригада jе у свом налету дошла до индустриjске зоне у Градачцу и ту jе стала. Информациjе коjе су слате преко средстава за информисање, твределе су да jе то баш главни правац напада српских снага, тако да jе заваравање неприjатеља у потпуности успело. И на осталим правцима напада српска пропаганда jе давала резултата. Око простора Дервенте, Брода, Орашjа, Оџака, Модриче пропаганда jе дала одличне резултате. Говорило се о продаjи, замени териториjе и сличним стварима. Хрватска средства информисања, су ишла српским снагама на руку, jер су углавном каснили са информациjа четири дана. Српске снаге коjе су биле у Јакешу и у Оџаку, избиjале су на реку Саву, док jе ХРТ (хрватска телевизиjа) причала да се jош брани Модрича, Јакеш и слично. То су биле комбинациjе стварних, материjалних елемената, и jедне пропагандне комбинаторике. На таj начин Срби су доводили до разних заблуда хрватске медиjе.

Прва два-три дана, главни удар и већина тенкова били су на десноj обали Реке Босне. Међутим, кад се увидело да лева страна доста заостаjе, пребачен jе део оклопних снага на леву страну. У току саме операциjе било jе брзог маневра, брзих пребацивања jединица у циљу сталног проширења коридора. Већ другог дана операциjе споjиле су се jединице Првог краjишког корпуса и jединице Источнобосанског корпуса ВРС. Све постављене задатке ТГ-1 jе извршила, а 16. кмтбр jе веома брзо избила на Саву. Самим пробиjањем коридора 26. jуна 1992. године, омогућено jе пуковнику Симићу команданту ТГ-1 да 28. jуна за Видовдан ослободи Модричу. Чекаjући да се изравна са ТГ-2 пуковник Симић предложио jе генералу Талићу да се форсира река Босна и удари у бок Оџака, како би се ослабила упоришта неприjатеља у Јакешу и Пећнику. Понтонирски батаљон jе омогућио таj брзи маневар ТГ-1. Српска воjска jе ослободила Дервенту 7. jула, док jе Оџак ослобођен 13. jула 1992. године. Након ослобађања Оџака српска воjска jе кренула у гоњење неприjатеља. Треба навести да jе хрватска воjска имала и подршку сопствене авиjациjе. Тако да jе пружаjући подршку сопственим снагама, изнад Посавине 26. jуна оборен авион типа МиГ-21 (евиденциjски броj 101, бивши ЈНА 17133), хрватског ваздухопловства. Пилот пуковник Антон Радош jе погинуо.

У вези са ослобађањем Оџака, постоjи jедна анегдота. Наиме, дан након ослобађања Оџака зове генерал Талић, пуковника Симића и пита: „Нападаш ли ти то данас?“. На то ће Симић: „Не нападам.“ И онда jе генерал кренуо да псуjе, па jе рекао: „Јесил ти нормалан па они беже, а ти не нападаш, они су у паници!“ На то jе пуковник одговорио: „Не нападам, прешао сам у гоњење, а то jе сасвим друга борбена радња од напада.“ На то су се обоjица исмеjали.

Треба истаћи да jе jе ТГ-1 све своjе постављене задатке извршила пре рока. Самим своjим успешним деjством знатно jе помагала и другим тактичким групама. Деjством с бока и форсирањем реке Босне ТГ-1 знатно jе допринела развлачењу неприjатељских снага. Било jе ту и самодоказивања, као што jе био одред Скугрић-Толиса, коjим jе командовао капетан Станковић. Наиме када би се воjници одреда измешали са механизованом пешадиjом Прве оклопне, били су страх и трепет за неприjатеља, права ударна jединица.

Период након ослобађања Дервенте и Оџака, jе период мањих боjева. Тако да jе значаjан део борби вођен и на Озрену. Само на Озрену и у селу Смолућа ангажовано jе око шест хиљада воjника ВРС. Деблокада Смолуће успешно jе извршена на Велику Госпоjину 28. августа. Самим деблокирањем Смолуће, српска воjска jе била на 1,5 километара од села Потпећи. Већ jе био пресечен пут Тузла-Грачаница. А од Потпећи jе био пут коjи jе ишао ка Сребренику. То jе већ био краj августа 1992. године. Преко Ободног канала се много пре могло доћи до Брода, али су хрватске снаге добро уредиле ту териториjу. Сам Костреш jе био уређен по приручницима, и имали су ту доста jединица из унутрашњости Хрватске, коjе су биле добро опремљене. У заузимању Костреша од стране српских снага, важну улогу одиграла jе и српска авиjациjа. На командном месту Корпуса, увек jе био пилот потпуковник Слободан Кустурић, захваљуjући коjем jе успешно обављена операциjа заузимања Костреша, као и остали задаци коjи су били неопходни да се операциjа Коридор приведе краjу.

Иначе у операциjи Коридор људски фактор ниjе био толика превага колико оклопно-механизовани састави и авиjациjска подршка. Јер кад би се изнад малог простора фронта поjавило дванаест jуришних авиона Ј-22 орао, на земљи и у редовима неприjатеља настаjао jе пакао.

Коначан слом снага ХВ, ХВО и Армиjе БиХ на посавском делу ратишта, уследио jе српским заузимањем Босанског Брода (данас Брод) 6. октобра 1992. године. Операциjом заузимања Брода командовао jе пуковник Славко Лисица.

Српски хероjи

Сигурно jе jедно, да се сви борци (и jединице попут Прве оклопне, Шеснаесте краjишке итд.) коjи су учествовали у овоj операциjи, с правом могу назвати српски хероjи – српски Обилићи.

Међутим, у ослобађању Модриче и Дервенте значаjну улогу jе одиграо и Батаљон воjне полициjе Првог краjишког корпуса. У самом старту знало се да ће батаљон бити jуришна jединица Корпуса, тако да jе у свом саставу имао jедан противтенковски вод и мешовиту jединицу минобацача, а имали су и оклопне аутомобиле М-86 и БОВ-3. Јединица коjом jе у то време командовао капетан Лакић, придодата jе Првоj оклопноj и то jе био тандем за заузимање сваког града у Посавини. Знало се да jе тенк у градскоj борби без праве подршке, бескористан, али ако су садеjствовали тенкови Прве окопне и воjни полицаjци Првог корпуса, знало се да ће задатак бити извршен. У односу на jуришни батаљон „Вукови с Вучjака“ Батаљон воjне полициjе била jе комплетниjа jединица. Гледаjући процентуално, Батаљон воjне полициjе имао jе наjвише губитака, баш због тога што нису напуштали положаj, кад jе било тешко. Батаљон jе пробио код Модриче, садеjствовао Првоj оклопноj код Дервенте и Оџака. Батаљон jе сам вршио припрему и подршку и ретко су кад тражили подршку артиљериjе или нечиjу другу. На тенкове коjе би они штитили, ставили би по jедног свог воjника са своjом везом и он би одржавао везу између тенка и jуришне jединице. Карактеристика jединице jе била и та што су сви носили шлемове и панцире (ко jе имао).

Друга по квалитету jуришна jединица био jе jуришни батаљон „Вукови с Вучjака“ коjим jе командовао Вељко Миланковић. За ову jединицу jе карактеристично да jе пробила положаjе неприjатеља на Добор кули, jуришом и борбом прса у прса. Наиме, тад jе Миланковић командовао: „Нож на пушку. Јуриш! За мене.“

Командант 327. бригаде (27. Дервентска моторизована бригада) пуковник Триво Вуjић у jуришу, практично у првим редовима, испред тенка гине одмах на почетку саме операциjе у оквиру ТГ-3.

Посебно се треба истаћи у целини хеликоптерска ескадрила, коjа jе превозила и омогућила квалитетно санитетско збрињавање рањеника. Маjор Вељко Лека пилот хеликоптера, доносио jе боце с кисеоником, саминициjативно jе прелетао преко неприjатељских положаjа, како би довезао рањенике до прихватилишта. Увек jе ризиковао сопствени живот како би спасао цивиле и рањенике. Све време био jе у санитетскоj екипи. Са своjим хеликоптером постигао jе своjеврстан рекорд. Спасао jе шест стотина рањеника са „коридора“. Многи могу само њему да захвале, што су остали живи. У току дана знао jе по три пута да тешко рањене вози за Београд. Три пута кроз таj уски коридор, испод далековода, jер се ниjе смео подићи, гађале би га неприjатељске снаге.

Закључак

Операциjа Коридор jе jедна од значаjниjих битака у историjи српског народа, она представља темељ Републике Српске. Воjнички гледано то jе добро планирана и бриљантоно изведена операциjа, коjом jе сломљен знатно jачи неприjатељ. Према тврдњи самог учесника ове операциjе генерала у пензиjи Новице Симића – операциjа Коридор jе jединствена операциjа у свету. Чињеница да су главне оперативне снаге биле у оперативном окружењу неприjатеља, и да нису имале подршку снага изван окружења, говори у прилог тврдњи генерала Симића. Воjни врх jе имао потпуну и воjну, и политичку и моралну подршку како политичког врха тог дела РС, тако и самих бораца и цивила. Што се тиче операциjе у оперативним оквирима, она jе наjзначаjниjа операциjа у протеклом рату са српске стране. Самим успешним завршетком операциjе, спречен jе геноцид коjи jе планиран над српским народом у БиХ. Операциjа jе вођена по свим међународним ратним и хуманитарним правилима. Баш због те чињенице, Хашки трибунал ниjе могао наћи нити jедну „мрљу“ на начин припреме, ток и исход саме операциjе. Операциjа Коридор засигурно се може уврстити у jедну од наjчасниjих српских воjних победа у двадесетом веку. Да ниjе било операциjе Коридор не би било ни данашње Републике Српске.

Данко Бороjевић и Драги Ивић

Преузето са:

http://jadovno.com/operacija-koridor-bitka-za-put-zivota-i-deo/

http://jadovno.com/operacija-koridor-bitka-za-put-zivota-ii-deo/

 

ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР: Ево како је српска војска гинула за 12 беба на Видовдан пре 24 године против балија и усташа!

Хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника претворила се одсудну битку за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, једну од ретких у том рату у којој није почињен ниједан злочин и испоштоване су све ратне конвенције.

Мало је догађаја из протеклог крвавог грађанског рата на простору Босне и Херцеговине који одишу искреним витештвом када су у питању дејства све три зараћене стране, а историја ће забележити и да је мало ратних операција српске војске које се могу поредити са славним подвизима предака из балканских или, рецимо, Првог светског рата.

Ипак, у кланици до јуче братских народа у “босанском лонцу” издваја се војна акција “Коридор”, због мотива који су до ње довели, али и због чињенице да је остала неукаљана са становишта поштовања свих писаних и неписаних норми и конвенција ратовања.

“Битка за бебе“ или “Битка за пут живота“, како многи називају акцију која се одиграла пре тачно 24 године, била је пре свега хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника у болницама на територији коју су под својом контролом држали босански Срби.

Касније ће се испоставити да је ово била одлучујућа битка за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини и епопеја која је практично поставила темељ за конституисање српског ентитета, Републике Српске, чији је статус касније потврђен Дејтонским споразумом из децембра 1995. године.

Тринаест беба и хеликоптер без дозволе

Када су војници Армије Босне и Херцеговине извели напад на колону војника ЈНА у Тузли пресечена је и последња саобраћајница која је повезивала западне делове Републике Српске са Србијом, заправо оним што је остало од Социјалистичке федеративне републике Југославије.

Током маја 1992. године Модрича, Дервента и околна места су дошла под војну управу хрватске војске, чиме су се снаге ХВО спојиле са муслиманским снагама у Градачцу и тако пресекле све путне правце из Крајине према Србији и остатку света.

Историчар Неђо Малешевић за портал Експрес.нет објашњава како је Међународна заједница својим санкцијама довела у питање опстанак Срба на подручју читаве Босанске Крајине:

– Одлуком Савета безбедности Уједињених нација, која датира од 21. маја 1992. године, забрањивао се сваки цивилни саобраћај са аеродрома у БиХ, чиме је Крајина изгубила ваздушну везу са Србијом. Прекидањем комуникације дошло је до несташице у свим сферама живота, због чега се над народом Републике Српске и Републике Српске Крајине надвила злокобна претња потпуног истребљења – тврди Малешевић.

Прве последице прекида везе са Београдом осетиле су крајишке здравствене установе, које остају без елементарних средстава за рад, попут кисеоника за инкубаторе. У стању потпуног хаоса тражило се брзо решење како би се народу Босанске Крајине и Посавине дала нада да ће преживети и опстати.

У то време у бањалучком породилишту рађа се тринаест беба којима је, углавном због превременог порођаја, био неопходан кисеоник. И поред алармантне ситуације, Међународна заједница није дозволила да из Батајнице полети хеликоптер са свом потребном медицинском помоћи, у којој је била и течност за хемодијализу бубрежних болесника. Остао је прикован за писту чекајући дозволу, које није било, што је претило да цео случај претвори у трагедију.

Коридор мора бити пробијен!

У очајничким покушајима да се спасе недужни животи власти Српске Републике Босне и Херцеговине (која касније прераста у Републику Српску) прво су очајнички покушале да искористе индустријски кисеоник, кога је у извесним количинама било у граду, али он нажалост није био одговарајућег квалитета да би се употребио у медицинске сврхе.

Наш саговорник објашњава да је смрт 12. беба у бањалучком породилиштву био преломни тренутак за покретање акције.

– Пратећи читаву ситуацију, први крајишки корпус који се још увек налазио у Славонији и чекао да дођу мировне снаге из Непала и Јордана, послао је део својих јединица да брани српско становништво на територији Дервенте, коју су заузеле регуларне јединице хрватске војске. Након смрти дванаест беба у Клиничком центру у Бања Луци није било пуно могућности; или кренути у напад или дозволити хуманитарну катастрофу. Одлучено је да се крене у акцију пробоја Коридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО. Разлог за анализу те акције је војна доктрина по којој војска не креће у напад ако омјер снага није три на према један, док је српска војска на почетку Битке за пут живота имала однос снага 1 на према 1,7, односно са 14.800 војника извршила је напад на 25.500 непријатељских војника. Друга ствар због које се врше анализе ове операције је то што, и поред драматичне ситуације, није извршен појединачни ни системски злочин, као што је то био случај само неколико месеци раније са операцијом ХВО у месту Сијековац – закључио је Малешевић.

Генерал Момир Талић, који је одређен за команданта операције, издаје тадашњем начелнику Штаба прве оклопне бригаде и комаданту Тактичке групе један, Новици Симићу, наређење, а њихов пресретнути телефонски разговор изгледао је овако:

-Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да деца умиру!

Управо последња реченица генерала Момира Талића је био сигнал да се окупе све јединице тадашње ВСР БиХ и заједнички крену у продор.

Тузлански трик

Операција Коридор почиње 14. јуна 1992. године на два фронта: борбама на Церу код Дервенте које трају два дана, и у којима војска Републике Српске пробија линије које је заузимало Хрватско веће одбране, те креће у даље ослобађање Посавине.

Упоредо, припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, крећу у напад на јужном делу дервентског ратишта.

Према подацима хрватског генерала Мартина Шпегеља, у Посавини се тог лета 1992. налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измењивале или су све време биле присутне.

Ратни репортери су у то време јављали са терена како је морал јединица на висини, толико да су команде имале проблем да обуздају војску и официре на нижим нивоима како не би направили превише дубок продор у непријатељску територију.

Генерал Миленко Курдешић за “Експрес“ портал говори о томе како су текле припреме и сама операција:
– Одлука је морала да се донесе на брзину, међутим, проблем је био што није било довољно слободних снага Првог корпуса, јер су углавном већ биле распоређене на положајима у западној Славонији. Тада је уследило прегруписавање снага из западне Славоније, формиране су три тактичке групе, а за комаданта Прве групе постављен је покојни генерал Новица Симић, који је из правца Добоја преко Дуге Њиве кренуо на Модричу и Оџак. Друга група је била код командом пуковника Милета Новаковића и чиниле су је углавном јединице из Книнске Крајине, зато што су и њихове све везе са Србијом биле прекинуте. Последња тактичка група била је под командом такође покојног генерала Славке Лисице, која је имала задатак да ослободи Брод из правца Дервенте. Ове тактичке групе имале су снагу еквивалентнму једној бригади, а главно командно место генерала Талића било је на Дугој Њиви. Након формирања тактичких група и расподеле задатака све је било спремно да се крене у напад, присећа се Курдешић.

Борбе су интензивиране 24. јуна када је артиљерија ВРС снажним нападом навела Армију Босне и Херцеговине на погрешан закључак да српске снаге желе да заузму Тузлу. Због одлично одрађене пропагандне борбе олакшан је продор према Модричи, јер је Армија БиХ преусмерила своје јединице ка прилазима “граду соли”.

Завршне припреме за напад на Модричу одрадили су припадници јединице “Вукови са Вучијака”, под комадом Вељка Миланковића, који је, како сведоче очевици, издао наређење: “Нож на пушке. Јуриш! За мном!” – и практично уличном борбом “прса у прса” заузео важно упориште Јакеш.

Брзим нападом са обе стране реке Босне, из правца Дервенте и Добоја, Модрича је заузета без већих борби, јер су се припадници хрватских и бошњачких снага убрзано повлачили испред српске војске, уз минималан отпор препуштајући своје положаје.

– Део Коридора који је ишао из правца Шамца према Дервенти је ослобођен 28. јуна 1992. године што је био успех Прве и Друге тактичке групе, док је Трећа каснила и Брод ослободила тек 7. октобра 1992. године – прецизира Курдешић.

Пробој на Видовдан

Одлична обученост и тактичка спремност генерала Војске Републике Српске могла се видети и у самом току операције.

– Треба напоменути да је после извесних борбених дејстава, да би се појачао и убрзао пробој Коридора, уведена у борбу и 16. моторизована бригада, која је као и Први корпус раније обављала задатке на простору западне Славоније. Они су распоређени на потезу Подновља и Липе одакле су у веома кратком времену избили на реку Саву, што је увелико олакшало посао осталим јединицама, констатује генерал.

На Видовдан 1992. године тадашњи пуковник а будући генерал, Новица Симић, у Модричи је поздравио је борце и народ будуће Републике Српске:

– Коридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно! – чиме је операција Коридор и званично завршена. У операцији „Коридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника ВРС, а 1.129 припадника српских снага теже је или лакше рањено. Према извештају Оперативне групе Источна Посавина Хрватске војске губици ХВО и ХВ су износили 1224 погинула и 6.240 рањених.

Прва возила која су прошла кроз новоуспостављени Коридор били су хуманитарни конвоји са храном и преко потребном медицинском опремом, чиме је спречена даља хуманитарна трагедија.

За неке је, нажалост, већ било касно. Последња бањалучка беба, мала Слађана Кобас, своју борбу је окончала 14 година касније, услед болести која је настала као последица недостатка кисеоника у породилишту.

Преузето са:

http://oslobodjenje.rs/operacija-koridor-evo-kako-je-srpska-vojska-ginula-za-12-beba-na-vidovdan-pre-24-godine-protiv-balija-i-ustasa-video/

 

Операција Коридор 92 – војничка победа без мрље

Бањалука – Операција “Коридор 92” најбољи је пример војничког ратовања, јер током ње није учињен ниједан злочин и то је једна од најефектнијих и најчистијих операција. Ту бриљантну војничку победу пажљиво су планирали врхунски професионалци и зато јој се не може приговорити баш ништа.

Изјавио је то у интервјуу “Гласу Српске” председник Одбора ратних војних инвалида Борачке организације Републике Српске и командант бивше Крњинске лаке пешадијске бригаде Војске РС Мико Шкорић.

* Како гледате на пробој коридора 20 година после?

Свих ових 20 година имали смо мистичност о ангажовању неких снага на простору Посавине, а и БиХ. Иако није имала ниједног војника у БиХ, Србија је стално оптуживана да је агресор. На другој страни, Хрватска војска, која је у пуном капацитету била на простору Посавине, нигде није спомињана као агресор. То је била вешта манипулација. Обележавајући годишњицу операције “Коридор живота” ми демистификујемо фактор учешћа оружаних снага Хрватске на простору БиХ односно Републике Српске. И у овој, 20. јубиларној години после пробоја коридора ми морамо скретати пажњу на то шта се заиста догађало на том простору и како смо се нашли у окружењу. Хрватска војска имала је стратешке интересе кад је прешла на територију РС и БиХ и блокирала живот корпусу од 800.000 становника РС.

* Како оцењујете ту операцију са војног аспекта?

Она је пример војничког ратовања, јер током ње није учињен ниједан злочин. То је једна од најефектнијих и најчистијих операција. Мора се имати у виду и да је Први крајишки корпус са око 125.000 војника био најмногољуднији корпус Војске РС и да је имао најквалитетнији професионални састав. Операцију “Коридор” пажљиво су планирали врхунски професионалци који су завршили највише војне школе признате код нас и у свету. То је била бриљантна војничка победа којој се не може приговорити баш ништа. Концентрација снага Првог крајишког корпуса била је постављена тако да војска Хрватске и њени трабанти нису имали шансе да се супротставе и спријече пробој коридора.

* Ви сте у то време били командант Крњинске лаке пешадијске бригаде ВРС. Шта вам је остало најупечатљивије из тих дана?

Командант, генерал Славко Лисица ме из Друге оклопне бригаде распоредио на то место. Та бригада је од добојске општине до ријеке Саве, и уласком у Брод, дала велики допринос тим борбама. Пале су многе жртве, а нама је у односу на остали простор било теже, јер је на два места регуларна војска Хрватске убацивала свеже снаге. Због тога смо имали најжешћи отпор у тој операцији и то су разлози што смо тек 6. октобра ушли у Брод.

* И поред покушаја монтирања оптужби за злочине, нико од учесника операције “Коридор” није завршио у Хашком трибуналу?

Ситуација око коридора почела је злочинима Хрватске војске у Сијековцу код Брода. Стална конструкција о злочинима српске војске очигледно није успјела да прође. Нико није процесуиран за злочине у том делу рата, јер их није ни било, то је била чиста војничка операција, у којој се супротставила војска војсци. Са друге стране зна се какве су злочине на том простору чиниле Армија РБиХ и Хрватска војска.

Оружане снаге БиХ

* Како видите функционисање данашњих Оружаних снага БиХ, у које се утопила и Војска РС?

Најсрећније решење било би да се постепено иде у демилитаризацију. Оружане снаге БиХ са 10.000 припадника, међу којима је много више чиновника него ефективне војске, немају смисао и представљају и велико оптерећење за буџете оба ентитета. Требало би анимирати међународне факторе да малу земљу каква је БиХ поштеде обавеза у мисијама НАТО-а, јер оне пре свега захтијевају много новца. Треба имати снаге да све оно што нам се издешавало превазиђемо на другачији начин, а не да правимо вештачке оружане снаге.

Преузето са:

http://dan-veterana.blogspot.com/2013/02/blog-post_5804.html#.XLw40zAzYnQ

 

Фејсбук коментари