Никола Тодоровић

“Берклијева филозофија и питање постојања материје”

 

Први нововековни мислилац који је покренуо проблематику доказивања материје и спољног света био је француски филозоф и математичар Рене Декарт( Renatus des Cartes1596- 1650). У свом чувеном делу ”Медитација о првој филозофији”, покушао је, служећи се јасном математичком логиком, да испита границе и могућности људске спознаје. Практично, желео је да утврди шта је оно за шта би човек могао рећи да је неоспорна истина. Тако је кренуо да анализира истинитост ствари које су му се чиниле највероватнијим. Притом је решио да сваку потенцијалну истину тестира тако што ће је подвргавати одговарајућим скептичким сценаријима.

 

Прво што му се учинило вероватним и најистинитијим је да он у моменту док пише може рећи да ствари које га окружују а које тренутно види засигурно постоје. Онда је почео да се преиспитује и да ту ситуацију подвргава већ поменутом тесту. Размишљао је да ли ипак постоји нека могућност да перо које држи у руци, сто и камин поред којих пише можда ипак не постоје. Сматрао је да је његов неоспоран доказ чулни опажај тих предмета. Међутим, онда се упитао, до које мере чулни опажаји имају везе са објективним постојањем било које материјалне ствари. Схватио је да се човек може често наћи у ситуацији да има чулни опажај нечега што не мора објективно постојати. Човек може чак осећати бол у нози коју је давно изгубио. Људи могу и у сну да имају чулне утиске и опажају предмете. Напокон, поред свих ових сценарија, Декарт је смислио још један који је сигурно послужио касније као главна идеја за филм ”Матрикс”, а то је да може постојати ”Зли демон”, који манипулише чулним утисцима човека. Наравно да Декарт у то време није знао да се чулни утисци могу изазивати вештачки, стимулацијом мождане коре електричним импулсима, али се запитао, шта ако постоји некакав ”Зли демон” који му сугерише лажни свет и који му сервира такве чулне утиске да он заиста верује да седи поред камина док пише! Скептички сценарио ”Матрикса” довео је до тога да Декарт значајно доведе у питање постојање спољашњег света. У таквом сценарију ми заиста не можемо тврдити да се сама чулна перцепција спољног света може користити као валидан доказ за његово постојање. Пошто је увидео да то уопште није извесно, онда је помислио да су бар математички закони истинити, јер они немају везе са чулним утисцима. Као на пример: 2+2=4 је једна поуздана истина, без обзира дал сањамо или смо будни. Међутим и ту истину је убацио у скептички сценарио, а то је да може постојати биће (”Зли демон”) толико супериорно и интелигентно које га може варати у сваком његовом убеђењу, па и кад збраја два једноцифрена броја. Након свега тога Декарт се запитао шта је уопште истинито и извесно, да ли људски ум може било шта поуздано тврдити? Онда је помислио да ли је могућеда и он сам не постоји!? Размишљао је даље да”Зли Демон” иако вара, мора неког варати а тај неко мора постојати. И тада је дошао до оног чувеног одговора да све док сумња у било шта, он мора мислити а чим мисли то значи да мора постојати! Постојање сумње је несумњиво! Сумња подразумева процес мишљења што опет имплицира да оно што мисли мора и постојати. Мислим дакле постојим! Cogito ergo sum!

Декарт је крајње рационалном скепсом дошао до закључка да је једино извесно да он сам постоји. Све друге доказе које је касније покушао да изнесе о постојању спољашњег света били су крајње неубедљиви. У области теорије сазнања поставио је домаћи задатак свим великим умовима који су се вековима безуспешно рвали са овом модерном верзијом филозофске квадратуре круга. На ову тему написано је мноштво књига, али до данас није изнет ниједан валидан доказ који би успео да, упркос скептичком сценарију ”Матрикса”, докаже постојање материје и спољашњег света. Чак је Кант писао да материја (ствар по себи) остаје човеку потпуно недокучива, јер ми имамо само њене обрисе који се у нашој свести формирају посредством чула, а шта је она независно од њих, то је људском уму недокучиво. Мада и Кант је запао у заблуду да материја (ствар по себи) објективно постоји и његови докази о могућности постојања нечега таквог, свели су се на то да он доказује ствар по себи преко ње саме, што би представљало ништа друго него ”circulus vitiosus”.
У мору филозофа који су покушали дати свој одговор на ову Декартову мозгалицу постоји ипак један који је успео да пронађе решење. То је сигурно највећи нововековни филозоф из области теорије сазнања, ирски математичар, Џорџ Беркли(George Berkeley 1685-1753). Он је покушао да укаже емпиристима свог времена, да је узалуд трудити се доказивати нешто штоне постоји, што је бесмислено и недоказиво. Сматрао је да ако од свега што нас наводно окружује, имамо само чулне утиске, откуда нам уопште идеја да се ти чулни утисци могу доводити у везу са нечим што је изван нашег ума? Сав свет за који смо умислили да нас окружује, заправо није ништа друго до комбинација чулних утисака која се налази у нама самима. Не налазимо се ми у материјалном свету, већ се тај свет који се састоји од чулних идеја, налази у нама. Ово је некад тешко прихватљиво особи која је навикла да посматра ствари искључиво из једног оквира у којем се цео живот на један начин појмовно орјентише, али обичном свету је било тешко некада објаснити како људи са јужне полулопте не отпадну ако је земља округла и како то да се земља окреће око сунца кад сваки дан видимо да се сунце окреће око земље.Беркли је закључио да је свет у којем бивствујемо само скуп духовних ентитета који су умрежени у један систем који одржава Господ тако што у њих утискује организовано, на савршен начин, чулне утиске. Сви предмети које видимо су, уствари, идеје настале комбинацијом чулних утисака. Не постоје никакви докази нити је могуће уопште замислити идеју чија перцепција поседује материјалну противредност. Материја није ништа друго до термин који смо сами измислили, како би дали назив за све оно што перцепирамо и што нам изгледа да нас окружује, а уствари налази се само у нашем уму. Савремена наука дефинише материју као све оно што нас окружује и што може постојати независно од било чије свести. Али Беркли је увидео да је тако нешто један од највећих апсурда и нелогичности у које човечанство верује. Све идеје могу постојати само као део нечије свести. На такав начин, савршено је логично објашњење и било каквог Божијег чуда у наводном материјалном свету. Довољно је да Господ у одређеним тренуцима изазове неуобичајену промену чулних утисака код нас и да сви видимо како се Мојсијев штап претворио у змију, како се Црвено море раздвојило, како се хода по води… Наравно да Берклијево учење може некоме изгледати неозбиљно, када се покуша образложити у неколико реченица, стога свакоме препоручујем да прочита његову ”Расправу о принципима људског сазнања”, где је кристално јасним логичким премисама доказао своје тврдње.
Берклијеви савременици су покушали да га дискредитују на крајње јефтин начин, кроз обичне доскочице и новинске карикатуре, попут оних где Беркли удара случајно главом у зид, а неко га придржава и теши речима: ”Ма ништа, господине Беркли, то је ништа!” Зпрепашћујуће је што од тих јефтиних карикатура није било озбиљније примедбе на логички систем његове теорије сазнања. Марксисти двадесетог века су доказивали спољашњи свет речима: ”Аутобус постоји јер ако нас он удари ми ћемо бити мртви!” И то је њиховозбиљан доказ о постојању материје. Сличне примедбе су износили и њихови духовни оци Маркс и Лењин.Као да Беркли сматра да не постоји чулна идеја аутобуса али то не значи да она мора имати материјалну против вредност и да материја онако како је дефинише савремена наука постоји. Невероватно је да под чулним утиском они подразумевају само онај који се односи на чуло вида. По удару аутобуса они би рекли: ”Ево, јел видиш да је човек ударен, да није у питању само чулни утисак!” Заборављају, притом, да је и доживљај удара и бола, такође чулни устисак! Као да има неке разлике у томе да ли је аутобус опажен оком, или смо га чули и додирнули или нас је ударио!!! Као да је Беркли икад спорио да после визуелног утиска аутобуса не могу доћи и аудитивни, тактилни и утисак бола кад нас аутобус удари. И утисак кад нам душа излази из тела ако нас убије на месту.

Оно што је веома битно нагласити је да је Беркли писао у време успона буржоазије у Европи. Наравно да тај слој људи није био расположен да протежира филозофа чији закључци су ишли у прилог одбрани традиционалног ”хришћанског” веровања, јер је на њему почивало и традиционално друштво које су они планирали да уздрмају новим погледом на свет. Била им је потребна идеолошка платформа за успостављање своје превласти у друштву и њу су нашли у идејама просветитељског рационализма. Зато обичном човеку, који не познаје историјске околности може изгледати чудно зашто је Беркли до данас остао на маргинама нововековне филозофије. То је управо из разлога што данашња Европа, управо почива на вредностима просветитељског рационализма.Нормално је да су од британских емпириста сви чули за Хјума, Хобса и Лока зато што су својим рационализмом утрли пут француским просветитељима 18. века. А за једног од највећих филозофа свих времена, Џорџа Берклија, нико није чуо само зато што није идеолошки подобан данашњем систему ”вредности”. Да су његови докази и закључци били тако упечатљиви, сведоче и реакције једног од најзначајнијих француских енциклопедиста, Дидроа, који је у очајању, коментаришући Берклијеву филозофију, изјавио:”И тај систем, на срамоту људског ума, на срамоту филозофије, најтеже је побити, иако је он најапсурднији од свих система!” Берклијева открића су наставила да прогоне материјалисте и много векова касније када је Лењин у ”Материјализму и емпириокритицизму” насписао својим духовним следбеницима: ”Случајно не размишљајте о овом питању, у супротном ћете изгубити материјализам и предат ћете се вери. “…”Ако једном порекнеш материјалну реалност коју поимамо нашим чулима, кренуо си ка агностицизму и субјективизму, изгубио си сва оружја која ћеш користити против фидеизма (филозофија вере); а то управо и јесте оно чему стреми фидеизам. Препустиш ли прст, прво ти оде рука , а потом и цео карактер. Ако поимате чула, не као неку слику материјалног света, већ као неки посебан елемент, другим речима, ако одступите од материјализма тада сте свој карактер предали фидеизму. Након тога ће чула бити ничија чула, ум ничији ум, психа ничија психа, воља ничија воља. ”
Све ово сведочи о калкулантском односу материјалистичких филозофа према Берклију. Из њихових осуда и речи избија навијачка пристрасност и одсуство било какве објективности..иди се да ни Дидроа ни Лењина не занима истина, већ само њихова неописива жеља да се разрачунају са филозофијом, чији постулати се не уклапају у идеологије којима су предано служили. Данашњи филозофски суд о Берклијевој теорији сазнања, није никаква објективна филозофска представа, већ само наставак злоупотребе филозофије у идеолошке сврхе. Сигурно да савременом либералном капитализму који не жели да зна за границе, не одговара да буде спутан поновним оживљавањем религија, већ му одговара морални и верски релативизам. Зато ћете увек на ”Националној Географији” видети редовно неки едукативни филм, који има за циљ да вас увери да Христос није оно за шта се у Библији издаје, али никад нећете видети неки леп докумантарац о Берклију, каошто на ”Хисторију”никад нећете видети величанствене победе србске војске на Церу и Колубари.
На крају, можемо рећи да је у складу са савременом идеолошком концепцијом Новог светског поретка, у западном свету задржана интелектуална атмосфера из времена француског просветитељства, да се свако веровање у постојање библијског Бога, анђеле, демоне, и остале духовне ентитете, сматра затуцаношћу. На жалост тог духовно обогаљеног света, после детаљног ишчитавања Берклијеве ”Расправе о принципима људског сазнања”, можемо мирне душе рећи да је управо веровање у постојање материје одлика интелектуалне затуцаности и предрасуда.

 

Фејсбук коментари