Милосав Васиљевић „НАРОДНО ПРЕДАЊЕ ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ И КОМУНИЗМА“

Људи, који сачињавају данашњи наш народни покрет Збор под вођством Димитрија Љотића, одавно су приметили незгодно и по нашу народну заједницу штетно деловање извесних духовних и физичких чинилаца у нашем народу. Циљ је овога деловања био да се наш народ одврати од својих досадашњих духовних основа, чије поштовање га је на овоме месту одржало за време његове веома бурне и мучне тринаестовековне историје, и да се упути новим путевима, којима су тајне силе Јеврејства, слободног зидарства и Комитерне гурале и нас и све остале народе сем јеврејског, који је једини био упознат са крајњим циљевима ове борбе.

Да би се наш добри и у дубокој љубави према Богу и људима одгајени народ што боље ухватио на пружене му удице, вешти његови духовни непријатељи измишљали су “доказе“ да је баш тај нови пут у ствари вајкадашњи наш народни пут и био. А после овога, ти људи и њихови следбеници, којих нађоше у изобиљу међу нашом површном такозваном интелигенцијом, заогрнуше се лажним плаштом родољубља и под тим плаштом наставише још јаче свој паклени рад на разарању наше народне заједнице.

Тако су, на пример, пропагатори демократије у нашем народу измислили лаж да је прави дух српског народа од вајкада био демократски. По њима, наш српски народ носи у себи демократска схватања као нешто што му је урођено.

Да бисмо видели колико у овоме има истине, замислимо да је 1804. године, на скупштини у Орашцу, био присутан и такав један, у данашњем смислу демократски потпуно одгојен човек, нека је уз то још и учен, утолико би ваљда био кориснији.

Сакупио се приличан број српских домаћина да диже устанак на Турке. Први проблем, који су ти нешколовани наши сељаци видели, био је проблем старешине. Ево како Вук Караџић у чланку “Прва година српскога војевања на дахије“ ово описује:

“Пошто се већ Срби одметну и подобро се заваде с Турцима, онда ове Шумадијске четовође стану разговарати се и договарати међу себе: “Ко ће сад бити старјешина? Ни једна кућа не може бити без Старјешине, а камо ли толики народ? Ваља да се зна, кога ће мо питати и слушати“. Млоги повичу, да буде старјешина арамбаша Станоје Главаш…“

– Стојте људи! – повиче наш учевњак, – дати политичку власт једноме човеку, то није демократски. Ја предлажем да изаберемо један устанички одбор, један револуционарни комитет. То је у духу демократије.

Сељаци би гледали у овога човека и не би разумели шта тиме хоће да каже. По њиховом схватању кућу води један домаћин. Чим су два ту куће нема. “Двије воље, четири ћуди“ вели наш народ у пословици.

И сељаци наставе па изаберу Карађорђа и то за Вожда српског. Као да их је неко учио да поштују принцип вођства.

-Стојте људи.- опет би завриштао наш демократа, ‘па ви забраздисте баш сасвим против демократије. Опре свега, оставите се ви вође, јер то није демократски, а друго, баш ако по сваку цену хоћете Вожда, хајдете да решимо за које време да му траје мандат. Демократија никад не даје неограничену власт, нарочито на врху.

И опет би ти наши сељаци гледали у нашег учевњака и питали се, шта ли је тиме хтео да им каже. Демократска схватања су им толико “блиска“ и “урођена“ да ниједан демократски предлог не разумедоше. И изабраше Карађорђа, за кога Вук даље вели:

“И тако се Кара-Ђорђије прими старјешинства, и почевши одма господарски судити и заповиједати, и мјесто пријетње из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по Србији“ (Вукова књига прва, Ц.К. Задруга, стр.18). Из овога се види да 1804. године идеје демократије нису имале ничег заједничког са духом и схватањима нашег народа. Принцип домаћинства, принцип поштовања једне воље у природи (Бог), у држави (Вожд, Кнез или Краљ) и породици (отац), прожимао је наш народни живот. Због тога је наш народ био чврста духовна и физичка заједница.

Идеје демократије су нашем народу дошле са стране, а увозили су их и данас их још увек ревносно увозе и шире: Јевреји, масони и политичке странке. Увозе их и тиме разарају везе у нашој народној заједници.

Друга мисао, која се непрестано са стране намеће нашем народу, јесте да је наш народ радан народ и да је због тога од увек био против господе јер господа “не ради“. Хоће људи да целу нашу историју објасне класном борбом, мржњом на господу. То хоће комунисти.

Наш српски народ имао је своју господу у средњем веку па је остао без ње кад је потпао под Турке. Пет стотина година наш је народ живео под туђом господом, под Турцима, и ако је мрзео своју господу, тад му се дала прилика да ту мржњу искаже. Шта међутим видимо?

У својим народним песмама, од којих је највећи део био испеван баш за време овог робовања под Турцима, наш народ се поносио својом старом господом, њиховим јунаштвом и самим њиховим господством. Сељаци и чобани уживали су у опису старих српских царева и краљева, војвода и јунака. Ево како гуслар описује Милоша Обилића у песми Сестра Леке капетана:

“Милош оде на танке чардаке
Те облачи дивно одјело:
Самур калпак и чекрк-челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема
Отишло је тридес’т ћеса блага,
Док изнутра уд’рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема…“

Не завиди српски народ богатству своје старе господе већ се њоме и сам поноси. Он ту господу осећа својом рођеном и нагонски јој придаје све особине добрих старешина: храброст, одлучност, снагу и правичност. Мајка Јевросима, оличење српске мајке, заклиње свога сина Марка, који иде да пресуди коме треба да припадне Душаново царство, нејакоме Урошу, оцу Марковом, Вукашину или његовим стричевима, да не говори криво, овим речима:

“Марко, сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу ни по стричевима.
Већ по правди Бога истинога!
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огрешити душу“.

Наш народ нагонски ставља духовно испред материјалног, истину испред богатства и царства, правичност испред живота. Кнез Лазар се не одлучује за царство земаљско већ стиче поштовање српског народа зато што се одлучио за Царство Небеско. Све супротно ономе чему желе да нас науче присталице класне борбе Јеврејина Карла Маркса и Јеврејина Фидриха Енгелса.

И овде је наш народни дух сасвим другајији од онога какав желе да представе присталице комунизма. Али напори за кварењем овога здравог и за народну заједницу изванредно конструктивног нашег народног духа, прелазе сваку границу. И код наше површне и однарођене интелигенције успевају до те мере да потпуно окрећу смисао схватања шта је по живот народни напредно а шта није.

 

 

(Oдломак из Зборашког социолошког требнка)