Темељ комунистичког политичког учења сачињава економско-социолошка доктрина Карла Маркса (1818-1883) и Фридриха Енгелса (1820–1895) која је заснована на претпоставци да је подела рада у друштву некорисна и штетна. Полазећи од претпоставке да је подела рада главни узрок невоља у људском друштву, Карл Маркс је из овога извео закључак о подели људи на класе, пролетаријат и буржоазију, затим о вишку вредности, о класној борби, о потреби уништења буржоазије и завођењу бескласног друштва. Логичка веза, према излагањима Маркса и Енгелса, између ових елемената је пак ова: Две су велике штете, које човечанство трпи од поделе рада у друштву. Прва велика штета састоји се у томе, што у друштву, где сваки појединац не производи све што му је за живот потребно, већ израђује само једну врсту производа, он мора до осталих производа, који су му потребни за живот, да долази путем размене. Ова потреба за разменом производа, која је само последица поделе рада, повлачи за собом као последицу, стварање читавог низа по Марксовом учењу некорисних занимања, од којих су трговина и управа радом најкарактеристичније. Скуп људи који се овим, по Марксовом тврђењу друштвено некорисним занимањима баве, комунисти називају буржоазијом, за разлику од касе најамних радника које називају пролетаријатом. Због тога, што је подела људи на класе, пролетаријат и буржоазију, последица поделе рада, Енгелс и каже: „Закон поделе рада чини темељ поделе на класе.“ (Анти-Диринг, 3. 2) Друга велика штета, коју човечанство такође трпи од поделе рада састоји се у неопходности да радник, један део производа свога рада уступа буржоазији ради њеног издржавања. Пошто буржуј у своме позиву не производи, тј не ствара производе за свој живот, то је он принуђен да један део производа својих радника одузима од њих и задржава за себе ради свога издржавања. Овај део производа, који буржоазија закида од радника и узима за себе, Маркс је назввао вишак вредности, а нагомилавањем ових вишкова вредности ствара се капитал. Радник је на овај начин опљачкан и има сав интерес да се бори за уништења буржоазије. За Маркса и његове присталице, ова борба је оправдана, јер је, после оваквог Марксовог објашњења, то борба радника за цели плод свога рада а против поделе са људима, који у производњи не учествују. Ову борбу пролетаријата за уништење буржоазије Маркс је назвао класном борбом. Пошто је класна борба последица поделе људи на класе, а она је опет последица поделе рада у друштву, то је укидање поделе рада и услов за нестанак експлоатације пролетаријата од стране буржоазије. Кад сваки човек буде све производе за своје потребе сам израђивао, онда неће више постојати потреба за разменом, па ни за постојањем позива у друштву као што су трговина, управа радом и томе слично. Отуда је за Маркса „питање живота или смрти да се делимична индивидуа, пуки носилац једне детаљне друштвене функције замени тотално развијеном индивидуом, за коју разне друштвене функције значе исто толико наизменичних начина делатности.“ (Карл Маркс: Капитал, 1. 13) Дакле, члан комунистичког друштвеног поретка, коме ће, на пример, затребати хартија, неће моћи да нађе ову робу у суседној продавници као данас, већ ће морати сам себи хартију да изради. Да би то могао да учини, машине за израду хартије морају бити друштвена својина. Јер иначе би се власник ових машина противио да сваки дође и на њима ради, а онима, којима би рад допустио, узео би један вишак вредности за себе. Како су ова средства за производњу свакоме потребна, а у средства за производњу спада и земља, то је укидање приватне својине у друштву услов увођења комунистичког поретка. У данашњем друштвеном поретку, који Маркс назива капиталистичким, пошто сваки производи за другога, то се дешава да се извесни производи израде у већој количини него што је то друштву потребно, услед чега настаје смањење рада у дотичној грани производње што опет изазива отпуштање радника и појаву економске кризе у друштву. У комунистичком друштву ће сваки да производи за себе па ће и производња ићи према потребама, што ће као последицу морати да има нестанак економских криза у друштву. Исто тако, пошто размене неће бити између људи као данас, смањиће се потреба за великим саобраћајем. Тоталном производњом на свакоме месту комунистичко друштво ће себи да уштеди и трошкове транспорта и потребу за великим градовима, који су као тржишта последица размене, а то значи поделе рада. „Укидање растављања града од села, није дакле утопија чак ни са гледишта могућности да се оствари што равномернија расподела крупне индустрије по целој земљи“ пише Енгелс у трећем делу свога Анти-Диринга. „Цивилизација нам је, додуше, у великим градовима оставила такво наслеђе, да ће нас стати много времена и муке док га се не отресемо. Али их се ипак морамо отрести, и отрешћемо их се, па макар то био и дуготрајан процес. Ма каква судбина била, која је намењена немачком царству пруске народности, Бизмарк може да легне у гроб са гордим уверењем да ће се сигурно испунити његова најмилија жеља: пропаст великих градова.“ Људи су данас неједнаки не зато што су неједнаки на свет дошли, само зато што их је подела рада неједнаким учинила. Укидањем поделе рада и давањем свакоме члану свестране, а то значи у главном исте фукције, нестаће и данашња неједнакост у способностима појединаца, па ће уметност и наука, поред физичког рада постати право сваког члана друштва, чиме ће и рад услед своје разноврсности постати задовољство. Пошто је, према учењу комуниста, класна супротност између буржоазије и пролетаријата непомирљива, све што приближује и спаја људе разних класа као: вера, национална солидарност и традиција, крвно сродство и морал, смртни су непријатељи комунизма. Најамни радник српске народности, према учењу комуниста, ближи је по својим интересима најамном раднику у Јапану или Бразилији, него своме рођеном брату ако овај припада буржоазији. Ова солидарност пролетера целог света против буржоазије свих земаља изражена је у крилатици „Пролетери свих земаља, уједините се“, која која је крилатица према чл. 143 Сојетског устава, заједно са укрштеним српом и чекићем на црвеном пољу, саставни део грба СССР. Из предњег јасно излази следеће: И у комунистичкој доктрини Карла Маркса и његових следбеника, као што је био случај и код демократије, једна крупна заблуда узидана је у темељ учења, а то је да је наше данашње друштво скуп појединаца одакле и претпоставка о некорисности и штетности поделе рада у људском друштву. Цела тежња Маркса и Енгелса да униште поделу рада и да производњу добара пренесу на „тоталне произвођаче“, који ће сваки себи производити све, па неће имати потребе за разменом нити управом, јесте потпуно разорење организоване заједнице и враћање данашњег друштва на ступањ скупа појединаца, а не на организовану заједницу. Маркс и његови следбеници сматрају да је природно и идеално људско друштво скуп „тотално развијених индивидуа“ којима више никаква власт неће бити потребна, па ни државна. О нестанку државе у будућем комунистичком друштву, вели Енгелс: „Кад не буде ни једне друштвене класе коју треба држати у потчињености, кад скупа са класном владавином, са борбом за индивидуални опстанак, заснованом на досадашњој анархији производње, буду уклоњени сукоби и ексцеси који отуда проистичу, онда више нема ко да се тлачи, онда ишчезава потреба за државном влашћу која данас врши ту функцију. Држава не бива укинута, она изумире.“ (Анти Диринг, 3;2) У власти старешина, Маркс и Енгелс дакле, не виде координатора у заједници, већ тлачитеља. Ово зато што и они у данашњем друштву виде само скуп појединаца а никако организовану заједницу. Да Маркс у данашњем друштву види само скуп појединаца, коме се, по његовом мишљењу непотребно наметнуо један слој који друштвом управља, види се и из његове теорије о вишку вредности. Његова претпоставка о отимању једног вишка вредности од радника за рачун водећег друштвеног слоја могла би опстати само тако ако је производња радионице увек равна само збиру производњи појединачних произвођача, а то је случај код скупа појединаца. Ако сакупимо 10 Смитових произвођача чиода у једну радионицу али им не уведмо поделу рада већ их оставимо да и даље раде као скуп независних произвођача, укупна производња радионице биће равна збиру појединачних производњи свакога радника. Ако сад овој радионици наметнемо и једнога старешину, он се не може да издржава друкчије него сакидањем од производње сваког радника, што Маркс назива узимањем вишка вредности. Награда старешине у овом случају јесте закидање, јер, колико год старешина мало да узме, ипак се за толико смањује награда радника сопственога рада, па радник заиста не ужива у том случају цео плод свога рада. Али, све ово је тачно само дотле док радници раде као скуп појединаца где старешина уопште није неопходан. Чим радници пређу на рад у организованој заједници, производња заједнице се толико повећава да премаша знатно збир производње појединаца а из повећане производње и старешина може да извлачи своју награду и радник да добије више него што би добио као самостални произвођач. Укидање старешина у скупу појединаца не ремети производњу радника, али његово укидање у организованој заједници доводи до немогућности даљег рада у заједници. Опстанак старешина у заједници је услов повећане производње из чега излази и оправданост његове награде. Заблуда Маркса и његових присталица састоји се у томе што они у данашњим старешинама наше друштвене заједнице виде неке наметнуте људе у скупу појединаца. А то није случај, јер је наше данашње друштво заједица и горњи управни слој му је неопходан. Насупрот сарадњи која је консктуктиван елемент заједнице, комунизам проповеда класну борбу потчињених против оних који управљају, а то све због тога, јер у нашем данашњем друштву види скуп којем управа није неопходна. А да у нашем друштву Маркс види само скуп а не заједницу, потврђује нам и његово гледиште о корисности радионице, где пише да се „корисност једне радионице састојала много мање у самој подели рада, него у околности да се радило у већој мери, да се вршила уштеда многих узалудних трошкова итд.“ (Беда философије, 2: параграф 2) Рад у већој мери и уштеда узалудних трошкова јесу средства за повећање производње у скупу појединаца. Организована заједница повећава своју производњу тиме што ради на сасвим други начин и то баш примењујући поделу рада. То смо видели код Стахановизма. И тако Маркс и његове присталице говоре много о потреби претварања данашњег друштва зависних људи у друштво независних и „тоталних произвођача“. Они ни једном речи не казују да треба очекивати и огромно смањење производње како неминовну последицу напуштања заједнице. Напротив, њихове присталице очекују, да ће после уништења буржоазије, пролетаријат још боље да живи јер ће пролетери између себе поделити и оно што сада буржоазија ужива.Отуда је комунизам не само доктрина која је заснована на заблуди што појаве данашње организоване друштвене заједнице посматра очима скупа појединаца, него што својим људима обећава и немогуће, а то је: слободу и независност човека у скупу појединаца уз високу производност организоване заједнице. А ми смо видели да је Бог тако свет створио да се и једно и друго не може да има у истоме друштву. Комунистичко учење представља систем заблуда о данашњим друштвеним појавама и проповедање мера које на сигуран и брз начин доводе до распадања заједнице и преласка људског друштва у скуп појединаца са свим последицама ове промене. Због тога је Збораш одлучан противник комунизма, сматрајући га опасно негативним чиниоцем у нашем данашњем друштву. МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ „Зборашки социолошки требник“, Београд 1940.
Изборник