Петар Баћовић је рођен у Никшићу 1898. године. Његова фамилија потиче из села Кленак у Бањанима и дала је неколико војвода, од којих је најпознатији Максим Баћовић (1848-1876).
Петар је током Првог светског рата једно време ратовао у одреду војводе Косте Пећанца, а потом је, до краја рата, био комитски четовођа у Херцеговини. Истакао се и као припадник струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе. Гимназију је похађао у Скопљу, Београду и Сарајеву, где је матурирао. Прве три поратне године служио је у Суботици, као полицијски капетан, а затим постаје општински чиновник у Крњају (данас Кљајићево), крај Сомбора. Уз рад је завршио Правни факултет у Суботици и постао адвокат.
У чину резервног мајора, у влади генерала Милана Недића Баћовић је постављен за шефа кабинета министарства унутрашњих послова. Након једног споразума Недића и Михаиловића, Баћовић је априла 1942. напустио Београд и придружио се четницима у источној Босни, тада дијелу Независне Државе Хрватске. Послат је као Михаиловићев стални представник код Доброслава Јевђевића и Илије Трифуновић Бирчанина, главним вођама четничких одреда у Херцеговини.

        Баћовић и Ђујић

Од половине маја до почетка јуна 1942. Баћовић је учествовао у заједничкој италијанско-четничкој Црногорској офанзиви против партизана, које су укључивале и операције у источној Херцеговини. Баћовић је предводио четнике против партизана у Санџаку између Црне Горе под италијанском окупацијом и Србије под немачком окупацијом. Његови одреди су се борили заједно са санџачким четницима које су предводили Здравко Касаловић и Војислав Лукачевић и пожешким четничким одредом предвођеним Вучком Игњатовићем и Милошем Глишићем. Пожешки четници су деловали као „легализоване” помоћне трупе Недићеве владе уз дозволу Нијемаца. Ове снаге су се бориле из италијанску 19. пешадијском дивизијом Венеција и 5. алпском дивизијом Пустерија и била су једна од три главне четничке формације укључене у заједничку офанзиву. Црногорске четнике су предводили Павле Ђуришић и Бајо Станишић. Суочени са нападом са три стране, малобројније партизанске снаге су се повукле из Црне Горе и источне Херцеговине у југоисточну Босну, а затим су извеле поход у Босанску крајину. У љето 1942. након успостављања реда у знатним дијеловима италијанске зоне утицаја у НДХ, вође четничких одреда Петар Самарџић, Момчило Ђујић, Урош Дреновић, Доброслав Јевђевић и Илија Трифуновић Бирчанин и њихови главни политички представници признати су као помоћне снаге 2. армије Италијанске војске. Почетком тог љета, заповједник 2. италијанске армије, генерал Марио Роата се уjедно сложио да четницима врши испоруке оружја, муниције, хране и одјеће. До 16. јула 1942. Баћовић, који је дјеловао као један од Јевђевићевих војних организатора, обавијестио је Михаиловића да је већина од 7.000 четника у Херцеговини добро опремљено лаким наоружањем и да је „легализован” код Италијана. Заједно са Ђујићевом групом, број „легализованих” четника у италијанској зони НДХ је износио 10.000 или више. 

На крају августа 1942. године, Михаиловић је издао директиве четничким јединицама у којима је наложио да се припремају за велику противпартизанску операције заједно са италијанским и хрватским снагама. У септембру 1942, свјесни чињенице да нису у могућност сами поразити партизане, четници покушавају убиједити Италије да покрену велику операцију против партизана у западној Босни. Бирчанин се састаје са Роатом 10. и 21. септембра и позива га да покрене ову операције што је раније могуће како би се партизани уклони са подручја Ливно—Прозор нудећи 7.500 четника као помоћ под условом да им се обезбједи неопходна храна и оружје. Постигао је успијех о добијању неког оружја и обећања о акцији. Предложена операција, суочена са противљењем усташког поглавника Анте Павелића и опрезом италијанског врховног заповједништва, нашла се пред отказивањем, али пошто су Јевђевић и Бирчанин обећали да ће сарађивати са хрватским и муслиманским противпартизанским јединицама, настављена је, али са смањеним четничким учешћем. Баћовић и Јевђевић, са 3.000 херцеговачких четника, учествовали су у италијанским операцији Алфа, што је укључивао удар из два смјера на Прозор. Четници су се борили заједно са италијанском 18. пјешадијском дивизија Месина, док су напредовали од линије ријеке Неретве, са њемачком 714. и 718. пјешадијском дивизијом. У октобру 1942. године, Баћовић је упутио апел српским партизанима у којеме је за оснивање партизанског покрета окривио Јевреје. Окривио је партизане за уништење традиционалног српског друштва, вјере и морала, тврдећи да су искварили жене и омладину и промовисали инцест и неморал. Даље је осудио српске партизане, јер их предводе „Јевреји, Муслимани, Хрвати, Мађари, Бугари”. У истом мјесецу, његов штаб је издао нови апел, у којем трвди да српски четници контролишу цијелу Србију, Црну Гору, Санџак, Херцеговину и већину Босне, а да се српски партизани могу пронаћи само у неколико мјеста у Босни. Он их је позвао да пређу у четнике и допринијели стварању „слободне и велике српске државе”. Крајем септембра или почетком октобра 1942, Баћовић и Јевђевић су водили преговоре са муслиманским прваком Исметом Поповцем и споразумјели су се да регрутује босанске муслимане у четничке редове. Поповчева муслиманска четничка милиција се касније борила против партизана у осовинској операцији Вајс I почетком 1943, али се није претерано истакла. До децембра 1942. године, Италијани су помогли у превозу око 4.000 Баћовићевих четника у сјеверну Далмацију и Лику, док се планирао превоз још 4.000 касније. Баћовић је 8. јануара 1943. од тешко болесног Трифуновића-Бирчанина добио титуле четничког војводе.  У прогласу који је упућен становништву Босне, Лике и Далмације се наводи да су четници очистили Србију, Црну Гору и Херцеговину од партизана и да исто планирају да ураде иство и овде. Проглас је оптуживао партизане да су „разбојници и јеврејски плаћеници”. Проглас такође позива обичне борце у партизанским редовима да убију своје политичке комесаре и приступе четницима, тврдивши да су се „на стотине њихових другова сваког дана предају четницима” јер су схватили да су „издани и заведени од јеврејских комуниста”. У априлу 1945. године, у близини Бање Луке заробили су га и убили припадници Хрватских оружаних снага заједно са четничким вођама Павлом Ђуришићем и Захаријем Остојићем и четничким идеологом Драгишом Васићем у очигледној замци. Према неким изворима, Баћовић и остали су одведени у логор Јасеновац, гдје су убијени.

 

Извори: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%91%D0%B0%D1%9B%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B  и http://www.pogledi.rs/pukovnik-petar-bacovic/

 

Фејсбук коментари