Ђорђије Лашић (05. 05. 1906 Лијева Река —05. 05. 1944 Подгорица) био је генералштабни мајор Југословенске краљевске војске. Током Другог свјетског рата, прво је учествовао у Тринаестојулском устанку као један од савјетника устаничких снага, а касније је као четник сарађивао са силама Осовине до своје смрти 1944. Завршио је Војну академију у 52. класи. Касније је завршио Вишу школу Војне академије и генералштабну припрему. У чин генералштабног мајора унапријеђен је у априлу 1940. године. Априла 1941. године ратни распоред га је затекао на положају начелника штаба Дравске дивизије у Словенији. Успио је да избјегне заробљавање у Априлском рату и склонио се на подручје Лијеве Реке код Подгорице.

Почетком јуна 1941. године састао са осталим официрима краљевске југословенске војске да разговарају акције против окупатора осовине у Црној Гори. Организација пуковника Драгољуба Михаиловића је још у јуну покушала да ступи у везу са официрима бивше Југословенске војске. Мајор Жарко Тодоровић Валтер је послао Војислава Лукачевића да се повеже са Бајом Станишићем и Ђорђијем Лашићем. Међутим, у Црној Гори је 13. јула избио устанак, па се Лукачевић вратио необављеног посла. У припремама за устанак у Црној Гори, КПЈ се повезала са активним и резервним официрима бивше Југословенске војске, јер се у редовима устаника налазио велики број омладине која није знала да рукује ватреним оружјем. Тако је Лашић постао члан Војног комитета МК КПЈ Андријевица. Када су албанске јединице кренуле да се концентришу према ослобођеној територији, Лашић је кооптиран у Среску војну команду. Лашић је често иступао против комунистичког вођдства устанка. Ни само вођство устанка није имало илузију у дуготрајност сарадње са Лашићем, али покушавали су да не заоштравају односе са њим док устаници не ослободе Плав и Гусиње. Када је италијанска војска почела своју офанзиву на устанике, Лашић је 4. августа напустио своје место у Сремској команди и придружио се антикомунистичкој групи Љуба Вуксановића која се противила даљем устанку. Послије повлачења партизана из Берана и Андријевице почетком августа, Лашић је био члан делегације послате да дочека италијанску војску. Већ 5. септембра Лашић је у Лијевој Ријеци одржао збор грађана на ком је позивао на обрачун са устаницима.

Отишавши на Равну гору Лашића је Михаиловић поставио за команданта четника у Старој Црној Гори, а капетана Павла Ђуришића у Санџаку. У Лијевој Ријеци Лашић је крајем новембра основао прву четничку војну организацију у Црној Гори, а почетком децембра Љеворечки батањон, прву четничку јединицу у Црној Гори.

ПИСМО КОМАНДАНТА ЉЕВОРЕЧКОГ БАТАЉОНА
ОД 14. МАЈА 1943. МАЈОРУ ЂОРЂУ ЛАШИЋУ О СТАЊУ
У БАТАЉОНУ И ПРИКУПЉАЊУ ЧЕТНИКА ЛИМСКО-САНЏАЧКИХ ОДРЕДА У КОЛАШИНУ.  

 Драги Ђорђе,

Љеворечки батаљон је у Л. Ријеци. Ја сам поново предузео команду над батаљоном.
Ситуација око нас је следећа:
Горња Морача пала је. На Црквинама код Колашина партизани су избили. У Прекобрђу партизани су заузели село Улицу.
Лека Вујисић са око 150 налази се на положајима Марковића
Лази — Кос. Селска чета на левој обали р.Сјеверице. Лутово је
спремно да се прикључи партизанима. Брскут за сада ћути.

Ја сам наредио да Љеворечки батаљон поседне положаје:
1 чета са Леком: Марко вица Лаз — Кос. 3. чета Штавањ; Селска чета (Прекобрђани) Зличев Врх код Штавња. Остале чете
за сада у општу резерву на Вел. Слацку.
Намера комуниста је да пређу на терен Л.Ријеке, да
преко Веруше отворе пут за Врмошу и Метохију.
Све четничке снаге са италијанским 3 батаљ.^ налазе се у
Колашину. Павле  ми је јуче обећао да ће за помоћ Л.Ријеци
послати 1 батаљон алпинаца, али нема их још.
Молим те да ти од твоје стране учиниш следеће:
1) Четничким снагама треба притиснути Ровца да се ови
неби окренули на нас и да се спречи да партизани од Пиперà иду
преко Роваца на нас.
2) Да ако је икако могуће настојиш да дођу код нас два
батаљона бр.22 за одбрану Л.Ријеке и њиховог важног саобраћаја.
3) Да нам пошаљеш неколико аутоматских оруђа са муницијом, као и
— пушчане југ.муниције око 20.000, тал. пушку 3000 м
— тал.пмитраљез 3000.
Како изгледа да ћемо бити одсечени од главних четничких
снага, саветуј нас где ћемо се повући ако борбу небудемо
могли издржати.
У сваком случају заложи се свима могућим силама за
спас Л.Ријеке, јер ми смо први овај народ повели у борбу, па
нам је дужност да нађемо најбоље решење да се извучемо из
ове тешке ситуације.
Миро и Новак оба су тешко болесни и леже код својих кућа.

14/В—1943 год.                                          Много срдачних поздрава
Л.Ријека                                                               Вид. В. Зечевић
у 11 часова.                                                                         

Драги Ђорђе,
Отвори очи и спасавај колико можеш, јер је за нас Љеворечане послеђњи час дошао.
поз. Ђоко.”

Извор: http://znaci.net/zb/4_14_2.pdf#page=684

Ђорђије Лашић (први с десна), шеф немачке управе за Црну Гору пуковник Хајнке (трећи с десна) и Јаков Јововић (други с лева) у Подгорици, пролеће 1944.

Његов штаб се налазио у селу Ками, свега 500 метара од италијанског гарнизона. Михаиловић је у својим инструкцијама Лашићу и Ђуришићу До средине јануара 1942. те јединице биле у оружаном сукобу са партизанима. Лашић је теже рањен у сукобу са партизанима код Матешева. На дужности га је замењивао капетан Андрија Весковић. Појавом оргаизације Баја Станишића Лашићева и Весковићева надлежност је ограничева на Санџак, сјеверни и сјевероисточни дио Црне Горе. Лашић је са Станишићем и Ђуришиће, присуствовао конференцији четничке омладина у Шаховићима. Послије пораза четника у бици на Неретви, Михаиловић је сменио Станишића са мјеста команданта Голијског сектора и поставио на то мјесто Лашића, који од свог рањавања није имао никакву војничку дужност. Станишић није лако прихватио своју смјену и зато је ушао у лични сукоб са Лашићем и Михаиловићем. Лашић је добио задатак за заустави напредовање партизана према Црној Гори, али без успјеха. После савјетовања четника у Подгорици 29. априла одлучено је да се Станишићу врати команда, док је Лашић повучен и постављен за начелника Ђукановићевог штаба.

Ђорђије Лашић предаје рапорт италијанском војном гувереру Црне Горе Пирцио-Биролију.

Нијемци су на почетку операције Шварц приступили разоружању четника у Црној Гори и Херцеговини, не наишавши на њихов отпор. Лашић је посјетио италијанског команданта затраживши да Нијемци пусте Ђуришића и његове четнике или да их барем предају Италијанима, али од тога није било ништа. Послије њемачког интернирања Ђуришићевих четника, Лашић се као најстарији официр на том терену, ставио на чело разбијених четничких група које су се налазиле на Ђуришићевом подручју. Лашић је због личних разлога био неповерљив према Ђуришићу и његовим четницима. Група Ђуришићевих официра на челу са мајором Рудолфом Перхинеком, је затражила од Михаиловића да им пошаље другог комаданта, па је он за команданта Лимско-санџачких четничких одреда постави Војислава Лукачевића. До састанка Лашића и Лукачевића је дошло 12. јула у Ровцима. Њих двојица се нису сложили у многим питањима и Лашић је сматрао Лукачевићев долазак као мешање у рад на свом терену. Послије савезничког искрцавања на Сицилију, Михаиловић је предосећајући да ће доћи и до искрцавања на Балкан поставио Лашића за команданта Источног фронта, препуштајући му команду и Лукачевићевој територији (Старом Расу, тј. Санџаку) када дође вријеме за то. Дио четника није прихватио Лашића за свог команданта, па су се отцијепили и прикључули Лукачевићу.

Заједно са Нијемцима учествовао је у операцији Бура од 27. фебруара до 4. марта 1944. Лашић је убијен 5. маја 1944. године током бомбардовања Подгорице од стране Савезника.

Извор: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9B%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%9B

 

Фејсбук коментари