Народ не делује по својој вољи (демократска формула) и не по вољи једне личности, већ сагласно законима. Ја овде немам у виду законе које је створио човек. Постоје норме – природни закони живота, и постоје норме – природни закони смрти. Закони живота и закони смрти. Нација иде к животу или к смрти зависно од тога какве законе прати. Неопходно је одговорити на следеће питање: ко је у нацији способан да разуме или интуитивно спозна ове норме? Људи? Масе? Ако би ово било тако, мислим да би то значило очекивати веома много. Гомила није у стању да разуме чак и веома једноставне законе. Њих треба објашњавати упорно много пута, да би били разумљиви, чак прибегавати и кажњавању по неопходности. Да би се пекао хлеб, израђивала обућа и плугови, обрађивала земља, возио трамвај, треба бити стручан. А зар не треба бити стручан да би се испуњавао један од најтежих послова – руководило нацијом? Зар такав човек не треба да има одређене квалитете? Закључак: народ не може да управља сам са собом. Њиме мора да управља елита. Баш она категорија људи која представља срж од сржи нације и поседује одређена знања и способности. Слично као што пчеле гаје своју матицу тако и народ мора да одгаја своју елиту. А ко бира елиту? Масе? Присталице могу да се нађу за било које идеје и бирачи за било ког кандидата на изборну дужност. Једнако ово не зависи од разумевања од стране људи, ових „идеја“, „закона“, „кандидата“, а од нечег сасвим другог: од оне спретности с којом различите личности могу да придобију благонаклоност маса.
Нема ничега што је каприциозније и нестабилније од мишљења гомиле. Њен критеријум избора је: „Да пробамо сад друге“. На овај начин одабир се не врши у складу с умећима и знањима, већ случајно и наслепо. Постоје две супротне идеје, од којих је једна истинита, а друга лажна. Тражи се истина, која може да буде само једна. Спроводи се гласање на ова питања. Једна идеја добија 10000 гласова, друга 10050. Може бити да ових 50 гласова више или мање одређују или одричу истину? Истина не зависи ни од већине ни од мањине. Она има своје законе и она слави упркос свакој већини, ако је она и огромна. Може ли народ да бира своју елиту? Зашто у том случају и војници не бирају свог генерала? Ако маса жели да изабере своју елиту, онда она обавезно мора да зна законе руководства националним организмом и степен усклађености квалификација и знања кандидата према тим законима. Једнако маса не може да познаје ни законе ни кандидате. Ето зашто ми сматрамо, да руководећу елиту земље не може да бира народ. Покушај оваквог избора сличан је одређивању већином гласова ко ће у земљи да буде песник, писац, пилот или спортиста. Када масу позивају да изабере елиту, она не само да се показује неспособном за то, већ она уз ретке изузетке бира најгоре међу себи сличнима.
Демократија не само да просто уклања националну елиту, већ је мења најгорим представницима нације. Демократија бира људе апсолутно лишене савести и морала, оне ко више плати, тј. оне који су више корумпирани. Мађионичаре, шарлатане, демагоге, способне да себе представе с најбоље стране у време изборне кампање. Има добрих људи којима успева да проникну међу њих, чак и малобројних поштених политичара. Али њима предстоји да буду робови оних првих. Истинска елита нације биће уништена и одстрањена, уколико она одбије да конкурише на таквом нивоу, она ће одступити и отићи у илегалу. Ето где је разлог за сва остала зла: неморал, морално растакање и кварење по целој земљи, крваво експлоатисање народа, његово сиромаштво и страдања, неред и дезорганизацију у држави, инвазију са свих страна богатих странаца, који купују у бесцење робу из разорених продавница. Цела земља је стављена на аукцију: „Ко да више?“. Ово ће бити крајњи резултат демократије. У Румунији је нарочито почетком рата, демократија створила за нас системом избора „националну елиту“, која није заснована на смелости, на љубави према својој земљи, на приношењу жртава, већ на издаји земље, на задовољавању личног интереса, на подмићивању, трговини сферама утицаја, богаћењу на рачун експлоатације, грабежу и отимачини, на кукавичлуку и интригама, које се плету да би се разрачунало с било којим противником. Буде ли таква „национална елита“ и даље управљала земљом, довешће до уништења румунске државе. И тако румунски народ данас стоји пред лицем проблема од којег зависе сви остали. А то је замена лажне елите за истинску националну, која се заснива на врлини, љубави и жртви ради своје земље, праведности и љубави према народу, поштењу, раду, поретку, дисциплини, праведности и части. Ко мора да спроведе ову замену? Ко ће заменити ову елиту истинском елитом? Дајем одговор: било ко само не маса. Признајем било који систем осим „демократије“, јер видим како она убија народ Румуније.
Нова румунска елита, као и било која друга елита у свету, мора да се заснива на принципу социјалног одабира. Другим речима, категорија људи, обдарених вредностима, које они одгајају, одабира се природним путем из велике здраве масе сељака и радника, која је заувек повезана са својом земљом. Ова категорија људи постаће национална елита предодређена да руководи нашом нацијом. Када је могуће и када је потребно саветовати се с народом? С њим је неопходно саветовати се пред доношење важних одлука, које утичу на његову будућност, да би он рекао своју реч о томе, да ли је он у стању или не, да ли је духовно спреман или не, да крене одређеним путем. С њим се мора консултовати о питањима која се тичу његове судбине. Ето шта значи саветовати се с народом. То не значи да он бира елиту.
Али ја понављам своје питање: Ко ће показати место свакога унутар елите и ко ће дати оцену сваком човеку? Ко ће извршити одабир и ко ће освештати чланове нове елите?“ Одговарам: „претходна елита“. Последња не бира и не назива, већ освећује сваког на оном месту, које је он достигао захваљујући својим вредностима и способностима. Освећење обавља глава елите после консултације са својом елитом. На тај начин, национална елита мора да иде за тим да остави после себе наследну елиту, која ће заузети њено место, елиту, која се тим пре не гради на принципу наследности, већ искључиво на принципу социјалног одабира, примењиваног с највећом опрезношћу. Принцип наследности сам по себи није довољан. Сагласно с принципом социјалног одабира елита стално одржава своју енергију и снагу на рачун ојачавања из самих дубина нације. Главна историјска грешка састоји се у томе, што је елита створена на основу одабира, већ следећег дана одбацивала принцип који је породио њу саму, мењајући га принципом наследности и овим освећујући неправедан и кваран систем привилегија наследно добијених. Демократија се баш и појавила као протест против ове грешке и због одстрањивања изрођене елите, због укидања наследних привилегија. Одбацивање принципа одабира довео је до појаве фалш и изрођене елите, што је на свој начин довело до демократске заблуде. Принцип одабира одстрањује и принцип избора, и принцип наследности. Они узајамно искључују један другог, међу њима постоји конфликт, утолико што или делује принцип одабира и у том случају глас маса нема значаја, или последњи гласају за одређене кандидате и у том случају одабир се не дешава. Аналогно, ако се прихвати принцип социјалног одабира, тада принцип наследности не игра улогу. Ови принципи су неспојиви, једино уколико наследник задовољи закон селекције.
А шта ако нација нема елиту – ону прву, која треба да означи другу? Одговорићу једном фразом, која садржи неоспорну истину: У том случају истинска елита рађа се у борби с дегенерисаном лажном елитом. И такође на основу принципа одабира. Према томе улога елите може се сумирати на следећи начин: а) Руковођење нацијом сагласно законима живота б) Остављање после себе наследне елите, која није заснована на принципу наследности, већ на принципу одабира, утолико што једино елита познаје законе живота и може да просуђује, до ког степена људи одговарају овим законима својим умењима и знањима.
На чему мора да се заснива елита: а) На душевној чистоти; б) На способности за рад и стваралаштво; ц) На храбрости; д) На издржљивости и непрекидној борби с тешкоћама, које стоје пред нацијом; е) На сиромаштву, тачније на добровољном одрицању од нагомилавања богатства; ф) На вери у Бога; г) На љубави. Мене често питају о том, да ли ми делујемо у истом правцу, у ком и Хришћанска Црква. Одговарам: ми правимо велику разлику између правца нашег деловања и правца хришћанске религије. Црква се узвисује над нама. Она стреми к величанственом савршенству. Ми не можемо да спустимо ову раван да би објаснили своје поступке. Целом својом делатношћу, свим својим делима ми покушавамо да достигнемо ове висине, подижући себе онолико колико дозвољава терет грехова нашег тела и падања у првородни грех. Нама тек предстоји да видимо, колико високо наша светска дела могу да нас подигну до те црте.
https://www.youtube.com/watch?v=Z2pv94QqA-c