(Први део)

 

Пише: Ивона Живковић

 

 

 

“Око 2000-те године комунистичка Кина ће бити суперсила изграђена америчком технологијом и вештином”, написао је још 1984. Антони Сатон у својој књизи: “Америчка тајна држава”. Сатон је очито још тада знао да ће иза “успона” комунистичке Кине” стајати америчко тајно друштво “Лобања и кости”. Ово тајно друштво су у ствари још у срдењем веку створили потомци папе Борџије и језуити. Лобања и кости су древни симбол поморских пирата, а онда је  исти симбол преузела једна тајна америчка агентура западноевропске олигархије.

 

 

 

ЈЕЗУИТИ СТИЖУ У КИНУ

 

Вести које су протеклих недеља стизале из Брисела, а које су медијима пласирали “добро упућени извори”, наговестиле су наводну намеру Кине да европском Фонду за финансијску стабилност презадужених земаља “убризга” неколико стотина милијарди  евра како би Фонд могао да интервенише где треба и одржи финансијску стабилност ЕУ интервенишући у државама “пред банкротством”. Посебно је тренутно проблематична Грчка. За ову “малу” финансијску ињекцију Кина би, кажу исти “упућени извори” тражила већи утицај у одлучивању у ММФ-у и већи део европског тржишта за своје производе.

 

Очигледно је да је ЕУ тржиште строго контролисано и договорно се отвара, зар не? Кинези су, као што знамо, последњих деценија преплавили читав свет својим производима, иако се ради само о кинеском јефтином ручном раду по западњачкој технолошкој рецептури. Али, питање је зашто Кина тако јефтино продаје своју огромну радну снагу (по чему је далеко јача од САД и Европе) и шта ће јој далеко европско тржиште, када је хиљадама година настојала да буде затворено друштво које је било довољно само себи? Или, зашто се Кина везала за лондонски банкарски картел ММФ (организацијом за финансијско покоравање народа широм света) када је управо Моамер Гадафи грозничаво последњих година  покушавао да се од њих одвоји и створи независни афрички монетарни фонд? И позивао је и Кину и Русију да им се придруже и окрену леђа ММФ-у.

 

Али, Кина га није послушала.

 

Како је могуће да се огромна Кина приклања малој Европи (која грца у дуговима) и још им помаже да одрже своју фиктивну финансијску мрежу преко које емитују огромне количине спекулативног новца – пре свега долара којим пратично пљачкају читав свет, а који је далко богатији робом, сировинама и радном снагом него читава ЕУ?

 

Веровали или не – нелогичност кинеске државне политике је само у томе што она одавно више није суверена држава већ само једна од колонија којом управљају западноевропски властелини подељени у више трговачких картела. Кина је своју сувереност изгубила још пре 150 година, а комунистичка “културна револуција” је била смишљено темељно подривање кинеске друштвене заједнице (променом култа) при чему је скоро милијарда Кинеза прошла веома студиозно направљен програм “испирања мозга” стварањем Фабијанског друштва.

 

Да америчка висока технологија, капитал као и огроман број радних места америчких грађана пређе у Кину (због чега су САД ушле у тешку рецесију) најзаслужнији су припадници тајног америчког друштва “Лобања и кости”. Чланови овог друштва заузимају већ деценијама челне државне позиције и у САД, али и у Кини. Познато је да су бивши председници САД из породице Буш истакнути чланови овог друштва, а Џорџ Буш старији је био дуго година и први амбасадор САД у Црвеној Кини. И то није било случајно.

 

Али погледајмо мало ближе како је окупирана најмногољуднија земља и за кога се она “надувава” као будућа светска Империја и моћна војна сила.

 

 

 

ПИРАТСКИ ЗНАК ЛОБАЊА И КОСТИ

 

 

Пирати су били средњевековни поморски пљачкаши. Позната је њихова застава са лобањом и две кости. Злато које су они крали често је завршавало у Ватикану.

 

 

Продавци илузија и мађионичари који су се инфилтрирали у хришћанску апостолску цркву проповедајући хришанство, а заправо продајући народу маглу у замену за злато и друге драгоцености, смислили су читав низ трикова и превара како би пљачкали богате цареве, краљеве и нижу властелу и навели их да воде политику у њиховом интересу. Језуити су били прва “think-tank” тајна организација која је имала задатак да смишља преваре. Један од оснивача овог реда при католичкој цркви био је и познати тровач неподобних папа и властелина, праунук злогласног папе Александра ВИ Борџије, Дон Франсис Борџија. Вероватно због својих заслуга у тровачком послу проглашен је “свецем”.

Потрага за ефикаснијим отровима одвела је језуите и на Далеки исток. Али, не само то, већ и приче мореполоваца које су откриле да се у Кини и Индији налазе веома богата друштва.

 

 

Европске трговачке породице виделе су зато прилику за фантастичан бизнис у трговини са Кином, где их је посебно занимао порцелан, свила, чајеви, зачини…

Тако се један од пирата,  језуита Франсис Хавијар у 16. веку нашао у “хришћанској” мисији на Далеком Истоку. Истински циљ ових  пирата преобучених у хришћанско свештеничко рухо је био регрутовање  армије оданих шпијуна и шверцера робе.

 

Илузионисти су наиме смислили да превођењем народа са делеког истока у “хришћанску” веру нађу себи пословне партнере за трговину, шпијунажу и шверц. Хавијер је био у том послу претходно веома успешан  у Индији, али Јапанци и Кинези нису били тако наивни.

 

До Кине је Хавијер стигао 1549. где је дуго чекао да кришом буде пребачен у земљу, али није успео и умро је на кинеској обали.

 

Сва ова мисионарска путовања финансирао је трговачки картел који су чиниле најбогатије поодице Европе са пословним и политичким седиштем у Венецији. Породице су родбински и брачно биле веома повезане, а истовремено и веома конкурентне.  Ова конкурентска борба одвијала се тајно у прикривеним заверема, у чему су им свима главни посао одрађивали католички илузионисти (који су узимали све већи проценат од посла) , посебно ред специјализован за преваре и убиства – језуити. То је један спсецифичан труст мозгова посебно едукован, који и данас функционише. За “Светог” Франсиса Борџију верује се да је заслужан за превремени одлазак на онај свет чак чак седам папа. То су вероватно биле папе које нису имале слуха за бизнис.

 

Тако су током 17. и 18 .века ове трговачке европске породице (које су у међувремену преселиле своје пословно седиште у Лондон, а касније и у Њујорк) превозом робе са Далеког истока стекле огромно богатсво. Индија је веома брзо колонизована, док се Кина држала своје традиције која је налагала затвореност према Западу одакле је , веровали су, стизало само зло. Као најјаче поморске силе енглески и португалски трговачки бродови (који су у то време били најбољих конструкција) држали су чврсто монопол на свим далекоисточним поморским путевима у читавом 17, 18 и 19. веку.

 

Доминантну улогу је стекао картел са седиштем у Лондону, јер је и Британија тада имала убедљиво најмоћнију поморску флоту.  Али, је проблем британских  трговаца био како да плате робу из Кине која је била веома тражена у Европи, а Кинези нису били заинтересовани за производе из Европе. Посебно Британија није имала шта да им понуди у замену.

 

Тако је временом Британија  ушла у велики трговински дефицит са Кином.

 

 

У то време Кином је владала династија Квинг (из истоимене провинције) и они су стављали екстремно високе таксе на британску робу која је имала прођу у Кини. Једино што су владари Квинг династије хтели да узму било је тврдо сребро то у полугама. Нису хтели ни ковани сребрни новац из Европе.

 

 

Британија није имала довољно сребра да плати сав чај, свилу и порцелан за шта је имала огромно тржште у Европи, па су морали да га купују златом и новцем са златном подлогом по читавој Европи.  Цена сребра је убрзо скочила, па је скочила и цена свили, порцелану и осталој  кинеској роби. И настала је инфлациона спирала. Тако су британски трговци полако уводили читаву Британију у банкротство. Сличан проблем имали су и са Индијом, која није била заинтересована за европске производе.

 

 

Зато се трговачки труст мозгова нашао у позицији да смишља како да у Кини створи неко тржиште на коме би пласирали нешто шо би с е размењивало за свилу и порцелан. И открио је. Оно што је Кини могло да се прода био је опијум.

 

 

 

БОРБА КИНЕЗА ПРОТИВ БРИТАНСКИХ ТРГОВАЦА

Опијум је тежак наркотик, далеко гори од алкохола. Сиротиња у Кини прибегавала је у безнађу овом пороку, бежећи тако од сурове стварности. Опијум не само што је био отрован и изазивао зависност, већ је код људи уништавао осећање морала и подстицао је криминално понашање. То је било опасно за сталешки устројено кинеско друшво. Опијум су у Кину доносиле кинеске трговачке џунке из Индије, где се он узгајао, када су се враћале празне у Кину, али то никада није било више од две стотине сандука годишње. И то је био уносан посао за кинеске шверцере. Коришћење опијума, као порока који разара друштвену заједницу,   први је забранио едиктом  цар Јунг Ченг  1729.

 

 

 

Али, колонизацијом Индије монопол на узгајање и транспорт опијума је преузела британска Источно-индијска компанија 1757. Тако су веома уносан посао британски трговци преотели од индијских Могула.

 

Монопол у поморском саобраћају  између Индије и Кине коју су дуго држали португалски морепловци, такође је, полако преузела британска Источно-индијска компанија.  И кренуло је све веће кријумчарење опијума у Кину. Уживаоца опијума је било све више и од 1820. до 1830. у Кину је годишње улазило скоро 17 хиљада сандука са опијумом. А потражња је била све већа. Британија је почетком 19. века коначно имала робу коју је Кина хтела – опијум.

 

Картел трговачких породица из Лондона које су држале Источно-индијску компанију био је у ствари исти картел који су имали Венецијански трговци, а ови су били наследници картела који су се повезали још у древна времена као тајно друштво Витезова темплара, Малтешких витезова и сл. Биле су ту и холандске и немачке трговачке породице, као и италијанске и шпанске. Пословна партнерства су тако вековима прелазила у наслеђе властелинској деци. Од немачког тгровачког картела који с е бавио трговином опијумом створена је и позната немачка корпорацијa I.G. Farben која је била главни финансијер тајног друштва Туле и читаве машинерије на челу са Хитлером (који је претходно обучаван у Лондону). Финансијска средства од бизниса у САД трансферисао је на нацистичке рачуне Прескот Буш, отац Дорџа Буша старијег, иначе члан поменутог тајног друштва “Лобања и кости”.

 

 

Тако су британски бродови направили одличан посао јер су пловили пуни британске робе коју су носили у Индију, истоваривали је и онда бродове пунили опијумом који су у повратку изручивали кинеској кријумчарској мрежи. Ту су бродове пунили кинеском робом, и онда се враћали у Британију. Коначно је трговински баланс са Кином успостављен, а британски радници су били запослени. И профит је стизао британској олигархији.

 

 

Али, кинеска властела се суочила са озбиљним проблемом због огромнеог броја Кинеза који су постали робови опијума и настојали су да то на сваки начин спрече. Уведене су тешке казне за све оне који су продавали или скривали опијум. Бродови и лучка складишта су претерсани, шверцери и дилери кажњавани и хапшени, али бизнис са опијумом је и даље цветао.

 

До 1838. британска Источно-индијска компанија је увозила 1400 тона опијума из Индије у Кину годишње. Опијум је највише стизао у Кину из провинција Квангтунг и Фукијен. Овај шверц није престајао ни када су кинеске власти увеле смртну казну за дилере 1839. Кинези су чак послали писмо краљици Викторији у којем су је обавестили какве све последице по Кину има убацивање опијума које је перфидно вршила британска трговачка мафија и молили је да то спречи. Али, писмо , верује се, никада није ни стигло до краљице и она се налазила у потпуном окружењу језуита који су јој били највештији саветници.

 

 

 

 

Тако је у једној рацији у луци у Кантону 1839 заплењена и уништена огромна количина опијума који је био ускладиштен на британским трговачким бродовима. Његова тржишна вредност је тада процењена на преко 2 милиона фунти тадашњих. Британија је ово оквалификовала као напад на њену трговачку морнарицу и као одговор су у кинеске луке послали своју ратну морнарицу. Тако је 1840. почео познати Први опијумски рат.

 

 

Британска морнарица је тада била удедљиво најмоћнија војна сила на свету и Кинези нису имали шансе против ње.  Британци су имали бродове који су користили гвожђе и челик у конструкцији, моторе на водену пару,  имали су модерне топове и друго  артиљеријско оружје и направили су хаос у кинеским приобалним градовима. Не само што су заузели Кантон, Хонг Конг него су упловили бродовима реком Јангце и читавом дужином реке уништили пловне барже које је династија Квинг користила за наплату таксе од трговаца, а што је био главни извор прихода владрске куће.

 

 

Тако су Кинези били принуђени да затраже примирје и склопљен је мировни споразум у историји познат као  Уговор из Нанкинга 1843. Овим уговором Кина се обавезала да Британији плати накнаду штете за уништени опијум, као и да отвори пет својих највећих лука за британске  трговце. Британци су уговорм преотели читав  Хонг Конг, а нанкнадно је направљена и допуна уговора по којем су британски трговци добили апсолутно једнака права са кинеским трговцима, па су чак имали и привилегован положај у коришчењу појединих  лука. Већ 1858. Британци су потпуно контролисали сву трговину у највећим кинеским јужним лукама.

Наравно, и увоз опијума у Кину је морао да буде легализован.

 

 

Слабост Кине одмах су искористиле и друге европске владарске породице, па је 1844. Кина морала да склопи идентичне трговачке споразуме са Француском, као и САД.

Ови уговори су у приличној мери разорили традиционалу кинеску економију и културу и западноевропски лихвари су имали отворена врата да врше погубан утицај на читав економски живот Кине. И то су почели веома вешто да користе.

 

 

 

 

Британци се нису зауставили само на слободном увозу опијума, већ су почели у Кини и да га узгајају. Један део, за потребе кинеског тржишта је увожен из Индије, један део је из Кине извожен у Индокину, и у свим овим великим пословима највећи профит је ишао британској и другој европској олигархији.

 

 

 

 

РОТШИЛДИ У 19. ВЕКУ ПРЕУЗИМАЈУ  МОНОПЛОЛ У ТРГОВИНИ СА ОПИЈУМОМ

 

 

Када је породица Ротшилд (банкарска јеврејска породица тада у служби Ватикана) дошла у већински посед Источно-индијске компаније преузели су потпуно контролу над трговином опијумом са Кином.  У свом послу они су онда понудили партнерство породицама које су биле стожер стварања нове олигархије у Новој Енглеској и у осталом делу САД. Тако је амерички трговац и бродовласник Џон Џејкоб Астор крајем 19. века добио посао у транспорту опијума у Кину. Његови бродови су укрцавали течно сребро (живу), гвожђе и челик у САД и у западној Европи и возили преко Гибралтара то Турске , где су онда то искрцавали , а бродове пунили опијумом у Смирни и онда возили у Кину.

 

Све америчке породице које су учествовале у овом бизнису  формирале су у 19. веку нову америчку аристократију , на чијем челу је била бакнарска динанстија Ротшилд са централом у Лондону (и даље у служби Ватикана, не заборавите). У САД је овај трговачки картел основао и своје тајно братство на Универзитету Јејл. (Оваквих тајних друштава има пуно и углавном су концентрисани по угледним универзитетима. Неки сарадјују , а неки су у ривалским односима што све зависи од бизниса властеле која их ангажује).

 

Братство које је основано на универзитету Јејл (Yale University) у Конектикату названо је управо “Лобања и кости”.

 

Унутрашњи интересни круг овог братства чиниле су трговачке породице: Тафт, Расел, Шиф, Буш, Варбург, Гугенхајм, Астор, Рокфелер, Стемсон, Вајхаусер, Вандербилт, Гудјир и Пилсбури. Као званични оснивач овог тајног братства (1832) сматра се генерал Вилијам Расел који се као бродовласник управо обогатио транспортујући робу из САД у Кину. И сам универзитет Јејл је основао бизнисмен и трговац, Ели Јејл, који се обогатио кријумчарењем опијума у Кину и који је радио за источно-индијску компанију. Универзитет Јејл је тако постао место на коме су се образовали будући млади нараштају који ће бити посвећени вековном бизнису нове англосаксонске олигархије. Тајно друштво “Лобања и кости годишње прима наводно само 15 нових чланова. Пријем је ритуалан, а основна функција друштва је завет на ћутање о свим пословима породица.

 

 

ТАЈНИ РАД ЛОЖЕ “ЛОБАЊА И КОСТИ” НА ДЕМОНТАЖИ ЦАРСКЕ КИНЕ

 

 

Због уносног бизниса са опијумом, Кина је доживела тешко социјално разарање. У Шангају је 1906. чак 90 посто људи уживало опијум. Тако дрогирани они су масовно лежали по пушионицама опијума широм града у потпуном ступору, апсолутно неспособни за рад и здраво расуђивање.

Тако је језуитски труст мозгова који је радио за тајно братство “Лобања и кости” дошао на идеју да ово читаво кинеско друштво користећи фабијанску тактику, преобрати у корисну заједницу послушних робова. Фабијанство је подразумевало једна посебан систем менталне обраде која би с е вршила специфичном едукацијом кинеских студената у дугом временском периоду,  и која би временом у кинеску  друштвену заједницу на тај начин уносила корените промене у култури и начину схватања саме заједнице. Промене би биле  тачно онакве како би одговареле интересима властеле. Таква заједница се назива Фабијанско друштво, по римском генералу Фабијусу Максимусу који је тактичким стрпљењем, чекањем  и исцрпљивањем противника успео да савлада картагињанског генерала Ханибала. Укратко, Фабијанско друштво носи једну велику и корениту друштвену  промену, која има исти ефекат као и жесток револуционарни удар,  али пошто се одвија споро и готово неприметно обичном народу  није шокантна и не изазива  жесток отпор.

 

Једна од њихових измишљотина је обавезно здравствено осигурање. Овај перфидан вид пљачке, на жалост ,већину људи држи у уверењу да је то за њихово добро јер су лекарске услуге јако скупе. Ето, зато су скупе.

 

Да подсетимо, да је Србија  управо након октобарскх промена 2000-те  још једном вешто преобликована у Фабијанску заједницу (разним приватним школама и универзитетима које држи масонерија), и државом Србијом (која суштински и не постоји) данас практично управља западноевропска властела остварујући сопствене интересе. И Народна банка и војска и полиција и правосуђе и обавештајне структуре само су полуге преко којих се ови интереси спроводе, а читава друштвена заједница је преобликована огромним бројем закона које су корумпирани и индоктринирани посланици као роботи изгласавали. И ни један није у интересу народа, већ искључиво страних капиталиста.

 

 

 

Исто то одавно је урађено у Кини и скоро 30 година трајала је перфидна припрема за револуцију која ће наступити након Другог светског рата. За ту припрему било је задужено тајно друштво “Лобања и кости” са Јејла, а њихов најбољи ученик је био Мао Цетунг.

 

КО ЈЕ ОД КИНЕ НАПРАВИО “СУПЕРСИЛУ”? (Други део)

 

 

 

Пише: Ивона Живковић

 

 

 

 

 

АМЕРИЧКИ ЈЕЈЛ УНИВЕРЗИТЕТ У КИНИ

 

Чланови братства “Лобања и кости” и дипломци са Јејл колеџа, извесни Геиџ, Сибари, Турстон и Вилијамс, основали су 1890. једну непрофитну мисионарску организацију која је имала за циљ да у Кини отвори одељење Јејл Универзитета. Ова приватна мисија вођена је од 1901. до 1905. у граду Чангша (где је средњу школу,  похадјао и Мао Цетунг).

 

Мисија је почела најпре као Јејл богословска школа (1903) , да би се онда отворила и средња школа, као и болница у којој су обучавани и школовани кинески болничари, а касније и лекари. Отварање болнице и пружање бесплатне медицинске помоћи сиротињи је најбољи начин да се увучете народу “под кожу” и да вас заволе, док тајно кујете планове за да управо тим људима касније ставите омчу око врата. Оваква перфидност типична је за језуите који се и уче вештини преваре. Исти метод користи Хамас у Палестини финансирајући новцем (шта мислите  чијим?) – болнице за народ.  И Хамас и Хезболах су под контролом језуита. Тако народ “подржава” терористичку организацију која провоцира Израел и онда Израелци имају оправдање да сеју бомбе по таквом народу. Језуити су и те како одавно присутни са својим школама у Либану где им је и главни штаб за Средњи и Блиски Исток. Сетимо се да је једну такву похађала и официјелна мајка Барака Обаме.

 

Јејлове школе и болнице су се полако шириле по Кини и постале су веома популарне, а званично су служиле како би САД “успоставиле мост сарадње и помоћи” са Кинезима пружајући им бесплатно образовање. Кинези су те школе називали Јали школама. Иако су у званичној биографији Мао Цетунга не каже коју је он средњу школу похађао у Чангша, данас је извесно да је то била Јали школа.

 

У ствари, мало ко од Кинеза је тада могао да зна да је читава мрежа Јали школа и болница направљена да би служила као шпијунска оперативна мрежа и она ће највећу улогу, као таква , одиградти током Другог светског рата у припремама за кинеску комунистичку роволуцију. Мрежа јали школа је практично функционисала за потребе америчке Канцеларије за стратешке услуге (Office of Strategic Serivce) познатој по скраћеници ОСС. Ова служба је касније променила име у ЦИА.

 

 

 

Главни задатак ОСС је била војна обука ревулуционара на челу са Мао Цетунгом и њихово финансирање.

Мао је иначе био службеник библиотеке и уредник једне “авангардне” новине коју су националистичке власти Кине затвориле и тада је прешао као директор школе у Чангша (Јали школе) где је, како каже званична његова биографија био главни агитатор за едукацију и културу младих кинеских сељака. Стављајући га на ту позицију у Јали школи, агенти братства “Лобања и кости” несумњиво су знали зашта га спремају. Са ове историјске дистанце и на основу онога што данас знамо о програму “контроле ума” и какав геноцид је оставила “Маова” идеологија није тешко закључити да је Мао био обучен као ”манџуријански кандидат”.

 

 

 

Циљ ОСС-а је био да преко комуниста уништи републикански националистички режим Сун Јат-сен-а, који није имао много слуха за интернационалистички бизнис који је подразумевао све оно што користи трговачкој олигархији у Европи и САД, без обзира на цену коју би народ Кине за то морао да  поднесе. Националисти су , међутим, хтели већи део колача и желели су привредено суверену Кину, а не пуку колонију. А привредно јаке суверене земље европска трговачка олигархија не може да дозволи и то им највише смета.

 

Комунисти (манџуријански кандидати идеолошки испраних мозгова) касније се показало, не само да су били вољни да се посвете бизнису са опијумом и дрогирањем сопственог народа зарад позиције у државној служби коју неписмени сељаци никада не би добили у ригидном сталешком систему  империјалистичке Кине, већ су били спремни и да побију онолико људи (посебно вишег сталежа) колико је то било неопходно зарад опстанка на валсти. И то је било у интересу трговаца из Лондона. Милиони младих људи су попут “манџуријанских кандидата” судили “окривљенима”, извршавали казну и  убијали оне који нису могли да прихвате обожавање ново створеног култа – ЦРВЕНЕ БОЈЕ И КОМУНИСТИЧКЕ СЕЉАЧКЕ ПАРТИЈЕ.

 

 

 

Биланс кинеске револуције је око 45 милона мртвих Кинеза. Али, пођимо редом.

 

 

 

КИНЕСКА ДИНАСТИЧКА БОРБА УЗ “МАЛУ” ПОМОЋ МАФИЈЕ И ЗАПАДА

 

Онима који не познају довољно кинеску историју предочимо укратко да је успостављањем републиканске власти 1911 године и постављање Сун Јат-сен-а на чело државе последица вишевековног сукоба за кинески царски трон између династија Минг и манџуријанске династије Квинг.

 

Једном војном побуном против Минга и издајом једног њиховог генерала у седамнаестом веку, кинески трон је преузела манџуријанска дианстија Квинг. Властела и следбеници династије Минг су се онда, по тврдњи неких историчара, организовали у тајна друштва која су се повезивала са тајним властелинским и трговачким друштвима у Јапану и са јапанском краљевском породицом, кујући тако планове да уз помоћ Јапана оборе Манџуријанце са власти. Јапанци су им били пожељни партнери јер ни Минг, ни Квинг властела није волела преварантску западноевропску олигархију. Али, очито су превидели да су се перфидни језуитски шпијуни веома вешто инфилтрирали управо међу јапанске трговце и шверцере и  пажљиво пратили кинеске династичке сукобе и пословна и родбинска повезивања по читавој Азији. Њихов тајни задатак ја био да на трону Јапана и Кине буду властелини који су спремни на бизнис са европском олигархијом.

Минг су тако тајно, зарад сопствених интереса, подржали познату Боксерску побуну 1900 – 1901 против Квинга, коју је финансирала и подбола аристократија из Европе . Наиме, националисти под вођством Квинг династије у дугом историјском периоду своје власти били су велика сметња трговачлом бизнису Европљана.

 

 

Да свргну Манџуријанце са власти , следбеници Минг династије су успели тек 1911. и то уз помоћ прекоморских Кинеза и јапанске империјалне породице са којом су успоставили тајне интересне пословне везе, као и са јапанском трговачком мафијом. Револуцијом је коноачно оборена империја Манчу династије и следбеници Минга су створили Републику Кину и на власт довели Сун Јат сена као председника државе.

Сун Јат Сен је био део криминалне трговачке дружине (Триаде) која је основана још у 18. веку и била је повезана са европским слободним зидарима. Сун Јат сен је обучаван у тада британском Хонг Конгу. “Обучаван” то значи да је био идеолошки обрађиван како би посто кинески “националиста”. Исту обуку је прошао Чанг Кај Шек. Ова идеолошка обрада није ништа друго до “глумачка” припрема у складу са улогом коју ће изабрани кандидати добити у политичком “реалити шоу”. Сви обични људи су овде глумци или пуки статисати, док ратове и побуне режира властела. Идеја је само у томе да ови политички глумци у ствари не знају ни сценарио ни технику режије и зато је то за њих “реалити шоу”. И многи су трагично завршили.

Али, ни ова власт није била превише отворена за интернационалистички бизнис са европским трговцима. Посебно је проблем био генерал Чанг Кај Шек који је наследио Сун Јат-Сена након његове смрти.

И овде је од историје до данас био скривен један детаљ о томе како је Чанг Кај шек 1925 наследио Сун Јат Сена. Новооткривени детељ каже да успостављањем републиканске државе Кине 1911., велика Кинеска национална партија (на кинеском Куоминтанг) није била спремна да изабере за свог шефа Сун Јат Сена, па је Чанг Кај Шек одрадио један “мали” прљав послић тако што је Сун Јат Сеновог најопаснијег ривала ликвидирао док је лежао у једној болници. И то је учинио по налогу једног Сун Јат Сеновог рођака, Након тога је Чанг Кај Шек побегао у Јапан. Тамо никада није уписао никакву војну школу, као што о пише у његовој званичној биографији, а на место Сун Јат – Сена је сео тако што је знао “мале” прљаве партијске тајне и уценио их је.

 

 

 

Члан велике кинеске националне партије је био и млади Мао Цетунг, пре него што се партија поделила на Комунистичку Партију Кине и Куоминтанг.

Уместо да следи политику партија коју је прокламовао 1924 Сун Јат сен која је предлагала приклањање совјетским комунистима (и овде је очито нека тајна рука из Европе водила Сун Јат сена), Чанг Кај Шек се окреће националистичком курсу 1927. и почиње сукоб са кинеским комунистима које немилице хапси (посебно оне који су и даље били чланови Куомитанга), а многе је и ликвидирао. Када су дошли на власт комунисти су огроман број ових својих симпатизера из Кинеске Националне Партије ослободили.

 

Јапанским освајањем Манџурије, 1931, када је поново покренут посао са опијумом , Британцима је највећи проблем постао управо Чанг Кај шек јер нису могли да дозволе да националиста , који је имао одличне везе са Јапанцима, презуме контролу над трговином опијумом. Били су им потребни комунисти, интернацоналисти.  Иако је амерички генерал Стилвел јавно сардјивао у борби приотив комунизма са Чанг Кај шековим националистима, био је окружен саветницима из шпијунске Јејл и ОСС мреже коју су тајно радили на обуци комуниста.

 

 

Да додамо и да је  Чангов син, Чианг,  био на војном школовању у Немачкој и био је официр Вермахта у време немачке инвазије на Аустрију. Након тога с е вратио у Кину, где је постао , захваљући оцу, генерал у 34. години.

 

 

 

ЈАПАНЦИ НАМЕРНО ДРОГИРАЛИ КИНЕЗЕ

 

Иако је у периоду од 1907 до 1917 династија Квинг, а касније уи републиканска власт Сун Јат Сена успела са Британцима да направи споразум о потпуном прекиду узгоја опијума и у Индији и у Кини, ситуација се драстично прооменила јапанским освајањем  Манџурије 1931.

 

 

Јапанци су тада не само видели добар бизнис, већ и одлично оружије за уништавање манчуријанског народа. У бизнису и швецу су им помагале и породице везане за ривалску династију Минг.

 

Манџуријанци су били познати по свом шаманизму, што је језуитима стварало велике проблеме за спровођење њихове освајачке мисије. Познати су били и по узгоју лековитог биља жењ-шења и као постојбина тигрова. Време манџуријанке владавине обележавала је и застава на којој је представљен тигар са црвеном лоптицом која је симболизовала чауру опијума. Застава је коришћена све до 1912.

 

 

 

Јапански трговци су се у шврц и трговину опијумом у Кини убацили још за време Првог светског рата. Тада су га користили као оружије да би подрили кинеску одбрамбену моћ. Освајањем Манџурије у Кину су пласирали и синтетички хероин.  Чак 7000 фармацеутских лабораторија је правило и дистрибуирало опијум и хероин Манџуријанцима након окупације  1931.

 

Тојком 1931 процењено је да је на 120 одраслих мушкараца у Манџурији  један био овисник од хериона. Већ 1934 сваки четврти Манџуријанац је био тежак наркоман.

 

 

Јапан је зарађивао од тога 300 милиона америчких долара годишње, а читав посао је одрађивала јапанска војска.Један јапански војни приручник објашњава ову стратегију Јапанаца на следећи начин: “Употреба наркотика је недостојна код супериорне расе као што су Јапанци. Само инфериорне расе, расе које су декадентне као што су Кинези, Европљани и Индијци навуку се на употребу наркотика. То је разлог зашто су они  предодређени да постану наше слуге и да коначно нестану”.

 

 

Овде је очигледан језуитски резон исти онај који је проучавао карактеристике раса за потребе Хитлерове књиге “Мајн кампф” а коју је и написао један језуита.

 

 

 

РОТШИЛДОВИ АГЕНТИ И ЈЕВРЕЈСКА МРЕЖА ФИНАНСИРАЛИ  И ОБУЧАВАЛИ КОМУНИСТЕ

 

Посебну улогу у тајној обуци, едукацији и финансирању  комуниста на терену имали су Ротшилдови агенти из неколико јеврејских породица, које су биле претходно укључене и у комунистичку револуцију у Русији. Ту су били: Соломон Адлер, Јеврејин, бивши службеник америчког министарства  финансија, који је био и совјетски шпијун; Израел Епштајн, син јеврејског бољшевика кога је руски цар стрпао у затвор због подстицања револуционарних немира;   Френк Коу, дугогодишњи финансијски службеник у америчкој влади и касније званичник ММФ-у, који је разоткивен као совјетски шпијун.

 

 

 

За стварање култа “Великог вође” у Кини и бројних пропаганднх плаката и грандиозних  паноа са цртежима кинеских сељака и радника на чијем челу је био увек нацртан физички највећи Мао Цетунг, верује се да је био задужен Сидни Ритенберг, који је био нека врста министра за пропаганду у комунистичкој Кини.  Ритенберг је још један Јеврејин , рођен у САД 1921, где је радио као новинар. У Кини је био од 1944. до 1979. Перфектно је говорио кинески и био Мао-у, не само преводилац , већ и званични тумач “његових” идеја и ставова. Оно што се данас назива Пи Ар. Придружио се Комунистичкој Партији Кине, а био је претходно од 1942. и члан америчке комунистичке партије. Неколико година је био на робији у Кини (по званичној биографији) да би с е онда вратио у САД и наставио да ради “пословни консалтинг” (у ствари да води пропаганду) за компаније Интел, Леви Штраус, Мајкрософт итд.

 

 

 

 

Ова пропаганда је била идентична средњевековној прогаганди римокатоличке цркве за коју су радили плаћени уметници тога времена попут Микеландјела, Тицијана, Рубенса цртајући слике из живота Исуса Христа и његових апостола као и “великих светаца” који су били божији изасланици њиховог племенитог учења, а у ствари агенти за преваре у служби пљачкашлих трговачких породица.

 

 

Оснивач језуитског реда и творац њихове доктрине прикривеног рада, Ињатујус Лојола са сунчаним ореолом око главе приказан је на Рубенсовој слици (лево) као чаробњак међу анђелима који падају пред њим. Рубенс је био веома ангажован у католичкој борби против немачких реформатора и одан папском католицизму као јединој прихватљивој вери. Сликао је највише властелу која га је за то добро плаћала. Тицијан (десно) је био плаћен и да овековечи посету злогласног Папе Александра Борџије “Светом Петру” који га је “лично” примио како би му дао “божију заповест”. Обичан народ је у то време вероватно исмевао настојање тадашње накинђурене властеле да себе овековечи у што грандиознијим позама. Ове пропагандне слике проглашене су данас “ремек-делима” и деца у школама уче да је ово “велика” уметност.

 

 

 

Занимљиво је да је и отац познатог америчког глумца Дениса Хопера, Џеј Хопер, био члан ОСС-а , који је радио на довођењу кинеских комуниста на власт. Денис се јавно хвалио у једном интервјуу како се његов отац у Кини борио на страни комуниста и да је донео тада из Кине неке таписерије које су биле старе 500, а можда и 1000 година.

 

За потребе праћења ситуације у читавој Азији, а посебно у Кини , основан је 1925 Институт за пацифичке односе. Овај институт су, између осталих заинтересованих трговаца, финансирали Фондација Рокфелер и Царнегие Цорпоратион. Руководство института је у једном тренутку признало да подржава комунистички покрет у Кини, због чега су неки чланови Института били у САД оптужени за подривање америчких интереса када је у америчком Сенату откривено да су они у ствари били главни мотор у покретању комунизма у Кини.

 

Мао Цетунг је званично прогласио успостављање  Народне Републике Кине 1.октобра 1949. Почетак кинеског пакла за америчке едукаторе са Јејла је био крај њихове “хумане” мисије.  Већ 1951 су спаковали кофере и напустили Кину.

Кинеска револуција представљала је један од највећих осмишљених  геноцида у људској историји. Као оружје за масовно убијање искоришћено је изгладњивање сељака до смрти и то је била последица тобожње Маове погрешне аграрне политике, иако се он у аграр уопште није разумео и само је спроводио оно што су му тајни саветници тутнули у главу.

 

Претпоставља се да је само од глади у Народној Републици Кини помрло близу 30 милиона људи. Укупан број мртвих након револуционарних промена је био око 45 милиона.

 

Циљ језуитских мозгова, који су креирали читаву ову заверу, био је да се од Кине направи огроман радни логор чија би се јефтина радна снага користила за потребе приватног корпоративног транснационалног бизниса и да се Кина индустријализује како би постала велики потрошач нафте, западних технологија, фармацеутика и тричарија за широку потрошњу.

 

С обзиром како се Кина данас и наоружава, можемо очекивати да она можда постане и нова светска империја која ће, не само бити гурнута у рат са САД, већ може временом преузети америчку улогу “светског полицајца” који ће зарад тобоже својих интереса настојати да војно буде дугорично присутан на нафтним регионима Средњег Истока. Кинески војници че свакако бити много јефтинији од америчких маринаца и корпорацијских плаченика.

 

 

Нафтна компанија Стандард Оил , коју је основао Џон. Д. Рокфелер (старији), иначе члан неколико веома утицајних тајних друштава чији рад  су идеолошки и интересно осмишљавали језуити, направила је још 1920 велики посао тежак две и по милијарде тадашњих долара, од чега су само послови у Кини донели 20 милиона долара. По данашњим мерилима ради се трилионима долара зараде.

 

“Standard Oil” је већ 1920. имао уговор са кинеском владом за 60 година коришћења нафтних и других минералних ресурса у две кинеске провинције које су појединачно веће него држава Њујорк.

 

КО ЈЕ ОД КИНЕ НАПРАВИО “СУПЕРСИЛУ”? (Трећи део)

 

 

Пише: Ивона Живковић

 

ЗАТВАРАЊЕ И ОТВАРАЊЕ КИНЕ КЉУЧЕВИМА ИЗ ЛОНДОНА

 

 

 

Нехумани експеримент, назван “Велики скок” , почео је са довођењем на власт “манџуријанског кандидата” Мао Цетунга и трајао је од 1948. до 1966.. Дестине милиона сељака је отерано са својих пољопривредних поседа и смештани су у колективне центре где су увођени у основе индустријског рада. Прављена је радничка класа. (Ово је исто рађено у бившој Југославији).

 

Сељаци су тако отерани са својих пољопривредних парцела и терани да копају канале,  граде путеве, односно утабавају земљу,  да тобоже граде мостове, фабрике, пруге, топионице… Како су све  буквално радили голим рукама и без икаквог знања, оно што су направили је било неоупотребљиво, па су у ствари само били глумци у представи монструозног језуитскг програма за колективно испирање мозга. Земља је остала необрађена. Бити сељак постало је старомодно, а индустријализација живот у комуни су били – авангарда.

 

 

У тим новим колективним смештајима су озидаване некакве пећи за топљење челика и сви су морали све предмете од метала које су у кућама поседовали да стављају у пећи како би се у њима стварао челик. Ко није хтео да се одрекне пољоприврдених алатки, плугова, ашова, лопата или есцајга за јело, партијска полиција је на силу  пленила и бацала у пећи. Резултат овог “топионичарског” рада су биле безвредене комадине истопљеног челика. Алатке за обрађивање земље су уништене.

 

ПЛАНИРАНО УБИЈАЊЕ ГЛАЂУ

 

Не знајући ништа о пољопривреди „Велики Вођа“, Мао Цетунг је пласирао „генијалну“ идеју да се приноси са земље удвоструче тако што би се заобишло споро култивисње земљишта. И локални партијски испрани мозгови су еуфорично обећавали  „Великом Вођи“ да ће на тај начин баш из њихових провинција у Пекинг стићи највећи допринос.

На неприпремљеном земљишту и без плугова који су истопљени, принос је био катастрофалан. Али заслепљене партијске вође нису могле да се суоче са реалношћу  и настојале су да одржавају илузију о „генијалној“ идеји „Великог вође“ тако опстајући на својим лагодним партијским функцијама. Бездушно су пленили сељацима и последњи џак пшенице и пиринча и слали у партијску централу у Пекинг као доказ великог пољоприврденог приноса и остварење зацртаног партијског програма.

 

Дестине милиона кинеских сељака је тада остало буквално без икакве хране.

 

Џастин Бејкер у својој књизи: „Mao’s Secret Famine“, написао је да су на сеоским кућама сви кровови направљени од коре дрвета били поједени, а умоболни и занесени партијски лидери стављали су уместо кровова платно са нацртаном кором дрвета приказујући вишим партијским функционерима свој успешни рејон. Деца су грозничаво на улицама градова чекала да са дрвета отпадне неки лист, не би ли онда јурнула да га уграбе и поједу. Гладни људи појели су све псе и мачке, па је чак и пацовска популација тешко редукована у читавој Кини.

Масовно се умирало од глади, а завладао је и канибализам па су се лешеви деце мењали са комшијском како људи не би јели сопствену децу, записао је Бејкер.

 

 

 

 

 

 

Временом су побеснели сељаци све више успевали да проваљују у добро чуване житне силосе и долазило је све чешће   до оружаних сукоба. Немири су претили Маовом умоболном једнопартијском систему, па је “Велики вођа” по савету “свог” труста мозгова са Запада најавио “велике структурне промене” на  револуционарном путу. Тако је 1966. лансирана “Велика Културна Револуција”, као нова фаза револуционарног развоја, јер се претходна “због грешака неких појединаца” није показала. Стварни циљ је био да се из партије уклоне сви неподобни опоненти  који су у “Великом вођи” већ видели тешку  патолошку креатуру.

О катастрофи коју је доживела Кина у поменутом периоду готово да не постоје ни фотографије, нити бло који филмски снимак. Црвена Кина је била један монструозни логор потпуно изолован од света и обичан народ са Запада није знао шта се тамо стварно догађало. Медији су или чутали или лажно извештавали.

 

Али, НЕКО је био импресониран кинеском геноцидном револуцијом.

ГЛАВНИ БИЗНИС СА КИНОМ ИДЕ ПРЕКО ПОРОДИЦЕ РОКФЕЛЕР

 

Након свог првог званичног путовања по Кини 1973. Дејвид Рокфелер је у Њујорк Тајмсу написао како је импресиониран „националном хармонијијом“ која сада постоји у Кини.”Каква год да је цена Кинеске Револуције, она је очигледно успела, не само у стварању веће ефикасносит и посвећености власти, већ и наметањем високог морала за заједничке циљеве“.

 

“Социјални експеримент у Кини под вођством председника Маоа је један од најважнијих и најуспешнијих у историји човечанства. Колико широко се Кина  буде отварала према свету и како то буде тумачено и какве буду реакције на ове друштвене иновације и начин живота, које је она развила, извесно је имаће огроман утицај на будућност многих нација”, записао је Дејвид Рокфелер.

 

Даље  у свом тексту Рокфелер примећује да се на школама и универзитетима у Кини  све изучава  искључиво у складу са Маовим револуционарним идејама и са циљем да се оне одрже. Ништа изван тога се не учи. Такође је радницима забрањено да путују и мењају своја радна места.

 

 

Када је Дејвид Рокфелер запитао једног керамичара о томе колико може да буде креативан у свом послу, он му је одговорио да се нема времена за индивидуалну креативност, јер треба служити маси.

 

Тако је Дејвид Рокфелер нашао углавном све позитивне стране кинеске револуције: повећање производње, дисциплина на раду, колективизам и оданост послу. Зато је геноцидни пројекат Јејла и ОСС-а са преко 45 милиона мртвих Кинеза и уништеним читавим генерацијама, по њему “…један од највећих успеха у историји човечантва”.

 

Наравно, јер Рокфелери су највише профитирали.

 

Након 25 година кинеског црвеног мрака и културне обраде јеретика, америчка званична политика почела је полако да се окреће ка Кини.

 

 

 

ПОЧИЊЕ КИНЕСКО “ОТВАРАЊЕ”

 

Хенри Кисинџер је најмање два пута тајно посетио Кину 1971, да би онда спремио и званични долазак Ричарда Никсона. Са Кисинџером је у Кину сваки ишао и Роберт Ц. Мекферлејн (морнарички пуковник) и тада  амерички саветник за националну безбедност који је био и на функцији саветника у Вашингтонском институту за блискоисточну политику (који важи као ционистички клуб), а оснивач је и америчко- кинеског друштва. Мекферлејн је повезан са Лондоном преко функције директора Aegis Defence Services који има седиште у Лондону. Ова компанија обезбедјује послове које има лондонска олигархија у Ираку. Све ове послове води Лорд Петер Инге, који има чин фелд маршала и титулу барона и бројне друге титуле: Privy Council; Knight of the Knight of the Order of the Garter; Pilgrims Society. Knight Grand Cross of the Order of the Bath.

Национално веће за америчко кинеску трговину основано је 1973 истог месеца када је Рокфелерова Chase Manhattan Bank отворила своју канцеларију у Москви. То је такође година у којој је тајни америчко-совјетски трговачки и економски савет почео свој рад и састанке.

 

 

Познато је да се Дејвид Рокфелер срео са Чу Ен Лајем, премијером комунистичке Кине  најмање једном, јуна 1973. О том сусрету је писао и сам Дејвид Рокфелер у својој аутобиографској књизи. Ротшилди су своје интересе у међувремену више везали за Индију.

 

 

 

 

На почетку “отварања” Кине према Западу у Кину је послат, као званични изасланик САД,  и Рокфелеров човек са Јејла и члан тајног језуитског друштва “Лобања и кости” , Џорџ Херберт Вокер Буш, познат и као Буш “старији”. Он је био први амерички “амбасадор” (додуше тада још неформално) у комунистичкој Народној Републици Кини.  Након тога Буш је постављен  у фотељу  коју, такође, контролише институција Рокфелер , а то је фотеља директора ЦИА. Идеално место за тајни бизнис.

 

 

Ова служба је од посебне важности за одређене послове  институције Рокфелер (кажемо институције јер се иза ове породице налази једно далеко моћније братство). Тајни послови су тајни јер за њих постоје посебни амерички закони који им гарантују тајност и они се обично воде под етикетом “у интересу државне безбедности”. (Ваљда вам је јасно због КОГА постоје ове тајне “безбедносне” службе у скоро свим државама света.)

 

 

 

И управо се за Бушове, који су у далеком сродству и са британском краљевском породицом,  везују многи послови у трговини опијумом који је завршавао у Кини. Прескот С. Буш (брат Буша “сениора”) је био у пословним диловима са јапанском мафијом, док је његов отац Прескот Буш био главни пребацивач Рокфелеровог новца за Хитлерову Немачку.

 

Наиме, пре него што су Мао Цетунгови комунисти преузели Кину  британска олигархија је трговала опијумом скривајући се  иза послова компаније British American Tobacco (компанији је  највећи пословни партнер  породица Рејнолдс који су чланови тајног друштва Илумината ). Касније  су Маови комунисти бизнис са опијумом такође сакривали иза исте компаније, али која је у међувремену постала кинеска државна компанија – “Кинески биро за дуван” .

Истом илуминтском братсву, наводно, припада и утицајна и богата кинеска породица Ли која је на челу Кине тада имала председника,  Ли Ксианиана за кога се каже да је продао толико опијума Западу да је био у стању да помогне Црвеној Кини да исплати све дугове и назван је зато “Бог Новца”. Ли Ксианиан добио је и надимак “господар дроге”, био је и министар финансија Народне Републике  Кине од 1957 до 1975.

 

Баш Рокфелерова Chase Manhattan Bank је 1973. године постала први амерички кореспондент Националне Банке Кине и смештена је у кинеској четврти у Њујорку.

 

Дакле, породица Рокфелер је добила задатак да финансијски уђе на кинески терен и одрадјује велики посао са друштвено и морално преобликованим Кинезима.

 

 

 

Године 1980. и Јејл се вратио у Кину да настави посао и исте године почиње убацивање културно обрађених младих Кинеза на још бољу едукацију у САД. Посебно стижу студенти из Хонг Конга који се у Кину више никада не враћају. Већ остају у САД где се инфилтрирају у државне институције и безбедносне службе, и , наравно, у мафијашке трговачке мреже. Намерно убацивање Кинеза у САД последица је смишљене и пефидне окупације Америке са циљем да се разори нарастање америчког национализма и од САД створи интернационалистичко културно и расно мешано друштво. Само у таквом расно мешаном друштву може несметано и прикривено да функционише међународна трговачка мафија.

 

 

 

Али, оно што иде преко породице Рокфелер и институција у њиховом власништву увек су јавни и легални послови. Они други тајни, испреплетани су у мрежу банака, компанија и фондација које воде други чланови овог или оног братства  и који се у некој “нити” изаткане пословне мреже увек повежу са новцем  из неке од институција Рокфелера. И то је случај са многим пословима са Кином.

 

КО ЈЕ ОД КИНЕ НАПРАВИО “СУПЕРСИЛУ”? (Четврти део)

 

 

 

 

 

 

Пише: Ивона Живковић

 

КИНЕЗИ – НАЈЈЕФТИНИЈИ РОБОВИ И “НАЈУСПЕШНИЈИ”  БИЗНИСМЕНИ НА СВЕТУ

 

 

 

 

 

 

 

Још 1970. First National Bank of Chicago, која се у међувремену припојила Рокфелеровој Chase банци , а онда трансформисала у “Bank one” у комунистичкој Кини, почела  да даје милијарде и милијарде америчких долара зајмова Кини. Обимно кредитирање Кине америчким новцем је правдано  тврдњом да ће Кина то вратити у злату  из  неколико својих западних провинција.

 

Али, Кина никада није дозволила никакву америчку финансијску испекцију која би утврдила имају ли он заиста толико злата  да отплате дугове. Уместо тога, верује се да је дуг враћен другачијом робом, односно огромном количином хероина  који је почео да стиже у САД из Азије и  преплавио након 1970-тих америчко тржиште. Рокфелерови медији у САД  су, по сазнањима из  ЦИА, преносили да хероин долази из Камбоџе. Али, одавно је јавна тајна да је трговина наркотицима главни извор новца за прикривене операције подривања држава које изводи ЦИА широм света. А у прљавом нелегалном послу  мора бити исплетена и мрежа са банкама које су специјализоване у “прању” оваквог новца. За те послове се изгледа специјализовала још једна партнерска породица институције Рокфелер пореклом из Џакарте, на челу са Џејмсом Ријадисом и њихова фирма “Stephen and co.”, са седиштем у Литл Року у Арканзасу.

 

 

(За потребе стварања нарко тржишта у САД, али и у Европи, створен је рокенрол музичко-идеолошки покрет за младе који је имао за циљ да омладину “ослободи” патријахалних и моралних хришћанских стега. У моду су улазила “деца цвећа и љубави” који су желели да пробају живот и све што им се нудило као “слобода”. Али, ово је друга тема).

 

 

 

АРКАНЗАС  КАО МЕКА  ЗА ПРЉАВЕ ПОСЛОВЕ СА КИНОМ?

 

 

О прљавим шверцерским пословима који се увек негде “закаче” за новац Рокфелера, истраживао је годинама извесни Шерман Сколник,  продуцент разних америчких ТВ дискусија и панела које су се бавиле проблематиком системске корупције у америчком правосуђу и која деценијама опстаје јер НЕКОМЕ одговара да има своје судије и своје шефове у ЦИА и ФБИ и своје сенаторе, и конгресмене и свог председника САД.

 

 

Тако Сколник открива да је главно упориште за прљаве послове Рокфелера америчка држава Арканзас. Пространа држава са малим бројем становника иделна је за организацију таквог бизниса, јер су у таквим државама најлакше наместе избори за гувернера, сенатора, судије… Познато је да се Винтроп Рокфелер,  иако рођен у Њујорку, 1953.  преселио у Арканзас и да је тамо био гувернер од 1967. до 1971.

 

За Арканзас је везана и појава  Била Клинтона и његове супруге Хилари, који су из тамошње мале адвокатске канцеларије у Литл Року догурали до највиших позиција у Белој кући и Стејт Дипартменту. Која сила је могла тако високо да подигне сина једне медицинске сестре , која је радила и као келнерица и коме је, наводно, биолошки отац (из једне веома сиромашне породице од деветоро деце) погинуо три месеца пре него што с е он родио? Ова медицинска сестра се онда удала за једног алкохолочара, па је и тај брак пропао, па се опет удала… Али то синчића Била који је добио очухово презиме (као да нема оца!) није омело у прављењу фантастичне каријере. Још занимљивије је што је адвокатска канцеларија Клинтонових била уплетена годинама у серију пословних скандала (због прљавог бизниса) са великм бројем актера који су напрасно на овај или онај начин одлазили на “онај свет” и то под мистериозним околностима. А Клинтонови су из сваког посла профитирали и изигравали све тужиоце. И не само Клинтонови, већ пре свега њихов моћни заштиник. Да ли је то била породица Рокфелер и да ли је Бил Клинтон у ствари ванбрачни син Винтропа Рокфелера и Вирџиније Кели, медицинске сестре И тада локалне “лепотице” (на коју он, додуше, уопште не личи). То је данас тема која се све више отвара у САД код многих независних новинара, али је занимљиво да нико не сумња у Билову мајку, већ се само баве оцем.

 

 

Али је зато занимљива сличност са Барбаром “Бобо” Сијрс (Јиевуте Паулекиуте пореклом из Литваније) која је била Винтропова жена само две године (од 1948) и са којом је он наводно имао “само једног сина” (што медији увек наглашавају) , Винтропа Пола, млађег (који уопште не личи ни на оца , ни на мајку). И она је заиста била литванска лепотица. “Бобо”, некаква глумица и фото модел, била је претходно у браку са чланом моћне пословне породице Сијрс из Бостона (која се не експонира у јавности). Дакле, да ли је можда Бил Клинтон њихов ванбрачни син? Или само њен син, можда из породице Сијрс?

 

 

Процените сами.

 

 

 

 

Обични Американци, наравно, не би волели да им председник буде неко богаташко дете (посебно не Рокфелерово) , јер би то компромитовало америчку “демократију” и “амерички сан” да свако може бити председник САД и да се свако може обогатити. Да ли је зато Клинтонова биографија морала бити другачија?

 

Али, погледајмо мало послове Рокфелера са Кинезима који су везани за Арканзас.

 

 

 

WAL MART – КИНЕЗИ НАЈЈЕФТИНИЈИ РОБОВИ ДАНАШЊИЦЕ

 

Баш у  Арканзасу су пословна седишта три  веома моћне компаније које су направиле прави финансијски бум последњих деценија, управо са отварањем кинеско -америчке сарадње и у време двоструког председничког мандата  Била (Рокфелера-Сијрс?) Клинтона и двоструког мандата Џорџа Буша, млађег. То су компаније Wal Mart, Tyson Chickens i J.B. Hunt Transport Services, Inc.

 

Оснивач  малопродајног ланца јефтиних производа Walmart је Сем Валтон (1918-1992)  из Оклахоме који је на Универзитету у Мисурију постао члан јеврејског  братства Alpha Epsilon Pi. (Члан овог братства је и  формални оснивач Фејсбук-а, извесни Марк Цукерберг). Wалтон се оженио богатом наследницом из енглеске јеврејске  трговачке породице Робсон . Избегао је да служи војску током Другог светског рата тако што се помоћу моћне женине породице запослио у фабрици оружија породице Дипон.

 

 

Производи широке потрошње који се у САД продају по 20 долара, код Vал Марта коштају 10 долара, при чему Вал Март за њих плаћа само 10 центи. Сва разлика иде Вал Марту. Где је тајна? Једноставно, у раду јефтиних кинеских робова. Док један амерички радник кошта са свим приносима држави око 45 хиљада долара, кинески кошта 2500. И порез на зараду радника је тако далеко мањи за САД. Због ове јефтине радне снаге 100 000 радних места је изнето протекле деценије из САД и премештено у Кину. Wал Март има око 5000 малопродајних места у САД.

 

За организацију кинеског робља , тврди Сколник, задужен је Ванг Јун, бизнисмен из Хонг Конга и председник управног одбора  кинеске компаније Poly Technologies из Народне Републике Кине, а који слови као неформални шеф кинеске тајне полиције са огромним овлашћењима.

 

 

Компанија Poly Technologies се бави трговином оружјем и повезана је са народно- ослободилачком армијом Кине. Јун је и пердседник Кинеског међунардоног пословног картела и Инвестиционе Корпорације. Он је син старијег кинеског револуционара Ванг Зена. Између 1987 и 1993 компанија Poly Technologies и њене подружнице су продале у САД  полуаутоматских пушака у вредности од око 200 милиона долара.

 

 

Када је Бил (Рокфелер) Клинтон потписао закон којим се забрањује продаја извесних модела полуатоматских пушака 1994., Poly Technologies је фантастично профитирао јер  су искористили рупе у закону да заобиђу забрану и коначно прибегли веч добро уходаном кријумчарењу. До 1996. ове пушке су преплавиле градове Калифорније . Како је Кинезима то пошло за руком? Зато што су Кинези много вешти или зато што су део једне веч добро изаткане међународне мреже за шверц и прање пара?

Сколник тврди да се у почетку свака врста илегалне трговине са Кином одвијала преко мале мреже центриране у северозападном Арканзасу око Мена аеродрома. Породица Ријадис је зато купила и малу “First National Bank of Mena” како би им служила за прање пара. Уз помоћ Рокфелера и ове банке, милијарде нарко-долара је прошло овом рутом.

 

Такође на северозападном делу Арканзаса близу Роџерса, налази се огроман нови регионални аеродром. Клинтон је као председник помогао да аеродром 1998. добије најбољу опрему тако да може да прими највеће транспортне авионе. На аеродрому с е налази и “зона слободне трговине”, тако да се “транзитна роба” која ту стиже највише из Кине, не контролише и не опорезује, јер званично није намењена тржишту САД. Али, огроман број складишта и контејнера идеално је место за добро организован шверц којечега, тако да велики део ове робе ипак улази у САД.

 

Нема бољег посла од оног за који не постоји конкуренција, не плаћа се порез и царина.

 

Такође, у близини аеродрома Springdale у Арканзасу је и седиште компаније Tzson Foods, Inc. Они доминирају тржиштем пилића у САД и извозе “америчку” пилетину у више од 70 земаља света. Али, само мало: зар Кинези нису познати по узгоју живине? Сами закључите како се могу повезати птичији грип, кинеска живина и Рокфелеров фармацеутски бизнис. Најпростије би било да кинески фармери због појаве птичијег грипа нису могли да пласирају своју “заражену” живину на светско тржиште директно и јефтино, већ се на светско тржиште зато пласира “америчка” живина. Кинеска је наводно побијена, како су то приказали медији због птичијег грипа, а америчкој компанији је то отворило празан тржишни простор. А, ви сте у ствари јели пилетину заиста узгојену јефтино у Кини. Ето, то је можда мала тајна “птичијег грипа”.

Ту у близини истог аеродрома се налази и седиште транспортне компаније Ј.Б.Хунт, која је, такође, баш у периоду „отварања Кине“ направила фантастичан посао. Њен формални власник , извесни Џони Брајан Хант, право је оличење остварења америчког сна.  Од сиромашка је веома брзо постао власник огромне транспортне компаније. Али, “амерички сан” се изгледа остварује само онима који послују са моћним институцијама као што су Рокфелери.

 

 

 

ИНФИЛТРИРАЊЕ КИНЕЗА У ПОСЛОВНЕ И  БЕЗБЕДНОСНЕ СТРУКТУРЕ САД

 

Евидентан је у последње време огроман број Американаца кинеског порекла који добијају послове у америчком државном апарату и посебно заузимају места у министарству унутрашњих послова (Homeland Security) . И што је најзанимљивије, сада тобоже Кинези јуришају на америчко тржиште и купују, купују, купују…

 

Тако је недавно кинески нафтни гигант CNOOC  изнајмио разне лобисте у свом недавном неуспешном покушају да купе америчку  нафтну компанију UNOCAL која је власник јединог рудника ретких метала у САД. Ако вам се чини да на овај начин институција Рокфелер покушава да изигра све антимонополистичке законе у САД, онда сте вероватно у праву. Јер, управо је компанија Standard Oil, када је дошла на суд због тешког монопола у трговини нафтом,  перфидним играријама и пребацивањем новца у разне фондове и друге мање компаније, показала како Рокфелери знају да се вешто камуфлирају. Правом језуитском вештином.

 

 

 

Један од лобиста за поменуту куповину UNOCAL-а је била фирма BKSH , а то је подружница Burson-Marsteller и део је британске WPP групе. WPP је друга по величини фирма за рекламирање и односе са јавношчу у свету коју води један члан британске краљевске породице. И сада се шире по Кини и већ имају око 2000 запослених.  У великој мрежи компанија и подружница, које лобирају и купују по САД и свету и саветују за Кинезе, налази се и Stone Bridge International, коју је некада водио и Самуел Бергер, бивши државни секретар за безбедност у Клинтоновом мандату и који је наводно “заборавио” да каже свом председнику како су Кинези дошли у посед нацрта за издраду нуклеарних бојевих глава, а које им је у ствари он и однео. Морао је да напусти државну функцију зато и кажњен је условно због прекршаја.

 

Тако су Кинези постали нуклеарна војна сила, купују руднике и фабрике по САД и свету, а раде као робови са дневницом од једног долара  за Вал Март. Можете ли у то да поверујете?

 

 

Stone Bridge има и кинеску подружницу, а за ову фирму лобира и Мадлен Олбрајт такође агент Рокфелерових. Олбрајт је здушно радила са Бергером и Билом (Рокфелер) Клинтоном на пословима инсталирања марионетске и криминалне владе на Косову, што је резултирало и бомбардовањем СР Југославије 1999. Мета су, наравно, рудна налазишта на Косову, и тамошњи Албанци сада имају “част” да јефтино  као и кинески робови раде за сваког ко им нешто понуди. И наравно живе од увоза хране коју им омогућава марионетска влада Србије и живе у илузији да су сада “слободни” и “независни”. На челу “државе” им је полицајка, извесна Јахјага, коју је ту поставио амерички амбасадор након што је прошла политичку обуку у САД. Полицајци су увек научени да слушају.

 

 

 

НАЈМОЋНИЈА ПОРОДИЦА У АЗИЈИ ЈЕ ТРГОВАЧКА ПОРОДИЦА ЛИ

 

 

Данас најмоћнија тајкунска породица у Кини, али и у свету обичних људи (commons)  је породица Ли из Хонг Конга. На њеном челу је осамдесетрогодишњи Ли Ка Шинг, за кога се верује да је члан тајног друштва Илумината , које је такође везано за британску Круну (мисли се на централу трговачког картела у Лондону). Ли Ка Шинг је зато добио титулу “сер”,  као и орден Британске империје. Носилац је и других титула, а његово богатство се у овом тренутку процењује на 26 милијарди америчких долара (док је 1992. износило 13 милијарди).

 

Његов најуноснији бизнис је у пословима са складиштењем теретних контејнера у највећим лукама света, посебно Азије, а има и своје бродове за транспорт робе. Водећи је трговац у малопродаји козметичких препарата у Азији, па је тиме стекао , због огромног тржишта, и водећу позицију у свету на тим пословима. Ново кинеско американизовано и европеизовано друштво, које се труди да у свему имитира Запад, данас “гута” европску и америчку козметичку производњу.

 

 

 

Ли Ка Шинг као и његова два сина имају и канадско држављанство и бизнис у Канади и САД. Између осталог поседују: зграду у Њујорку у улици Broad Street која је процењена на више од 100 милиона долара, компанију HUSKY OIL у Калгарију, која се процењује на 1,3 милијарде долара,  Canadian Imperial Bank of Commerce у Торонту, вредности око 4,4 милијарде америчких долара, стамбено насеље PACIFIC PLACE у Ванкуверу, вредно око 2 милијарде, као и стамбено насеље SUNTEC CITY у Сингапуру, које вреди милијарду долара. Американце посебно забрињава што је ова породица потпуно преузела највећу теретну луку у Палм Бичу, на Западној обали САД. Ту су још и телекомуникационе компаније и ТВ Стар једна од најутицајнијих телевизија у Азији и на Средњем Истоку.  Оба његова сина су едукована на Станфорд Универзитету у Калифорнији, и имају енглеска имена: Виктор и Ричард и у бизнису су са оцем.

 

 

Као и сви Илуминати и породица Ли се угледала на своје пословне партнере Рокфелере и баве се оним што се назива филантропија, а то је финансирање разних задужбина, посебно школа и болница. Наравно, не треба сметнути са ума да од тога највише профитирају управо они који у тим школама продају “фалш” знање и “фалш” лекове, односно своје фармацеутике, по чему су Рокфелери у савременој алопатској медицини већ познати. О томе смо писали.

 

 

 

Званична биографија Ли Ка Шинга каже да је рано остао без родитеља, и као сироче се пробијао коз живот. Формално нема никакву школу. А онда је почео мали бизнис и стигао до милијардера. Типична прича за тајкуне у вазалним земљама и колонијама, каква је данас и Кина. Његов европски маниризам, одело и кравата и окренутост англосаксонском бизнису проницљивом читаоцу може открити и другачију биографију, ону која званично нигде није записана.

 

 

 

ПРИПРЕМА КИНЕ ЗА СУКОБ СА САД?

Сада се Кина као и некада нацистичка немачка наоружава везујући тобоже “ своје” за Иран. Циље очигледно да се помоћу Кине ослабе САД, Оркестрација Трећег светског рата је готово идентична ономе што се догађало са наоружавањем нацистичке Немачке и Јапана. Обе оркестрације иду преко финансијских мрежа које су уплетене нити и инстутуције  Рокфелер.

 

Преузето са:

http://www.ivonazivkovic.net/KINA-PRVI-DEO/KINA-PRVI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/KINA-DRUGI-DEO/KINA-DRUGI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/KINA-TRECI-DEO/KINA-TRECI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/KINA-CETVRTI-DEO/KINA-CETVRTI-DEO.html

 

Фејсбук коментари