КО ЈЕ КИРИЛ ГУНЂАЈЕВ?
Његова личност спаја комунизам и екуменизам у најбезбожнији савез “екукомунизма”
“Избор митрополита смоленског Кирила (Гунђајева) за новог, 16. по реду, руског патријарха, никако не може да се назове сензацијом. Мало ко је очекивао другачији расплет после смрти патријарха Алексеја Другог” – написао је коментатор московског листа “Независимаја газета”. У уторак 27. јануара 2009. на Сабору РПЦ одржани су избори за новог патријарха на којима је победа митрополита Кирила била убедљива: добио је 508 гласова, наспрам 169 колико је добио његов противкандидат, митрополит Климент.

Ко је у ствари нови руски патријарх?

novi patrijarh
Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду као Владимир Михаилович Гунђајев. Још на Лењинградској духовној академији истакао се као веома активан и ангажован студент, па је после одбране дипломског рада 1969. године и дисертације 1970. године постао предавач догматског богословља и лични секретар митрополита лењинградског Никодима (Ротова), који му је постао и духовни отац. Од митрополита Никодима је примио монашки постриг, а затим и био рукоположен за јерођакона и потом јеромонаха.

На овом месту треба рећи неколико речи о личности самог митрополита Никодима (Ротова). Он је још као архимандрит постављен за првог човека Одељења спољних послова Московске патријаршије, где је био главни учитељ и расадник екуменистичке јереси. Након отварања совјетских архива постало је познато да је Никодим (Ротов) био агент КГБ-а са шифрованим именом “Адамант” (“Неумољиви”) и тајни католички епископ коме је папа поверио да предводи све католике у СССР-у!
За име архимандрита и потоњег митрополита лењинградског Никодима (Ротова) везује се и промена позиције Московске патријаршије у односу на екуменистички покрет. Као што је добро познато, Московска патријаршија се све до 1960. године држала прилично уздржано по питању екуменизма. А онда је патријарх Алексије објавио да она намерава да постепено појачава своје везе са Светским Саветом цркава и да шаље посматраче на његове најважније конференције, али неће постати члан те организације. Ипак, годину и по касније ова позиција је промењена. Патријарх је прихватио препоруку Савета на чијем је челу био Никодим (Ротов), у вези са уласком Руске Православне цркве у чланство Светског Савета цркава и оценио је то као најважнију акцију Руске Православне цркве у њеном деловању у иностранству. “Са којим је циљем Савет за послове Руске Православне цркве препоручио да Руска Црква треба да уђе у Светски Савет цркава? Изгледа зато, да би сакрио антицрквену политику совјетске владе. Сатеравши цркву у ћорсокак, Савет је хтео да у иностранству створи слику слободне и активне Руске цркве…” Дакле, водећи идеолог Московске патријаршије и глава Одељења спољних послова од почетка 60-их година био је управо генерал КГБ-а, митрополит лењинградски Никодим (Ротов). Од времена када је писао своју магистарску тезу о папи Јовану XXIII, човеку који је извео Католичку цркву на екуменистичку сцену, митрополит Никодим је покушавао да исто учини са Московском патријаршијом.
Од КГБ-а изнуђени улазак Московске патријаршије у Светски Савет цркава имао је брзе и разорне последице на положај православних у ССЦ. Јер совјети не само да су чинили бројчано највећу појединачну цркву у ССЦ, него су такође преко КГБ-а контролисали све остале делегате који су долазили с оне стране гвоздене завесе. Тако су се комунизам и екуменизам срели у безбожном савезу “екукомунизма”.
Како пише ђакон Андреј Курајев, “сергијанизам и екуменизам су се испреплитали. Наша јерархија је своју екуменистичку делатност водила управо према инструкцијама власти, и управо током рада у иностранству проверавана је лојалност свештенства заврбованог од стране КГБ-а”. У Светски Савет цркава Московска патријаршија је ушла на Четвртој Генералној скупштини у Њу Делхију, у децембру 1960.
Митрополит Никодим се истакао и у прогону дисидената. Међу мирјанима најистакнутији дисидент био је философ Борис Талантов, који је био утамничен због тога што је предводио групу верних у Кирову, јавно разобличујући срамно деловање локалног епископа Јована у вези са затварањем цркава и прогоном верних. Он није добио никакву подршку патријаршије, него је на BBC-у јавно оклеветан од стране Митрополита лењинградског Никодима, да би на крају био заточен у кировски затвор где је и умро 1971. године.

А када је 1978. године митрополит Никодим умро – у наручју папе Јована Павла I , баш како и доликује – њега је на месту главног идеолога МП и Митрополита лењинградског заменио други његов ученик, поред митрополита Кирила, будући “патријарх” Алексије II (Ридригер). Алексије, агент КГБ-а од 1958. године, био је активни екумениста готово исто толико дуго као и његов ментор.
Photobucket
Духовни ученици озлоглашеног митрополита Никодима (Ротова): Алексије и Кирило – КГБ “патријарси”
Био је делегат на Трећој Генералној Асамблеји ССЦ у Њу Делхију 1961. (са митрополитима Никодимом Ротовим и Антонијем Блумом), члан Централног комитета ССЦ од 1961. до 1968, председник Светске конференције “Црква и друштво” у Женеви 1966, и члан Комисије “Вера и поредак” ССЦ-а од 1961. до 1968.

Данашњи новоизабрани московски патријарх, Кирил (Гунђајев), наставио је стопама свога духовног оца и претходника на месту Одељења за спољне послове Московске патријарашије, Никодима (Ротова). Био је представник Московске патријаршије при Светском Савету цркава у Женеви и учесник великог броја екуменистичких скупова. Ту је цењен због широког образовања и отвореног приступа дијалогу цркве и друштва. Између осталог, активно је учествовао у уједињавању Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве и у успостављању односа са Католичком црквом. Још од 1989. године предводи Одељење за спољне послове московске патријаршије, што је практично функција шефа дипломатије. Све до смрти патријарха Алексеја Другог важио је за “другог човека” РПЦ.
Године 1989. отворено је одбио да подржи иницијативу Јерусалимског патријарха – који је напустио екуменистички покрет те године – а уздржао се (као и сви други јерарси “светског православља”) од критиковања патријарха Партенија Александријског, који је Мухамеда признао за апостола Божијег!
Затим, на Седмој Генералној Асамблеји ССЦ у Канбери 1991, на којој су пагани Абориџини позвали учеснике да прођу кроз “очишћујући облак дима” сједињујући тако абориџинску и хришћанску духовност (!), митрополит смоленски Кирил (Гунђајев) је изјавио да је Светски Савет цркава представља “наш заједнички дом, и ми желимо да он буде колевка једне цркве”!
Такође, свештеник Г. Зиаблицев (службеник Одељења за спољне црквене односе МП) постављен је од стране свог претпостављеног, митрополита Кирила (Гунђајева), у комисију Католичке Цркве (!) за канонизацију једног од њихових светитеља. “Оваква саблажњива чињеница – писало је педесетак клирика – тј. учествовање у хетеродоксним иницијативама канонског карактера, није позната од када су Латини отпали од Цркве Христове 1054… Стиче се утисак да Ватикан покушава да створи слој клира лојалног католичкој доктрини, који служе ствари уније”.

kiril i papa
Нови патријарх Кирило познат је као ватрени поборник зближавања са Ватиканом. У другом плану фотографије је и новокалендарски митрополит Јован Пергамски (Зизјулас)
Миторполит Кирил је поред тога једном приликом изјавио је следеће: “У пракси ми забрањујемо нашим свештеницима да преобраћају људе. Наравно да се дешава да људи дођу и кажу: ‘Знате, ја бих волео, једноставно из сопствених убеђења, да постанем православан’. ‘У реду, изволите’. Али не постоји стратегија преобраћања људи”. На тај начин МП се одрекла сваког права да преобраћа јеретике из различитих јурисдикција са Запада у Православље.

Московска патријаршија показала је потпуну лојалност и новом постсовјетском режиму у Русији, уопште га не критикујући и подржавајаући га како у његовом неосовјетизму, тако и у криминалној економији, у којој је и сама са ентузијазмом узела удела. Тако је име Кирила (Гунђајева) везивано за аферу око увоза цигарета и алкохола без царина, па је понео надимак «тобако митрополит».

“Политика” од 1. фебруара 2009. пише: “Пред новим руским патријархом стоји неколико непосредних задатака: да одлучније дефинише однос Цркве према држави, да се избори са присуством Румунске цркве у Молдавији, Константинопољске патријаршије у Естонији, да онемогући деловање главног конкурента – Константинопоља – на простору бившег СССР-а… На крају, можда и најважније, он треба да учврсти став према Католичкој цркви”. Коментатор “Политике” закључује чланак речима: “Иако познат као мајстор за компромисе, Кирил је уочи избора за патријарх био изричит: По питању вере компромиса не може бити” Може ли бити веће ироније?
На овом линку можете погледати богати фото – биографију новог Руског патријарха:

ПЯТЫЙ СЕРГИАНСКИЙ ПАТРИАРХ

 

преузето са http://serbiantrueorthodox.blogspot.rs/2009/02/blog-post.html

Фејсбук коментари