Између сна и јаве
У ноћи тамној уморан легох ал’ сан да дође неће,
јер мисли разне, ружне и лепе мотају се по глави.
Мисли о срећи, девојци у пољу где цвета Божур цвеће
и земљи Светој предака славних што синоћ се у сну јави
Сва беше сјајна, блистаде тако ко’ да је најлепша вила.
Када ме спази позва ме одмах у одаје своје,
а ја ко дете стидљиво уђох, рекох јој: о драга,мила,
док светлост рајска око нас блиста светлећи најлепше боје.
А она рече: морам да идем у своју цветну башту.
Остани овде, брзо ћу доћи, ил’ крени да ме тражиш.
И оде тако цура што буди најлепшу мушку машту.
Не рекох где ћеш, остани мало да присуством тугу блажиш.
Чекајућ’ тако, ја ипак реших да кренем за њом.
Ал’ кад изађох у њену башту видех пространство равно!
То место беше Косово Свето и беше њен дом,
док војска древна јунака силних чуваде поље славно.
А она цвеће божуре сади и кад ме угледа рече,
ајд’ крени сада са бачвом воде и залиј саднице цветне.
А ја захвати воду из реке што шумећи тече,
таман да залијем, у том се пробудих препун туге сетне.
Ах свете тужни, ах време гадно, шта беше сан а шта јава?
Зар сан предиван ништа да буде ко да је балон од пене!
А тренутна стварност суморна, болна, не није истина права.
Мораћу једном искорак пружит’ ка пољу што чека мене.
Помислих где сам, зар све се своди на забаву и храну,
док живот овај протиче брзо ко’ моје мисли луде.
Размишљах тако фокусиран са погледом у таму,
сада је време за корак даље па нека буде шта буде.
Зато ћу кренут’ Србијом мојом где живи истина права
и цура сјајна из свете земље што дође ми у сан.
Знам да је стварна и да постоји и да ће бити јава
сам сусрет са њом када је сретнем и светао ми дан.
Саша Мишковић