Два су могућа схватања односа појединца према народној заједници: или je човек основна, a народ изведена стварност у природи, или je народна заједница основна стварност, a појединац само део који израста из ове стварности.
Ако je појединац основна стварност, народна заједница може само тако постојати ако се људи у народну заједницу удруже, што они могу да чине али с обзиром на слободу своје воље и одлучивања не морају. Појединци у овоме случају постоје, a да ли ће поред њих постојати и народна заједница, то ће зависити само од људске воље.
Ако je пак народна заједница основна стварност чији су појединци само изданци, онда нужно морају да постоје и заједнице и појединци, јер без појединаца нема заједнице, a без заједнице нема настајања појединаца. У овоме случају постојање заједнице није проблем људске воље већ je то стварност која стоји изнад људске воље и људског пристанка.
Прво схватање да je појединац главна стварност који може да се удружује са другима у заједницу ако хоће, али не мора ако неће, јест темељ индивидуалистичког схватања живота у свету, чији je најјаснији израз позната Изјава права човека и грађанина из Француске револуције од 1789. године. По томе схватању људи се рађају слободни, тј. без икаквих других обавеза сем оних које они својом слободном вољом буду хтели да приме, пa према томе и без обавезе да се удружују у заједнице, ма које врсте ове заједнице биле. Ако људи буду хтели, народна заједница се може образовати на исти начин као што се образују спортски клубови или акционарска друштва. Позната свечаност Француске револуције je Federation изведена 14.07.1790. године на Марсовом пољу у Паризу имала je за циљ конституисање француске нације слободном вољом присутних грађана. Присталице овога схватања заборавили су међутим, да се и друге генерације, a не само она из 1790. године рађају слободне, пa je било потребно овакве свечаности организовати за сваку генерацију Француске, при чему, кад једна генерација одбије да у нацију уђе, нација престаје да постоји, јер се ни у чије име од људи не може да захтева да и против своје воље у заједници остану.
Друго пак схватање, које ћемо ми у даљем тексту звати органским, сматра да заједница постоји изнад појединца и да појединац из ње израста. По овоме схватању, заједница не постоји само као људска потреба, већ као виша потреба у васиони где je цело човечанство само један део. Народи су гране човечанства, a појединци изданци на овим гранама. Постојање заједнице je овде стварност старија и више од воље појединаца, то je стварност о чијем постојању људска воља нема шта да одлучује, као што не одлучује ни на којој ће температури вода овде да испарава или кад ће падати киша или снег. Свечаност овде не само да није потребна, него je и бесмислена.

Koje од ова два схватања одговара истини?
Кад би настајање појединаца у природи било независно од заједнице, онда би индивидуалистичко схватање могло и имати своје оправдање. Човек би настајао без заједнице и могао да живи без ње, пa би заиста била само ствар његове воље да ли ће у заједницу ући или не. Тако би било кад би живот појединаца био могућ без икакве везе са ма каквом заједницом људском.
Али, на велику жалост присталица индивидуалистичког схватања, живот људски не настаје у слободноме и без везе са другима појединцу, већ у основној заједници људској, у породици. Човечанство не продужује свој живот кроз нежење и уседелице, него кроз породице у којима су отац и мати повезани дужностима једно према другом, a затим обоје према деци својој. И та основна заједница људска, породица, није потребна детету само да би настало, него и да би се за живот оспособило. Новорођенче je пo своме доласку на овај свет толико неслободно и толико неспособно за живот, да није у стању ни најосновније покрете да чини који су му неопходни за опстанак у животу.
Само породица, заједница оца и мајке, омогућава детету не само долазак на овај свет, него и даљи опстанак у животу. Ако би родитељи своје дете, одмах пo његовом рођењу заиста сматрали слободним и са собом једнаким, то јест грађанином који од других може да тражи само онолико колико сам може дати, дете би одмах пo рођењу угинуло. Напротив, детету je животна неопходност да га околина не сматра себи једнаким и та неопходност траје све док дете не одрасте у човека способног за самостални живот. Истина je дакле, да човек заиста постаје у заједници која га и за сам живот оспособљава.
Када би индивидуалистичко схватањс односа јединке према заједници било истина, онда би потпуна промена овога схватања у животу водила до највеће сигурности опстанка људског рода на Земљи. To, међутим, није случај, јер ако би сва људска бића на Земљи престала да се удружују у заједнице и остала међусобно невезана, човечанство би нестало са овога света всћ са том генерацијом. Човечанство у коме се појединци, пошто су за живот оспособљени, не удружују у заједнице, постаје страно тело у васиони и нестаје га ускоро.
A то je доказ, уједно, да ступање у заједницу није само проблем слободне воље појединаца, већ и појава према којој огромна Божја стварност у васиони није равнодушна: друштво, где појединци сматрају да су обавезни да ступају у заједницу, продужује свој живот, док друштво где појединци сматрају да могу a да у заједнице не ступају, нестаје са овог света. Такво друштво je страно тело у овом огромном организму васионе, a чим једно тело у неком организму постане страно, организам га или уништава или избацује.
У погледу своје везаности за заједницу, сваки човек дакле мора у свом животу да преживи два периода: први, у коме je он заједницу користио и себе за самосталан живот оспособио, и други у коме заједница треба да користи њега за продужење свога живота кроз нову генерацију. Индивидуалистичко схватање односа појединца према заједници могло je да настане само на тај начнн, што су творци велике Изјаве права човека и грађанина из 1789. године затворили очи пред овим првим периодом у животу човековом, пa се тек на почетку другог периода сетили да уче људе како су они рођени слободни, што значи ником дужни, пa ни заједници у којој су постали. Док појединац користи заједницу не само да би постао, него да би се и за живот оспособио, присталице индивидуалистичког схватања праве се невешти и ћуте, a кад дође време да појединац, који се дотле у својој заједници до гуше задужио, јер све што сачињава његов живот заједници дугује, свој дуг заједници почне да враћа тиме што ће засновати породицу и заједници дати нове генерације. Ове присталице ће му стално понављати како je он слободан и како je само ствар његове воље да ли ће у заједницу улазити или не, пa то чак и у такву заједницу као што je породица.
Ни у једној од 17 тачака Изјаве права човека и грађанина из 1789. године не помињу се ни породица ни дужност, док скоро свака тачка помиње човека и права човекова као јединке, a зна се да се породица не изграђује на правима него на дужностима. He остаје новорођенче у животу због неке свести о својим правима, већ због свести својих родитеља о дужности према породици чија су деца само један део. Индивидуалистичко схватање јединке према заједници je учење засновано на овоме схватању – не само да су велика лаж, него су и превара јединке над заједницом из које је јединка изникла.
Васпитани под утицајем идеја Француске револуције у индивидуалистичком схватању живота и света као једино могућем и исправном, људи у данашњем људском друштву не виде ништа друго него збир слободних, значи трајно невезаних појединаца, пa за тако схваћено друштво стварају и доктрине за решавањс друштвених проблема. A да ли људи заиста тако и живе?
И ако су сва људска друштва састављена од људи, то не значи да она морају бити и једнака. Свет je тако саграђен, од различите грађевине, што зависи од начина на који су елементи у грађевини поређани. Од опеке се може саградити штала, a може и Црква. Тако je и са људским друштвом. И ако су саграђене од људи, она ипак нису сва једнака: има их различитих.
Два су типа друштвена која нас овде нарочито интересују.
Постоје друштва у коме су људи заиста слободни и једнаки, што значи независни једни од других и са истим правима. Људи, који седе у кафани невезани су међу собом јер сваки може да ради шта хоће под једним условом да своје поступке задржи у границама не сметања осталима. Шетачи у парку или путници у возу слично су друштво. To су све људи без међусобних обавеза, што значи људи између којих никаква трајна веза не постоји. Оваква друштва сусрећемо само онде где се ужива нешто што je раније већ створено. Овакво друштво ми ћемо даље звати скупом појединаца или само скупом.
Где, међутим, ваља стварати, a нарочито онде где треба стварати нешто велико, што премаша моћ једног човека, ми наилазимо на један сасвим други тип људског друштва, где су људи поделом рада међусобно трајно везани и зависни један од другога. Радници једне фабрике за време свога рада или чланови породице у целоме своме животу пример су друштва где сваки ради другојачији посао и где тек уједињење свих ових дужности даје заједнички резултат коме су сви потчињени. Овде, дакле, људи нити су слободни, тј. један од другога независни, нити су једнаки, јер сваки ради други део заједничке дужности. Овакав тип људскога друштва ми ћемо у своме даљем излагању називатизаједницом.
Какве су разлике између ова два типа људскога друштва?
Где год у друштву има поделе рада има и карактеристика заједнице. У нашем данашњем друштву, где постоје стална занимања људска пa и занимања лекара, ако ja као лекар погрешим пa болеснику уместо лека дам отров, болесник ће бити отрован a не ja. Ако у железничком саобраћају скретничар погрешно пусти воз на већ заузети колосек, изгинуће путници a не скретничар и ако путници немају никакве везе са узроком своје погибије. Тако je и у организованој заједници где су људи трајно везани један за другог.
Организована заједница има дакле велика преимућства над скупом појединаца, јер необично увећава производност људског рада и омогућује људима бољи живот. Највећи део наших успеха на пољу подизања нивоа живота људског, ваља захвалити све већем организовању људи у заједнице. Али односи људи у заједници нису исти као и у скупу невезаних појединаца.
Скуп појединаца може без старешине, јер ту заједничких проблема и нема, пошто свако ту живи за свој рачун. Заједница, међутим, не може без старешине и без чврстог вођства које ће да бди да све оно што ће сметати члановима буде спречено или уклоњено. Квалитет заједнице у многоме ће зависити од квалитета вођства. Скупу вођство чак није ни потребно.
Демократски систем управљања народима заснован je на претпоставци да су људи слободни и једнаки, што значи да живе у облику друштвеном који смо ми овде назвали скуп. Ту брига о правима појединаца може да буде главна друштвена брига сваког члана, али тако не може да буде у заједници која je сасвим друга конституција друштва.
У заједници појединци су само суделовачи у општем стваралаштву, a не независни произвођачи. У скупу сваки ради за себе док у заједници сваки ради за друге. A наше данашње друштво, са веома развијеном поделом рада и сталним занимањима није скуп, него заједница. Отуда њему и не одговара демократско друштвено уређење засновано на индивидуалистичком схватању живота већ му треба уређење које одговара потребама заједнице.
Људи индивидуалистичког схватања хоће да уживају високу продуктивност данашње људске заједнице која je дошла са поделом рада дотле да имамо већ и међународну поделу рада у многим гранама, али да остану међусобно невезани као да подела рада уопште није спроведена, као да je друштво остало у облику примитивног скупа појединаца, где je сваки све за себе производио. У примитивној привреди сваки јесте за себе производио, али je та произодња била на тако ниском ступњу да je човек једва сачувао голи живот. Са таквим начином живота никада човечанство не би могло да напредује овако како je узнапредовало. Што je напредак остварен, то je последица преласка у све већој мери на облик живота у заједници. Али заједница има друге законе свога живота од скупа појединаца.
Тек кад све ово знамо, можемо разумети зашто демократије стоје немоћне пред данашњим друштвеним тсшкоћама и проблемима. Незапосленост je пред овај рат била страховита болест човечанства коју су могли да успешно реше само они народи који су напустили демократски систем управљања друштвом и схватили да то није проблем појединаца, већ проблем заједнице која стоји изнад појединаца и обухвата све појединце који се налазе у њеном склопу.
Само они људи и народи, који су схватили да ми не живимо у скуповима, већ у заједницама, могли су да нађу и пут за излазак из тешке привредне кризе, које je човечанство била снашла пред овај рат. Они пак народи који су и даље на заједницу примењивали лекове одређене за скуп појединаца нису ни могли да у својим подухватима успеју из простог разлога што je свет тако створен да сваки лек не иде на сваку болест, већ за сваку болест мора да се тражи и одговарајући лек.
Адолф Хитлер je у Немачкој успео да реши и привредну кризу и њене последице да отклони, због тога јер je од самога почетка исправно схватио да Немци не живе као издвојене јединке у некаквом скупу, већ да живе и делају као делови своје народне заједнице, пa je и методе свога рада подесио овој чињеници. Он je за главу правио капу, a за ноге ципеле.
Френклин Рузвелт je, напротив, за становнике Сједињених Америчких Држава, који стварно живе у облику заједнице са веома развијеном поделом рада, чак развијенијом него и код нас у Европи, примењивао само оне мере које му je допуштало његово индивидуалистичко схватање живота, a то су биле све мере одређене под претпоставком да се у Америци живи у друштвеном облику скупа. И зато није могао да успе, јер je методе скупа примењивао на заједницу, јер je за главу наручивао ципеле.

Данашњи рат није дакле плитак рат где се људи боре само за некакве територије или друге материјалне интересе. Ово je рат два света који носе два различита погледа на живот и то на најосновнија схватања живота људског и односа међу људима.
Отуда и неопходност да се за разумевање данашње борбе у свету силази до најосновнијих људских схватања, па и до схватања самога односа између појединца и заједнице.
Јер ипак, на крају крајева, и појединцима и народима у свету овоме најинтересантнија је истина.

[1] ,,Српски народ“, бр. 16-17, Ускрс, 1944.

Фејсбук коментари