Прокупље, многи би рекли град без икаквог значаја, а да ли су то мислили и наши преци?Прокупље, град на реци Топлици. Историчари кажу да су Словени град назвали Топлица (река на којој лежи град) када су се “доселили” у те крајеве. Град данас носи име по Светом Великомученику Прокопију, чија се црква налази на брду изнад града, изнад Топлице. Са друге стране наилазимо на демантовање аутохтоних историчара, али, да ли нам требају мишљења обе стране? Да ли нам требају књиге из повести да би сами дознали истину на основу онога што видимо? Црква Светог Прокопија (10.век) налази се на брду које Прокупчани од старина зову Хисар(на Турском тврђава,утврђени град). Хисар је сада народни назив за брдо и тврђаву која се налази на брду, та тврђава је комплексна, оком се може видети само делимично. Прокупчани често проводе сунчане дане на граду, са својим љубљенима, децом, родитељима…

На врху Хисара је очуван највиши део града, тј. само зидине високе од 2 до 5 метара. Археолошка ископавања су утврдила да се град простирао све до подножја брда ,до Топлице. Поред цркве СВМ Прокопија у комплексу се налази и тзв “латинска црква” коју народ још зове и црква Југ Богдана(епски јунак, Вратко Немањић) а Југ Богдану приписују и кулу која се налази на падинама Хисара(14. век). Град је највероватније имао велики значај с обзиром да је на путу од Ниша ка Крушевцу и иза себе штити велику плодну равницу. На тој равници иза града, недалеко од Прокупља се одиграла и битка на Плочнику(1386.), код истоименог села.

Дакле брдо је имало стратешког значаја за српску државу и народ, то је јасно,али, да ли је Хисар представљало значај само у средњам веку?Византинци су град звали Комплос, а Римљани Хамеум.

 

Хамеум, наслеђе Срба

Фотографисајући град једна готографија ме је навела на дубља разматрања. У питању је фотографија дечака на остацима зидина древног Хамеума.
Видевши малишана како се безбрижно игра на зидинама са својим другарима, замишљајући како је славни српски витез, бранилац града од туђинских хорди, господар града, самодржац, војсковођа велике војске која осваја последњи бедем Хамеума…сетих се неких речи Драгоша Калајића.
“Ако би поглед могао узвисити десетак метара више од места на коме стојиш, видео би, иза куполе Саборне цркве, Ратно остврво, обгрљују струје венчања женствене Саве за мужевни Дунав. Своје име то острво је стекло и заслужило кроз повест јер је у очима стратега освајања Београда, скоро редовно, било најпожељније одскочиште напада. За тебе и твоју дружбу дечака, Ратно острво, с густим шипражјем, насељено птицама које су се ту гнездиле или одмарале током сеоба на југ или север, било је остварење несвесно прижељкиване отаџбине исконске слободе, с оне стране свих граница времена и простора. Зато је, на том острву, свако јуче, данас или сутра губило сваки значај, сливајући се у јединствену вечност. Крали сте чамце рибара у јутро – које сте приљежно враћали пред мрак – да би се отиснули ка тој амбасади завичаја исконске слободе, да би осећали у грудима буктање истраживачке жудње ка неисцрпним трезорима његових тајни или ваших снова. На ратном острву стицали сте нове улоге и имена,били сте унапређивани у адмирале флота или постајали немилосрдни гусари, одметнути од целог света, конквистадори непознатих континената и браниоци изгубљених положаја, трагачи за изгубљеним благом и ослободитељи заточених лепотица. Понекад, у песку који су наносиле струје и таласи, опажали сте посебна светлуцања. Прилазили сте им са светим страхопоштовањем и одизали металне кругове које су носили знамења римске империје и профиле те имена римских императора. Сада се не сећаш шта си тада мислио, док си их чистио од песка и рђе те превртао под погледом у руци. Сећаш се само да си у њима слутио нешто много више од пуког новца, симбола одређене материјалне вредности. Доживљавао си их као неке језгровите поруке, бачене у реку времена управо да би доспеле до хоризонта будућности где си стајао са својом дружином. Као да су вам такве поруке давале до знања да припадате некој дубљој или вишој држави, да сте њени истурени војници у непријатељској територији.”

Латинска црква

Помислио сам у том тренутку фотографисања да ли тај малишан зна да гази по делима руку његових предака, његове крви, по свом наслеђу које му по највишим законима припада. Да ли зна да је наследник древне цивилизације, да је наслеђе старих Илира,Далмата,Трачана,Дачана,Трибала… својих праотаца. Да ли је свестан да брда која га окружију, по коме су раштркане кућице и голе стене идаље чувају ехо бојних поклича, ехо прошлости, ехо његовог гласа, ехо његове крви. Да ли зна да праг који је прекорачио улазећи у град у себи носи векове, да су га прекорачивали и његови праоци. Заигран и безазлен у својој машти, сигурно не слути на каквој светињи се налази, не слути да је смисао тог утврђења и његове изградње баш он и његово постојање. Његови преци и народ коме он духовно и крвно припада данас је најтврђи бедем Европе са југоисточне стране и народ који је најдуже задржао те просторе. Он сигурно не осећа и не види сене и духове који се вију око бедема и дозивају га да се и он позове на њих и њихову културу.

Са сигурношћу можемо тврдити да малишан није свестан тога, али оно чему се можемо надати је да ће себе сигурно сматрати наследником славних устаника Топличана,наследником славног Гвозденог пука и војводе Вука Војиновића Косовца, ће их водити кодекс којим су се водили Југ-Богдан и његови синови. Надамо се да ће он и његова дружина бити поносни на свој славни крај, јер је он једна од многих светлих тачака наше мајке Свесрбије.

Фејсбук коментари