О комплексу концентрационих логора Госпић – Јадовно – Паг

Овај комплекс концентрационих логора, познат и под називом Госпићка група логора (Госпић, Јадовно, Паг), у који се са читавог простора НДХ допремају Срби и Јевреји ради уништења, уз сарадњу државних, војних, полицијских, партијских органа, формиран је од стране државног органа – полицијске управе. То је био први организовани ликвидациони комплекс логора намењен искључиво за уништење читавих националних, верских, расних и етничких група Ови логори нису имали, као неки каснији, нити одредницу „радни“. Били су искључиво у функцији уништења. Они су формирани и обавили већи део своје функције и пре било каквог отпора „нелојалног“ популације, што је очигледна потврда намере да се униште одређене етничке или верске заједнице, што и представља битан елеменат из дефиниције геноцида.

Овај систем логора и стратишта, на самом почетку постојања НДХ, док још није било оружаног отпора, представља почетак планираног и спроведеног геноцида над српским народом и Холокауста Јевреја.
У казниону Окружног суда Госпић, коју ће претворити у логор, усташе су почеле да доводе похапшене Србе из Госпића и читаве Лике већ 11. априла 1941. Прилив похапшених и допремљених у Госпић током маја и јуна био је сваким даном све већи, а изградњом комплекса усташког логора Јадовно, транспорти са похапшени Србима, Јеврејима и „непоћудним“ Хрватима стизали су у Госпић из свих крајева Независне Државе Хрватске.
Свакодневно довођење великог броја људи на губилишта логора Јадовно почело је почетком јуна и трајало све до 21. августа 1941. године. Почетком јула концентрациони логор у Госпићу оспособљен је да дневно прихвати и до 1.000 заточеника. То потврђује и Налог Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 8. јула 1941, жупским редарственим РАВНАТЕЉСТВУ, да све „гркоисточњаке“ (Србе), па и оне који су прешли на католичку веру после 10. априла 1941. године, шаљу у Госпић на диспозицију Жупског редарственог дирекције у Госпићу. Директор усташког жандармерије НДХ Божидар Церовски издао је 23. јула 1941. окружницу свим великим жупама и усташком повјереништву за Босну и Херецеговину, којом наређује притварање Срба, Јевреја и комунистички настројених лица и њихово отпремање у концентрациони логор Госпић , ау другој захтева да се у року од 15 дана изврши попис свих Срба, као и оних који су некад били православне вере.
Јадовно је претеча јасеновачког система логора уништења, највећег на југословенским просторима. Ликвидација логора, због реокупације ИИ италијанске окупационе зоне, подразумевала је и ликвидацију заточеника. Због краткоће времена и интервенција окупационе власти, известан број заточеника није ликвидиран, већ је упућен у друге логоре, највише у Јасеновац, и они управо чине његове прве заточенике.
Жртве комплекса концентрационих логора Госпић – Јадовно – Паг

Др Ђуро Затезало документује, на основу истраживања, 40.123 уморених лица у овим логорима за четири месеца постојања. Скоро 95% жртава су Срби, близу 5% су Јевреји, и нешто мање од 0,3% се Хрвати и други антифашисти. Саставни део студије је и поименични списак са идентификационим подацима 10.502 жртве које је аутор успео идентификовати до 1990. године Срби чине 92%, од чега преко 10% су деца, преко 7% су Јевреји, међу којима је око 2% деце, нешто испод 0,8% су Хрвати и остали антифашисти. Међу уморено је и поименично наведено 72 свештеника Српске православне цркве (међу којима и 2 владике). Највећи број уморених бачен је у крашке јаме. Истарско-далматински егзодус Протеривање етничких Италијана са хрватског приобаља и ближег залеђа, понајвише са полуострва Истре и града Ријеке након Другог светског рата. Ова су подручја делимично мешовита, с италијанским, словеначким, хрватским и другим етнијама. Истру заједно са Ријеком и делове Далмације заједно са Задром анектирала је Италија након Првог светског рата. На крају Другог светског рата бивши окупирани италијански територији у Истри и Далмацији постали су делови Југославије сходно Париском мировном уговору из 1947. уз једини изузетак општина Муггиа (Миље) и Сан Дорлиго делла Валле (Долина).
Италијански извори спомињу мегаломанске бројке: тврде да је око 350.000 етничких Италијана морало напустити наведена подручја након завршетка фашистичке окупације. Службени подаци из словеначког Статистичког уреда потврђују да се између 1953. и 1961. број етничких Италијана који су живели у Словенији – готово искључиво у словеначкој Истри и дуж италијанске границе – заправо повећао за готово 360%. Узрок несклада података није познат.

jadovno.com

Фејсбук коментари