РАСА, као што је показано, није јединица постојања, већ аспект постојања. Она је посебно аспект постојања у коме је откривена веза људског бића са великим космичким ритмовима. То је онда неиндивидуалан аспект Живота, било да је то живот биљке, животиње или људског бића.
Биљка не показује- бар не нама- свест, на пример тензију са својом околином. Тако биљка има само расу, да тако кажемо, јер је тотално уроњена у космички ток. Животиња показује тензију, свест, индивидуалност. Човек, као додатак, има самосвест, способност и неопходност живљења вишег живота у царству симбола. Сви људи имају ово, али је разлика између примитивног човека и Културног човека у овоме толико велика да се чини да су скоро посебне врсте.
Расни откуцај је оно што информише примитивне импулсе, који информише генерално акцију. Насупрот њему је осветљени део мозга, разлог без корена, интелект. Што су чвршће везе ових ствари са расном димензијом, постојање носи више интелектуалну него расну ознаку.
Свака индивидуа, као и свака виша органска јединица има ова два аспекта. Раса присиљава на самоодржање, на наставак генерацијског круга, на повећање моћи. Интелект одређује смисао Живота и циљ, и ово може из различитих разлога, негирати једну или све ове фундаменталне нагоне. Целибат свештеника и стерилност либертанца долазе из интелекта, али је један од њих израз Високе Културе, а други је негирање културе, израз потпуне дегенерације. Тако интелект може бити у служби Културе, или јој бити супротстављен. 
Раса је, у првом случају- у свом субјективном значењу- оно што човек осећа. Ово утиче, било одмах или на крају, на оно шта онради. Човек расе није рођен да служи. Ако га његов интелект радије посаветује на привремену подређеност, а не на херојску смрт, због надања да ће бити промена у будућности, то је само одлагање његовог сламања. Човек без расе ће се трајно подредити било каквом понижењу, увреди, бешчашћу, све док му је допуштено да живи. Наставак дисања и варења су Живот за човека без расе. За човека расе, сам Живот не представља вредност, већ само Живот под правим условима, афирмативни Живот, богат, експресиван и растући.
Хероизам може бити мотивисан обема странама душе: мученик умире за Истину коју зна. Борац који умре са оружјем у својим рукама радије него да се преда својим непријатељима, умире за част коју осећа. Али човек који умре за нешто више, показује да има расу, независно од његових интелектуалних мотива. Јер раса је способност да се буде искрен са самим собом. То је стављање над-вредности на своју душу.
У овом субјективном значењу, Раса није начин на који неко прича, изгледа, гестикулише, хода. Она није ствар порекла, боје, анатомије, скелетне структуре или нечег другог објективног. Људи Расе су разбацани кроз све популације свуда, кроз све расе, народе и нације. У свакој јединици они чине ратнике, вође акција, ствараоце у области политике и рата.
У субјективном значењу постоји такође и хијерархија расе. Изнад људи расе, испод– они без расе. Први су покупљени у акцију и догађаје од стране великог космичког ритма кретања, док су други заобиђени Историјом. Први су материјали високе Историје, други су надживели сваку културу и када се мирноћа настави утицај после вртлога догађаја, они су велика маса. Кинеске мајке саветују своју децу: „Нека ти срце буде мало.“ Ово је мудрост човека без расе и расе без воље. Људи расе су скинути са сваке популације, која је ухваћена у ток кретања Високе Културе, и овај процес се наставља кроз генерације у Историји. Оно што је остало су феласи.
У субјективном значењу, раса се тако гледа као ствар инстинкта. Човек са јаким инстинктима има расу, док је човек са слабим или лошим инстиктима нема. Јачина интелекта нема ништа са постојањем расе- може имати само у понеким случајевима, као код човека који прима завет целибата- утицај на експресију дела расе. Јак интелект и јаки инстинкти могу постојати заједно- помислите на готске бискупе, који су водили своја стада у рат- они су само супротни смерови мисли и акције, али инстинкти, такође, чине покретачку снагу за велика интелектуална достигнућа. Центар гравитације надмоћног Живота је на страни инстинкта, воље, расе, крви. Живот који поставља разумне идеале „индивидуализма“, „среће“, „слободе“, пре вечитости и повећања моћи је декадентан. Декадентан значи- кретање према изумирању, пре свега изумирању вишег Живота, и на крају чак и до изумирања живота расе. Интелектуалац великог града је тип човека без расе. У свакој Цивилизацији, он је био унутрашњи савезник спољашњег варварина.
Овај квалитет имања расе очигледно нема везе са којом расом неко осећа заједницу. У објективном значењу, раса је стварање историје. Нечија судбина се мора изразити у одређеном оквиру- оквиру Судбине. Тако човек расе, који је рођен у Киргизији припада судбином варварском свету Азије, која има историјску мисију уништења Западне Цивилизације. Ретки изузеци су наравно могући- Живот се сасвим не подвргава генерализацији. Неки Пољаци, Украјинси, или чак Руси могу бити натерани од стране својих душа да деле дух Запада. Ако је тако, онда припадају Западној раси, а свака здрава раса на успону прихвата регруте, који улазе у њу и који имају одговарајуће осећање. На исти начин, постоји небројено много интелектуалаца на Западу, који соећају заједницу са страном идејом азијатског нихилизма. Колико их много има, види се по новинарству, књигама и представама које живе из њих. Али супротност не би била искрена од људи без расе- они чак нису прихватљиви ни непријатељу. Они немају ништа чиме би допринели органског групи- они су људска зрнца песка, атоми интелекта, без кохезије на горе или на доле.
Свака раса, без обзира како прелазно може бити посматрана са тачке гледишта Историје, изражава одређену идеју, одређену раван постојања свог живота, и њена идеја може бити привлачна за неке појединце изван ње. Тако нам у западњачком животу није непознат човек, који после дружења са Јеврејима чита њихову литературу и прихвата њихово гледиште, и на крају заправо постаје Јеврејин у пуном значењу те речи. Није неопходно имати „јеврејску крв“. Обрнуто тврђење је такође познато: многи Јевреји су усвојили западњачка осећања и ритмове и тако постали део западњачке расе. Овај процес- презриво назван „асимилација“ од стране јеврејских вођа- претио је током 19. века самом постојању јеврејске расе потпуним апсорбовањем њеном расног тела у западњачке расе. Да би то зауставили, вође Јевреја су развили програм Ционизма, који је био само средство за одржавање јединства јеврејске расе, и за одржавање њеног таквог постојања. Из овог разлога су такође препознали вредност социјалног типа антисемитизма. Било је то служење истој сврси очувања расног јединства Јевреја.
II
Симптоми ове расне декаденције у различитим деловима Западне Цивилизације су целовити. Први је грозна искривљеност сексуалног живота, који се подиже из потпуне одвојености сексуалне љубави од размножавања. Велики симбол овога у Западној Цивилизацији је све предложено од Холивуда. Порука Холивуда је потпуни значај сексуалне љубави, која се завршава у себи- еротика без последица. Сексуална љубав два зрна песка, две индивидуе без корена, а не прастара сексуална љубав, којој је циљ продужетак Живота, породица са много деце. Једно дете је дозвољено, јер је компликованија играчка од пса, можда чак и двоје, један дечак и једна девојчица- али породица са много деце је предмет за хумор овог декадентног погледа.
Инстинкт декаденције има много облика у овој области: поништење Брака законима о разводу, покушаји да се одбаце, кроз укидање или ненасилно, закони против абортуса, који је проповедан у форми новела, драма, новинарства, у идентификацији „среће“ са сексуалном љубави, држећи је високо као велику вредност, пред којом се сва част, дужност, патриотизам, просвећење Живота ка вишем циљу, морају повући. Еротоманија се проширила кроз нашу цивилизацију, не као сексуална опсесија 13. века, која је барем била расно афирмативна, која је допринела порасту броја Западних Народа, али стварајући увек јадну еротику-без-последица. Духовна болест је самоубиство за расу.
Слабљење воље- Ниче је то звао „паралисање воље“- је још један симптом изумирања расних инстинкта, који води до потпуног погоршања јавног живота у имученим расама. Шефови влада се не усуђују да понуде јак програм својим масама људских зрна песка: они се повлаче са чела државе, али остају у канцеларији приватним послом. Влада стаје; једине функције које и даље трају су оне које су увек трајале, без новог циља, без жртвовања. Само старо нека иде; без стварања! Без труда! То би било претешко. Само нека задовољства трају, panem et circenses. Не марите за животне потребе, спремни смо да их се одрекнемо све док имамо задовољства.
Ово слабљење воље води ка добровољном напуштању империја освојених крвљу милиона људи у преко десет генерација. Оно води ка дубокој мржњи било кога и било чега што представља озбиљност, стварање и Будућност. Један од његових производа је Пацифизам. А једини начин да се расно-растворена популација натера у рат је помоћу регрутивања, које је успрези са пацифистичком пропагандом- „Ово је последњи рат- уствари ово је рат против рата.“ Само интелектуалац може бити преварен таквом потпуном Илузијом. Слаба воља друштва се манифестује у Бољшевизму горњих класа, саосећање са непријатељима друштва. Свако са неоштећеном вољом се сматра непријатељем- чак је и јако размишљање омрзнуто: идеали су толико мање захтевнији. Осредњост се подиже иза хоризонта умируће расе као њен последњи велики идеал; потпуна осредњост, одбацивање све изврсности и било каквог разликовања; такође медиокритет расног крвотока- сада свако може да уђе, не само по нашим условима, јер више нема услова. Нема више ни расних разлика, све је једно, досадно, без догађаја, осредње.
За слабљење воље није тешко наћи идеологију, која је рационализује као „прогрес“, као све што је пожељно, као циљ све претходне историје. Демократија- постиже значење Смрти- расе, нације и Културе. Нема разлике међу људима, сви су једнаки, мушкарци су жене, жене су мушкарци, „индивидуално“ је све. Живот је дугачак одмор чији је главни проблем смишљање нових и глупљих задовољстава. Нема Бога, нема Државе, сеците главу свакоме ко каже да постоји мисија, ко жели да васкрсне Ауторитет.
Ови симптоми, или слични, ће се наћи у уништењу сваког горњег слоја, чија је воља ослабљена. Тако је Tocqueville описао за нас како француски горњи слој 1789 уопште није ни помишљао да ће се десити предстојећа револуција. Како је племство ентузијастично премазивало воском „природну доброту Човечанства“, „врле људе“, „невиност Човека“, док је терор 1793 лежао пред њиховим ногама- spectacle terrible et ridicule. Зар није Петрово племство у Русији до 1917. прошло кроз исту представу? Цар се опирао молбама да побегне, док је још било времена, говорећи „Моји људи ме неће повредити.“ Њихова слика руског сељака је био срећан, једноставан и добар мужик. Исто тако слабљење западњачке воље у неким земљама је било приказано потопом про-руске пропаганде, понекад уз званично охрабрење од 1920. до 1960.