За Италијане је светски рат био решење дубоке духовне кризе. Они су рат хтели и водили давно пре него што су га осетили и проценили. Али они су га хтели, водили, осетили и проценили са одређеним духом којег су италијански генерали и државници искористили, али који је деловао и на њих одређујући њихову политику и акције. Дух није био у потпуности јасан и конзистентан. Да му недостаје једнодушности било је посебно јасно непосредно пре рата и опет након рата, када осећаји нису били подређени ратној стези. Било је као да је осујећен двема различитим струјама које су га поделиле у два непомирљива дела. Само се треба сетити дана италијанске неутралности и дебата које су бесниле између интервенциониста и неутралиста. Лакоћа којом су обе стране прогуравале најнеконзистентније идеје је показивала како ствар није била између два опречна политичка мишљења, два супротна концепта историје, већ је ствар била између два различита темперамента, две различите душе.

За један тип особе главна је ствар била ратовати, или на страни Немачке или против Немачке: али у сваком случају ратовати, без обзира на специфичне користи – ратовати зато да се барем 
италијанска нација, која је створена пре повољним условима него вољом народа да буде нација, може подвргнути тесту у крви, тесту којег само рат може донети уједињујући све грађане у једну мисао, једну страст, једну наду, наглашавајући сваком појединцу како сви имају нешто заједничко, нешто што премашује личне интересе.

Баш то је плашило други тип особе, разборитог човека, реалист
у, онога који јасно види смртну опасност с којом ће се у рату суочити млада, неискусна, лоше припремљена нација, и онога који је такође видео најважнију ствар – да ће, када се све размотри, погађајућа неутралност засигурно земљи донети опипљиве награде велике као и победничко суделовање.

Италијански неутралисти су се залагали за материјалну корист, корист која је опипљива, измерљива, јасна; интервенционисти су се залагали за моралну корист, корист која је неопипљива, неизмерљива – неизмерљива по мерилима која су користили њихови антагонисти. Уочи рата су ова два италијанска карактера стајала непомирљиво, очи у очи, намргођених погледа. Један са агресивним ставом, који је снажно и упорно захтевао своје кроз различите органе јавног мњења; други са дефанзивним ставом, пружајући отпор кроз парламент који се у те дане још увек чинио као да је темељни носитељ државног суверенитета. Грађански сукоб се чинио неизбежним у Италији, и грађански рат је избегнут само зато што је краљ искористио један од својих прерогатива и објавио рат против Централних сила. Овај краљевски акт је био први одлучујући корак ка решењу кризе.

II

Пор
екло кризе је још из античких времена. Она се дубоко укоренила у унутарњи дух италијанског народа. Што су биле креативне силе Рисорђиментоа [препорода]? “Италијански народ”, коме неки историчари сада настоје приписати важну, ако не и одлучујућу, улогу у нашој борби за национално јединство и независност, једва да је био важан. Активно деловање је увек идеја која постаје особа – то је била једна или више одлучних воља које су биле усмерене на утврђени циљ. Нема сумње да је рађење модерне Италије дело неколицине људи. Другачије не може бити. Увек је неколицина свесна свог постојања и воље епохе, и одлучује каква ће бити њихова историја; јер они су они који виде силе на њиховом располагању и кроз те силе подстичу једну уистину активну и продуктивну силу – њихову властиту вољу.


Ту вољу ми проналазимо у песмама песника и у идејама политичких писаца, који знају како користити језик у складу са о
пштим расположењем или са расположењем које је способно постати опште. У случају Италије, у свим нашим песницима, филозофима и вођама, од Алфиерија до Фосколоа, од Леопардија до Манцонија, од Мацинија до Ђобертија ми можемо узети материјал за нову грађу, за нову врсту размишљања, нову врсту душе, нову Италију. Ова се нова Италија разликује од старе Италије у нечему што је било врло једноставно, али ипак је било од највећег значаја: ова нова Италија озбиљно схвата живот, за разлику од старе. Људи свих година су сањали Италију и причали о Италији. Идеја о Италији је била опевана у свим врстама музике, предложена у свим врстама филозофије. Али то је увек била Италија која је постојала у мозговима неких учењака чије су се спознаје мање-више одвајале од стварности. Сада стварност захтева да се уверења схвате озбиљно, да идеје постану дела. Стога је било битно да ова Италија, која је била само ствар мозгова, такође постане и ствар срца, што значи да постане нешто озбиљно, нешто живо. Ово, и ништа друго, је било значење Мацинијевог великог слогана: ,,Мисао и Акција”. То је била суштина велике револуције о којој је он проповедао и коју је он остварио уградивши доктрину у срца других. Не у пуно других – у малу мањину! Али та је мањина била довољно бројна и довољно снажна да постави питање тамо где ће се добити прикладни одговор – у италијанском јавном мишљењу (узето заједно са политичком ситуацијом која је превладавала у остатку Европе). Мањина је била кадра створити доктрину да живот није игра већ мисија; да, стога, појединац има правило и сврху у послушности по којој, и у испуњењу које, он добија своју вредност; да се, стога, он мора жртвовати, мора жртвовати лични комфор, личне интересе, чак и живот.


Никада нити једна револуција осим 
Рисорђиментоа није имала наглашенију ову карактеристику идеалности – да мисао претходи акцији. Наш револт није био забринут за материјалне животне потребе, нити је настао из елементарних и широко распрострањених осећаја који су избијали из народних устанака и масовних немира. Покрети из 1847. и 1848. су били демонстрације, као што би ми данас рекли – ,,интелектуалаца”; то су били напори према циљу, напори мањине патриота који су били стандардни носиоци идеала и који су водили владе и људе ка достигнућима. Идеализам – схваћен као вера у долазак идеалне стварности, као начин схватања живота не као нечег фиксног унутар граница постојећих чињеница, већ као непрекидног напретка и трансформације ка нивоу вишег закона који контролише људе са баш том силом идеје – је био збир и суштина Мацинијевог учења; и он је снабдео нашу велику италијанску револуцију најупадљивијом карактеристиком. По овоме су све патриоте који су радиле на оснивању нове краљевине били Мацинианисти– Ђоберти, Кавур, Виктор Емануел, Гарибалди. Дакако, наши писци првог ранга као Манцонии Росмини, нису имали историјске везе саМацинијем; али они су имали исту општу тенденцију као Мацини. Радећи по дивергентним линијама, сви су они дошли заједно до главне ствари: да стварни живот није живот који је, већ такође живот који би требао бити. То је уверење у бити религиозног карактера, у бити антиматеријалистичко.

Фејсбук коментари