Европа је после тешких искушења почела да ради на својој обнови. Одбацила је све оне лажне формуле, све оне калупе, који су стварани зато да обезбеде буржоазији, плутократији, јеврејству надмоћ за сва времена. Стари континент се обнавља. У темељима живота својих народа, европске земље траже и налазе свој лек. И најстрашнији рат свих времена сручиле су силе које у тим преживелим формама виде обезбеђење свога владања светом, на Европу, зато што се она освестила, што се обнавља, што тражи и налази на старим, здравим темељима нове путеве. И у овом свеопштем, страшном потресу, после катастрофе коју су произвеле последице напуштања народног пута, србски народ поново треба да нађе себе и самим тим своје место у Европи и свету. Национална катастрофа збрисала је све што се у годинама заблуда изградило над леђима србскога народа. Треба градити изнова. Али овога пута треба избећи све заблуде прошлости, све погрешке, које су се народу тако тешко осветиле. И треба градити дом за народ, а не мртву конструкцију која је народу терет. Из себе треба Србија да тражи свој нови ред; из својих непресушних извора; из свог расног духа. То није реакција у негативном смислу. То је враћање темељима народног духа и народног живота, и прилагођавање облика који из тога духа произлазе, новоме времену и његовим претпоставкама и условима. Данас се ради о успостављању вечитих вредности које чине основу у животу свакога народа. О успостављању поштовања рада, породице, нације. Народи стварају свој нови ред који треба да им очува њихову животну снагу. И спој оздрављених народа нашега континента је ова нова Европа, којој Европљани данас теже, спасавајући себе, свој континент, своју културу од незајаживих полипа који су деценијама, преко сто година, притиснули живот европских народа. Народи проналазе себе и из себе црпе снагу за велико дело обнове. И Србија тражи у себи своје моралне и расне основе за своју регенерацију. И ту наилази на своју породичну народну задругу.  Схватање живота и света, које је природно и ненаучено, елементарним законима народног живота изникло из србске расне етике има да формира сутрашњицу Србије, обнављање Србије. Није у питању никаква вештачка конструкција, никакво угледање на туђине, какво је било оно које је Србију XIX века из њених првих корена бацило на погрешне колосеке. У питању је обнова Србије на правим народним основама, на начелима која су својствена схватањима народа и која су нашла израза у породичној задрузи, том самосвојном србском изразу погледа на живот и свет.  И прво задружно начело је ауторитет. Домаћин, старешина задруге, води своје задруге, управља задругом сам својим одлукама, својим ауторитетом, под својом одговорношћу. Његове наредбе задругари слушају јер су ношене тежњом за процват задруге. Начело ауторирета се у задрузи спаја са начелом договора. Не прегласавања које ставља број на место личности. Договорно задругари бирају свога старешину.  Са њима се он договара пре но што доноси своје одлуке.  Њихово мишљење саслуша, па затим сам решава.  Начело подвргавања појединачних интереса под заједничке интересе задруге је треће. Задругари раде за задругу, улажу заједнички своје напоре за добро задруге. Што снажније задруге, то бољи живот сваког њеног члана. Ту нема места либералистичком индивидуализму. Ту нема места ни убиственом колективизму. Сарадња свих на заједничком послу, узајамно помагање, заједнички рад свију за целину, то је дубоко етичко социјолошко начело које у задрузи налази свој израз. Плански рад, планско привређивање је економско начело задруге. По налозима домаћина, који се стара за напредак задруге као целине, сваки задругар ради за задругу посао, који му домаћин а тиме задруга, поверава. Сав тај многоструки рад у коме сваки улаже максимум свог знања и својим напора за добро задруге, слива се, под управом домаћина, у хармоничну целину. Најзад, задруга се стара за своје слабе и нејаке, за своју децу, заједнички их издржава, помаже, упућује, у природној солидарности.  Из ових начела, која су формирале лик породичне задруге, Србија има да црпе правце свога развоја у сутрашњици. На место задруге ступа цели народ, на место старешине, домаћина, ступа народно вођство.  А дух те сутрашњице мора бити стари, домаћински дух поштовања рада, земље, породице, Бога, ауторитета. То је србски одговор на основни проблем наших дана, на проблем народног реда. И када генерал Недић говори о сељачкој и народно-задружној Србији, знамо да се остварење ових начела приближава. Спољни облици дати су стварношћу нашега доба.  Њихов унутрашњи садржај дат је духом који је из крила народа родио србску народну задругу. др Данило Грегорић децембар 1942.

Фејсбук коментари