Ни лоши санитетски и животни услови у Србији током Великог рата нису спречили многе српске лекаре да буду пионири у различитим областима медицине. Међу њима би свакако требало убројати и доктора Војислава Суботића који је, живећи у историјски нестабилном времену, имао прилику да учествује у чак пет ратова.
Болница у Драгоманцима
У Првом светском рату, и поред нарушеног здравственог стања, доктор Војислав Суботић (1859. – 1923.) преузимао је различите улоге и задужења. На почетку рата био је управник Војне болнице у Нишу и санитетски пуковник, потом је заједно са војском прешао Солунски фронт,након чега је кратко време провео у Лондону и Паризу, да би се потом вратио како би управљао пољском хируршком болницом у Драгоманцима.
Др Војислав Суботић
Када је рат почео, доктор Суботић је са позиције шефа хируршког одељења Опште државне болнице на Врачару прекомандован у Војну болницу у Нишу где је постао резервни санитетски пуковник. Након напредовања непријатеља, не желећи да падне у ропство, заједно са српском војском евакуисао се преко Албаније. У овом периоду доктор Суботић патио је од стернокардичних напада, а лоше здравствено стање пратило га је до краја живота. Оронуо, ослабљени без свог хируршког одељења, доктор Суботић је кратко време провео у Паризу и Лондону где је од 1916. до 1918 године радио као српски делегат. У том периоду је у Лондону одржао предавање „О епидемији пегавца у Србији 1914.-1915. године“. Године 1916. конструисао је шину за имобилизацију бутне кости и приказао је у Париској академији медицине, због чега га је Париско хируршко друштво 1916. године изабрало за свог члана.
Почетком 1918. године доктор Суботић се вратио на Крф са намером да допринесе у рату. У Солуну му је понуђено хируршко одељење у болници престолонаследника Александра. Међутим, доктор Суботић није желео да прихвати миран и безопасан рад, већ је изабрао Другу армију којом је командовао легендарни војвода Степа Степановић.
Војна болница на Солунском фронту у Драгоманцима код Битоља основана је као прва пољска болница, а позната је управо по томе што су у њој радили истакнути српски хирурзи, доктор Суботић и његови ученици др М. Петровић, др Л. Коен и др Н. Крстић.
Импровизована болница у Драгоманцима састојала се од зграда подигнутих у четири реда, а од просторија постојале су три операционе сале, два превијалишта, ренген одељење, бактериолошка и серолошка лабораторија и апотеке. Мање зграде са по осам постеља служиле су за тешке рањеника и налазиле су се у непосредној близини операционе сале.
Иако растрзан ужасним боловима у грудима, доктор Суботић је неуморно радио и са великом љубављу приступао свом хируршком задатку. Кад је стигао на фронт тражио је да обиђе ровове у којима су наши војници живели без одмора и замене од 1916. године па до пробоја. Дивећи се њиховом херојству и издржљивости говорио је: „Наши људи су тако скромни у свом херојству да немамо ни довољно начина, ни довољно моћи, да им учинимо што више услуга“.
Након завршетка Великог рата, 1919. године доктор Суботић изабран је за редовног професора на тек отвореном Медицинском факултету у Београду, а две године касније изабран је и за декана. У овом периоду и поред јако лошег здравственог стања, доктор Суботић основао је и Прву хируршку клинику и постао њен први директор.
Несебично користећи своје хируршко умеће, доктор Војислав Суботић је био веома активан током ратних периода, почевши од српско-турског па све до Првог светског рата. За кратко време стекао је глас изузетно цењеног ратног хирурга, због доприноса у научном и истраживачком раду проглашен је и за члана Друштва ратних хирурга САД-а и Друштва ратних хирурга Енглеске.
Доктор Војислав Суботић је у великој мери повезан са оснивањем, развојем и афирмацијом српске оперативне медицине, један је од оснивача Медицинског факултета у Београду, и водећи хирург у Србији крајем 19. и почетком 20. века.
Преузето са интернет презентације:http://www.rasen.rs Датум преузимања 06.01.2019.
ДР ВОЈИСЛАВ СУБОТИЋ – УТЕМЕЉИВАЧ СРПСКЕ ХИРУРГИЈЕ
Аутор: Јованка Симић, новинар
Чудесна је биографија др Војислава Суботића (1859 — 1923) родом Новосађанина и водећег хирурга у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Поживео је 64 године, ишколовао се у Бечу и Паризу, конструисао шину за имобилизацију поломљене бутне кости и унео новине у “подвезивању” крвног суда. Био је један од оснивача Медицинског факултета у Београду и шеф хируршког одељења Опште државне болнице у Београду. Објавио је низ радова из области абдоминалне хирургије, урологије, ортопедије.
Његово име је у огромној мери повезано је са оснивањем и афирмацијом оперативне медицине у Србији те га с правом називају оцем практичне хирургије у Србији. Уз све наведено, био је и лекар – добровољац у неколико ратова,почевши од Српско-турског, па све до Првог светског рата.
Суботић је рођен у Новом Саду 1859.године као други син српског стихотворца и политичара Јована Суботића (аутора епова “Краљ Дечански”, “Немања” и “Милош Обилић”)и његове супруге Савке, рођене Полит-Десанчић, прве председнице Српског женског савеза. Имао је Војислав још три брата: Дејана, Бранислава и Озрена и сестру Верицу.
Основну школу завршио је у Загребу, гимназијско образовање започео је у Сремским Карловцима, а окончао у Новом Саду. Имао је само 17 година када је студије медицине у Бечу прекинуо да би за време Српско-турског рата 1876. године учествовао као добровољац у борбама на Дрини. Студије је потом наставио Паризу, а већ као 22-годишњак у Бечу, где је био професор хирургије, промовисан је 1881. године у доктора медицине.
Самосталну праксу почео је у земунској болници 1884. године. Основао је прво хируршко одељење те болнице. На позив Српског санитета, иако млад хирург, отворио је прво хируршко одељење у Београду 1889. у тадашњој Палилулској болници.Млади и амбициозни др Суботић унео је многе иновације у медицинску праксу: увео је општу анестезију, успешно је изводио медицинске захвате и међу првима у свету обавио операцију цисте на панкреасу. У време рата са Бугарима и у Балканском рату,као грађански а не војни хирург, стекао је завидно знање и вештине у збрињавању рањеника.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године збрињавао је др Суботић многобројне пацијенте са повређеним крвним судовима. Био је један од првих хирурга у свету, који је применио методу репарације крвног суда. За почетак 20. века био је то велики успех медицине, те не чуди да је његов рад на ту тему објавио и еминентни британски “Ланцет”. И Рудолф Матанас, највећи васкуларни хирург тога времена, одао је признање др Суботићу.
Током Првог светског рата, као резервни санитетски пуковник, др Суботић је радио у Београду, а потом у Нишу. Не желећи да падне у ропство непријатеља,а упркос слабом личном здравственом стању због стенокардичних напада, евакуисао се преко Албаније.Потом је отишао у Париз и Лондон, где је радио (1916—1918) у интералијалној комисији као српски делегат, користећи своја широка познанства у иностраним лекарским круговима. У Лондону је одржао чувено предавање „О епидемији пегавца у Србији 1914—1915. године.
Управо ратно лекарско ратно искуство помогло му је да осмисли патент – шину за шину за имобилизацију бутне кости – који је приказао у Париској академији медицине 1916. године.Ова иновација обезбедила му је чланство у Француском хируршком друштву.
Почетком 1918.године др Суботић се вратио на Крф у жељи да помогне српским војницима У Солуну му је понуђено хируршко одељење у болници престолонаследника Александра.Али, доктор није желео да прихвати миран и безопасан рад. Изабрао је Другу армију којом је командовао легендарни војвода Степа Степановић.
Стигавши на фронт, тражио је да обиђе ровове, у којима су наши војници без одмора и замене били од 1916. године до пробоја.
– Наши људи су тако скромни у свом херојству да немамо ни довољно начина, ни довољно моћи да им учинимо што више услуга – рекао је тада др Суботић, дивећи се јунаштву и издржљивости солунаца.
Искуство др Суботића и његови савети често су били спасоносни за бројне српске рањенике.Пошто је прокрстарио солунским фронтом, заједно са својим ученицима и колегама радио је у Пољској хирушкој болници у Драгоманцима.
Болница у Драгоманцима саграђена је по његовој идеји.По завршетку војних операција добила је велику похвалу војводе Степановића. Осим што је био одличан хирург, др Суботић је био и одличан посматрач, систематичан и студиозан научни радник. Стекао је глас изванредног ратног хирурга.Био је покретач и носилац епохе савремене српске хирургије.Прочуо се и ван граница Српства, па је у то време изабран за члана Друштва ратних хирурга САД и Енглеске.
Др Суботић је поставио и темеље прве литературе о области хирургије у Србији.У периоду 1886—1925 објавио је 36 стручних научних радова, од којих је 20 заступљено у домаћој стручној литератури. Његов први рад „Хирургија, цртице из Бугарско-српског рата“ из 1886. године , описује обраду 350 рањеника са антисептичким методама, које су у то време конзервативни лекари оспоравали.
Био је суоснивач Медицинског факутлета у Београду и његов први продекан 1920.године,а наредне године изабран је за декана. За допринос медицинској науци и хируршкој пракси проф. др Војислав Суботић је за живота добио највиша признања код нас и у иностранству.Био је члан француског, немачког и Међународног хируршког друштва,затим Пештанског лекарског друштва, као и члан члан Париске академије медицине.Највећом наградом он је,међутим, сматрао љубав и поштовање својих студената и колега. Упокојио се 1923.године у Београду.
Заоставштина породице Суботић поклоњена је Музеју града Београда 1975. године. Састоји се од 56 предмета и породичних албума и докумената везаних већином за др Војислава Суботића, његовог старијег брата генерала Дејана и њиховог оца и књижевника др Јована Суботића .
ЛИТЕРАТУРА
- Милоје Сарић, “Живот и дело српских научника”(Београд, САНУ)
- Легат Јована Суботића,Музеј града Београда