Димитрије Љотић држао је ова своја предавања у зениту своје духовне зрелости. У свом поступном подвижничком лествичништву имао је он, несумњиво, доживљаје конверзије. Тешко је знати колико дубоке и револуционарне, преображајне. Сâм се у предавањима исповедио да је у мла-дим данима био толстојевац. И да је, самим тим, приступао Христу рационалистички. Примао од Христа и Хришћанства што се у оквире разума може сместити. А то је мало или нимало. Очевидно је да је ових уследних прелома и пролома у мистерију Христа било више тако да је могао са апосто-лом Павлом рећи да је усходио из славе у славу и да је, најзад, дошао до боговиђења која превасходе сваки ум. У свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике Љотић је имао своје духовне оце. Један је био генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик гени-јални.ладика Николај. После је ове своје ,,духовне штаке“ отурио и сâм наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг. ,,Треба се стално вежбати за духовни живот“, вели он. Тако се Димитрију, ходочаснику Христовом, на орбиту усхода изгубили сви ликови сем лика Спаситељева. Све ово речено није измишљено него ишчитано из Записа.
Ово спољашње лествичништво Љотића праћено је унутрашњим ,,пуњењем“ Господом. Љотић испражњује себе, распиње себе и свет да срце своје учини Христовим престолом. Његов ду-ховни exterior прати аскетски interior: димензији његовог спољашњег узрастања ка Христу одговара димензија Христовог урастања у њега. Те тако и споља и изнутра узраст Христов. Узраст Христов у димензији висине и димензији дубине. Љотић се за ово позива на динамику горушичног зрна и ква-сца. А важније од тога је његово тврђење, управо уверење да науци Христовој нема краја. У том бес-крају пружају се две акције човекове: једна у вис (,,из славе у славу“) и друга у низ (да сиђе Господ у ништоту човека). Љотићу није туђа православна мисао кеносиса: самоумањивања и самопонижења Бога. Напротив, она је врло развијена и крепка. ,,И Бог умањује себе и своди себе у што мање диме-нзије“.
Све–све је пуно Господом. Бог је, по Љотићу, ближи нама од воде, ваздуха и светлости. Наша је кривица што ту свудаприсутност не осећамо. Јер је наш орган боговиђења оштећен. А орган боговиђења јесте с р ц е наше. И не само орган виђења Бога него и стапања са Богом, мистичког сје-дињења са Њим. Љотић непрестано истиче примат срца над разумом. Љотић се овим сврстава у ве-лике мистике света. Сâмо срце ове мистике јесте в е р а. Љотић иде тако далеко да тврди да за мистика, човека који стално стоји пред лицем Бога, није потребна ни молитва, ни црква, ни свете тајне. Јер ,,он општи непосредно са Богом“. ,,Он се просто погружи, утопи у страховиту величину Божју“. Овде првенствено Љотићу лебди пред духом Томе Кемписког (1380–1471), нарочито његово дело De Immitatione Christii (По угледању на Христа), које наводи изрично. Љотић, међутим, као да не осећа да православно учење о о б о ж е њ у (theosis), односно о о х р и с т о в љ е њ у човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу. Љотић се позива на Кем-писког, а уствари има у виду православно мистичко учење о обожењу.
Свети Сава није калемар српске дивљаке већ свети Седмочисленици (св. Ћирило, Методи-је и други). Они су на српској дивљаци накалемили Христов калем. Свети Сава је само кресао дивље антихристовске леторасте из дивље подлоге. ,,Живот српског народа је уствари стална борба Христа са оним што је нехришћанско, а његова је мисија да помаже хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком“. Или: ,,Најкраће схватање историје српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока“. Та борба и данданас траје. Шта више, она је данас добила своју апогеју, – свој врховни трагични изглед. Сви смо учесници њени. И срце је наше њено поприште. ,,Борба се води у сваком појединцу“. Ово би по Љотићу био дијаграм философије историје српског народа.
Како ћемо се сјединити са Богом? Бог је љубав, истина, чистота и смерност. А ми? Мржња, лаж, нечистота и гордост. Јасно је да се само уједињењем са богољубављу, богоистином, богочисто-том и богосмерношћу сједињујемо са Богом, ,,долазимо у везу са Богом“. Овде се, дакле, срећемо са на свој начин динамизираном мистичком аксиомом: ми премошћујемо понор између Бога и човека, јер је Бог антропоморфан (човеколик), а човек – теоморфан (боголик). Апекс премошћења је Богочо-век Христос у коме су пунина Бога и човека несливено сливене.
Записа. Љотић често говори о верском искуству. Разлика између знања о вери и верског искуства је слична разлици између теоретичара пливања који не зна да плива и пливача који не зна теорију пливања. Љотић је склон да ово верско искуство изједначи са мудрошћу (нешто више од знања), а понекад са стањем срца. Љотић као да води прилично озбиљну борбу да ближе одреди појам верског искуства. Мени се чини да је овде посреди једна религиозна егзистенцијална категорија у роду мистичких категорија. Рекло би се да њој Љотић придаје превелики значај, преувеличава је. Јер вели да човек са верским искуством ,,мора да поседује све оне особине које има Бога“. Но ово и овакво уверење јесте суштински недостатак го-тово свих мистика.
Ја сам само делимично издвојио овде неке основне идеје религиозне из Записа. Њих има и више и – више значајних. Пажљив читалац ће то одмах приметити. Ја мислим да сам издвајањем ових основних мисли Записа нешто постигао: да докажем да су Записи уствари један драгоцени до-гматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схола-стичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога.
Христос је Димитрију Љотићу одувек био врховни канон живота. Заиста, све и сва. Ако је приватни живот – Христос. Ако породични – Христос. Ако однос према ближњем од најмање до највеће заједнице – Христос. Ако политика – Христос. Ако космософија – Христос. Ако триадологи-ја (учење о Светој Тројици) – Христос. Ако историософија – Христос. Ако антропологија – Христос. Ако национализам – Христос. Христос – врховно кубе његове високе катедрале духа. Последња страна Записа посвећена је индивидуалним и колективним чудима. Тих је чуда безброј. Међутим, Љотићу је чудо над чудима – Христос, највеће чудо земаљске и небеске историје. Самим тим Дими-трију Љотићу био је и остао Христос његов eschaton, врховно начело које му је било пут на беспућу, светлост у тами, утеха у очајању, пристаниште мира у бури немира, очарање у коби разочарања, ви-зија и непосредни доживљај вечног живота на ивици земаљске смрти. Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христ-ом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду годи-на) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припада-ти Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте. А то значи Христу Господу који из дана у дан лик Димитрија Љотића чини светлијим, топлијим и милијим. У знак захвалности Христу Љотић је сабрао последње снаге својих последњих дана да – како уме и зна – отслужи у За-писима акатист Сладчајшем Исусу, Најслађем Исусу.
Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Христовим. ,,Запамтите да изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута.
