Чији су златни љиљани?
Београд / Бањалука – Многе су се птице у нашем кокошињцу китиле туђим перјем. Данас је прилика да се осврнемо на та крештања. Искључиво чињеницама.
Симболика љиљана има јаке везе са хришћанством, а љиљан или крин симболизује Богородицу. На простору целе средњовековне хришћанске Европе љиљан је био чест мотив на владарским и великашким грбовима. Што се тиче територија српских средњовековних држава, љиљан је био приказиван и на црквама, фрескама, новцу и гробовима, а све то указује на верску симболику љиљана или крина. Један од најстаријих приказа крина код Срба, јесте на гробним плочама код манастира Превлака из IX-X века. Разумљиво, јер се хришћанство међу Србима ширило са Јадранске обале према унутрашњости, а са њим и мотив љиљана:
Знамо да је велики утицај на српску културу извршила Византија, а Срби су од ње усвојили и верске и државне симболе, па тако поред двоглавог орла, оцила, усвојили су и симбол љиљана. Тако на новцу краља Милутина имамо стилизован љиљан:
Такође, кринова круна из ћивота св. Симеона, датира се између 1350-1370:
Грб властеоске породице Бућа (Бућић) из Котора, која је давала протовестијаре (министре финансија) цару Душану, цару Урошу, кнегињи Милици, деспоту Стефану и краљу Твртку, такође има љиљан у грбу, као и боје жуту и плаву којима су најчешће заступљене на реконструкцијама грба Котроманића:
Треба додати да нису тачно познате боје грба Котроманића, тако поред жуто плаве, постоји и верзија са црвеним штитом, белом дијагоналном линијом и златним љиљанима:
Преко Рашке, Зете и Хума владари и властела средњовековне Босне преузели су симбол љиљана али и двоглавог орла, што јасно указује на везе са Немањићима. Пре него што ће се породица Котроманић уздићи до трона српског краљевства, њихов грб није садржавао љиљане а то се види и са печата бана Стефана II Котроманића на којем нема љиљана:
Љиљана нема ни на печату Твртка Котроманића док је још био бан:
Међутим, када се Твртко у манастиру Милешева 1377. године крунише за српског краља, на његовом печату видимо грб Котроманића с љиљанима и грб Немањића двоглавог орла:
Твртко је овим вероватно желео да истакне да је он легитимни наследник Немањића и њихове државе, додајући ту и свој грб и традицију босанске државе. Твртко је, дакле тиме истакао јединство две српске државе, Рашке и Босне, без обзира што је у договору са Лазаром и осталим српским великашима препустио већину територије источно од Дрине њима, као обласним господарима. То јединство најбоље ће да се манифестује за време Косовске битке, када је Твртко, сматрајући да је његово краљевство нападнуто, послао на Косово свој одред под вођством Влатка Вуковића Косаче. За разлику од стилског приказа на печату, Твртко је на свом златном динару приказао грб Котроманића са штитом пресеченог дијагоналном траком са круном:
Краљевски печат Котроманића неће се мењати ни за време Твртковог наследника, краља Стефана Дабише Котроманића. На његовом печату ће такође бити и грб Немањића – двоглави орао, и грб Котроманића – штит с љиљанима:
Краљ Стефан Остоја Котроманић за време своје прве владавине такође ће имати исти грб, као и приказ двоглавог орла поред љиљана на своме печату. Твртко II Котроманић са грба избацује љиљане, а после његове прве владавине на трон се опет успиње Остоја који у штит ставља кринову круну:
За време своје друге владавине Твртко II Котроманић ће на Остојин грб додати прво слово свога имена, па ће његов грб изгледати овако:
Твртка II наследиће син Стефана Остоје, Стефан Томаш Котроманић, и он ће извести измене у грбу додајући му своје иницијале ST:
Последњи краљ из породице Котроманић, Стефан Томашевић Котроманић, користиће грб Стефана Остоје са криновом круном на штиту. Млетачки сликар Јакоп Белини на својој слици “Христос с донатором“ из 1460. године, преставио је Стефана Томашевића Котроманића са црвеном одеждом на којој су сликани златни љиљани:
На гробу жене Стефана Томаша Котроманића, Катарине Вукчић Косача, који се налази у Риму, стоји и њен грб на којем се, између осталога, налазе и кринове круне:
Када све пажљиво сагледамо, видимо да су Котроманићи наследили Немањиће и то су видљиво истицали. Занимљиво је да босански банови немају на грбовима љиљане, него тек од проглашења Твртка I за краља, они се појављују као знамење Котроманића. Пошто се он крунисао за краља у Милешеви по православном обреду, јасно нам је и одакле су Котроманићи примили овај симбол. То свакако и из тога што су љиљани симбол и краљевске власти „дароване“ од Бога, а под заштитом Богородице. Код Срба средњег века култ Богородице био је најпоштованији, а међу Србима га је раширио Свети Сава послије свога повратка са Свете Горе. Чак су и припадници „цркве босанске“ који још у историографији важе за јеретике, поштовали култ Богородице, на што је свакако утицала и Хумска епископија послије потпадања Хума под власт Котроманића. На многим стећцима по Босни и Херцеговини налазе се и стилизовани уклесани љиљани. Дакле, од Византије, преко Рашке, Зете, Хума симбол љиљана се проширију и на Босну.
Преузето са Интернет презентације:
http://www.vaseljenska.com 29.04.2017.
БОСНА, ЗЕМЉА НАШИХ ОЧЕВА: Љиљани, занемарено српско знамење
Због учесталих насртаја на српске културно-историјске вриједности, у које спадају и златни љиљани династије Котроманић, непоходно би било разјаснити симболику и историју истих. Многи их Срби одбацују због догађаја из рата, због тога што су их у сукобу користили босански муслимани, а има и оних који нису упознати са симболиком љиљана. Док их босански, а поготово санџачки муслимани крајње нехералдички, често контрадикторно тумаче. Љиљан је један од најзаступљенијих хералдичких мотива у Европи. Тако их срећемо и на нашим просторима. Код нас су у масовнијој употреби од времена Немањића. Љиљане, осим на грбовима племићких породица срећемо на црквама, фрескама, новцу. Вјерује се да су у српске земље доспјели преко Источног римског царства, гдје се љиљани чврсто везују за култ Св. Трифуна заштитника Никејског царства, док су други мишљења да је пристигао са краљицом Јеленом Анжујском. По свим доступним подацима биће да су доспјели преко Византије, јер најстарије приказе љиљана налазимо у српском приморју, далеко прије Немањића, па тако их видимо и на гробним плочама манастира Превлака из IX-X вијека. Симболика хералдичког љиљана ослања се на стихове Старог завјета, Новог завјета и на култ Богородице. Што се тиче Старог завјета поменућемо само неке:
Књига пророка Осије – 14. глава
5. Бићу као роса Израиљу, процвјетаће као љиљан и пустиће жиле своје као дрвета Ливанска. 6. Рашириће се гране његове, и љепота ће му бити као у маслине и мирис као Ливански. Друга књига дневника – 4. глава 5. Дебљина му бијаше с подланице, а крај му бијаше као крај у чаше, као цвијет љиљанов, а примаше три тисуће вата.
Пјесма над пјесмама – 2. глава
1. Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу. 2. Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама. Симболика љиљана се у стиховима Новог завјета ослања на Јеванђеља по Матеју (6:28и29) и Јеванђеља по Луки (12:27).
Матеј – Бесједа на гори господа Исуса Христа- глава 6
28. И за одело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. 29. Али ја вам кажем да ни Соломун у свој својој слави не обуче се као један од њих. Спој три латице у горњем дијелу хералдичког цвијета љиљана сматра се као директна алузија на Свету Тројицу, док бијели љиљан симболише чистоту, непорочност Богородице и изабраност. Бијели крин је у хришћанској иконографији атрибут Арханђела Гаврила као благовјесника, који их држи у својој руци. У Европи су били најзаступљенији у Француској чији је грб до 1376. године био „посутим“ љиљанима, што је директно асоцирало на Пјесму над пјесмама, „Што је љиљан међу трњем“ оно што је Израиљ међу народима мислећи на изабраност, то је француски краљ међу краљевима. Од поменуте 1376. грб Краљевине Француске састојао се од три златна љиљана што је симболисало јединство љубави Светога Тројства према Краљевини Француској.Код нас их још налазимо код краља Драгутина који на новцу има приказну љиљанову круну и скиптар. Затим код Драгутиновог брата краља Милутина, на новцу који је ковао. На наличју Милутиновог новца налази се Исус Христос који сједи на престолу, а са његове лијеве и десне стране налази се по љиљан, што директно алудира на двије Христове природе. Срећемо их и на круни Стефана Владислава, као и на новцу краља Стефана Дечанског, цара Душана и Уроша. На которском динару на реверсу приказан је краљ Душан са криновим сикптром. На портрету из Пећке патријаршије насликаном у цркви Св. Димитрија око 1345. приказан је краљ Душан у одежди посутој љиљанима, што се може тумачити као асоцијација на Пјесму над пјесмама – „Што је љиљан међу трњем„. Кринови су приказани и на племићким грбовима. У српској хералдици јасно су дефинисани на грбовима Хребељновића, Павловића, Котроманића и другим. Међутим најјасније су дефинисани на грбу Котроманића. Љиљани се први пут јављају на грбу Котроманића послије крунисања Твртка за краља 1377. године. До тада на грбу Котроманића није било љиљана, већ се првобитни грб састојао од траке у плавом пољу, што се види из печата бана Стефана Другог и бана Твртка. Важно би било истаћи да је Твртков грб поред љиљана садржо у траци лозу са крстовима, у лози их је било као и љиљана по три са обје стране. Срећемо их и на краљевском печату гдје се поред грба са љиљанима налази и грб са двоглавим орлом којег је у Босну управо увео Твртко.
Поред грба и краљевског печата, налазе се и на златнику краља Твртка. На златнику се поред грба са обје стране налази по љиљан, слично краљу Милутину код којег је, како је већ речено на новцу умјесто грба био Исусх Христ, са чије се обје стране налазио по љиљан. На слици “Христос с донатором“ из 1460. године Јакупа Бенинија,последњи краљ Стефан Томашевић, представљен је у црвеној одежди посутој златним љиљанима. Мотив љиљана налазимо и на надгробним споменицима наших предак, на мраморју. Што показује приврженост хришћантву и православљу, знајући да је Црква босанска од настанка православна. Када све сагледамо, почевши од тога да крин симболише Свету Тојицу; од манастирских фресака до краљевских регалија, видимо да је хералдички крин хришћански мотив. На овим просторима их налазимо и код Немањића и код Котроманића, с тим да их Котроманићи преузимају од Немањића, после Твртковог крунисања у Милешеви 1377. године. Сходно томе Срби би, као баштиници оне старе државе Босне, требали са поносом истицати љиљане, знамење предака.
Упутнице:
Ацовић, Д. (2008). Хералдика и Срби. Београд: Завод за уџбенике. Радаковић, Б. (2013, 3 1). Чији су златни љиљани? Retrieved from Фронтал: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=31027 Boutell, C. (1890). Heraldry, ancient and modern : including Boutell’s Heraldry. London ; New York: F. Warne. Ellwood, W. P. (1975). Saints, Signs, and Symbols. London: S.P.C.K. The Fleur-de-lis. (2013, 2 3). Retrieved from heraldica.org: http://www.heraldica.org/topics/fdl.htm Извор: СРБИН.ИНФО – Милан Радуловић 29.04.2017.