Србски Четнички покрет

Реч ”ЧЕТНИК“ се везује за Матију Бана. Матија Бан је рођен у Петровом Селу код Дубровника 1818. год у србској породици која је била римо-католичке вероисповести као и већина Срба тог доба на простору Далмације. Због тога га данас Хрватска уписује као Хрвата и цинично говори да је Хрват створио четнике.

Матија Бан је био један од најобразованијих свог времена.

У Београд се преселио 1844. где је и остао до краја живота. Био је професор Лицеја, политичар, писац, дипломата…  Награђен је чланством у Српској краљевској академији наука. Умро је 1903.год. Баново брдо данас по њему носи назив.

Револуционарна 1848. год је захватила целу Европу. Револуција је захватила и Хабзбуршку монархију. Србија је одмах реаговала на ове догађаје и одмах упутила Матију Бана да помогне Грбљанским устаницима. Матија Бан је за потребе Грбљанских устаника, уз помоћ државне књигопечатње у Београду одштампао малу књижицу под називом “ПРАВИЛА О ЧЕТНИЧКОЈ ВОЈНИ“. У напомену је додао да је текст за књижицу “протолмалио из пољскога”, али да је ипак по свом нахођењу испуштао и додавао оно шта је он сматрао важним.

Поред књижице “ПРАВИЛА О ЧЕТНИЧКОЈ ВОЈНИ ” Матија Бан је управо и сковао реч четник по узору на пољске герилце. Четник на пољском значи – бунтовник.

Ипак, мора се знати да сам израз ”четовање”, Србима није био стран и често је коришћен у србским народним песмама где је означавао хајдуке-одметнике који су водили герилске борбе против Турака. Како год, овај израз се убрзо раширио и заменио израз ”Устаник” или ”Усташа”, који су Срби до тада користили.

Реч усташа потиче од речи устаник и првобитно се везивала за Србе у Херцеговини који су подигли Херцеговачки устанак. О том називу сведочи и В. Богишићев Нацрт закона за херцеговачке усташе као и назив књиге Петра Карађорђевића: Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године. Израз се употребљавао и у другим српским крајевима.

Реч усташа је у том значењу користио још Вук Караџић у својим делима за србске устанике.

По повратку из Москве историчар и ратник Милош С. Милојевић се 1865. запошљава као писар у Окружном суду у Ваљеву. У време српско-турских ратова од 1876. до 1878. године основао је и повео у рат добровољачке јединице Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор. Његови добровољци, пред којима је увек први јуришао, никада се нису повукли са бојног поља, а остало је забележено да су у биткама ослободили чак четири стотине српских села.

Најпознатији УСТАША из Босанско- херцеговачког устанка 1875. био је прослављени и више пута одликовани француски легионар касније краљ Петар I Карађорђевић , који је ратовао под псеудонимом Петар Мркоњић. То потврђује и сама књига Петра I Карађорђевића.

УСТАША као револуционар, устаник код Хрвата под тим називом почиње да се користи тек оснивањем Хрватске револуционарне организације 7. јанара 1929. год у Италији од стране Анте Павелића, чији се покрет касније почиње називати Усташки, а његови припадници Усташе.

Тако да су хрвати поред много шта и ово преузели од нас !!!

Почетком двадесетог века четнички покрет поново постаје актуелан на простору данашње Македоније. Бугарска је одувек имала претензије на те просторе и стварањем терористичке организације ВМРО, започела је етничко чишћење Срба. Циљ ВМРО-а је званично био независност и уједињење читаве географске области Македоније (егејске, пиринске и вардарске), али је цео свет био упућен у то да их финансира Бугарска влада у жељи да остваре идеју ”Велике Бугарске”. Од неких држава су чак имали и отворену подршку у томе. Важно је напоменути да се ситуација ни до данас није променила. И у Бугарској, и у Македонији постоји ”легална” политичка партија ВМРО.

На путу остварења те идеје, највећа препрека су им били православни Срби који су чинили већинско становништво Македоније. Насилно су бугаризовани застрашивањем, подметањем идеја о македонској нацији које су понеки лаковерни почели и да прихватају, али и масовним злочинима. То је мноштво Срба натерало на сеобе или одметање у шуме.

Најбољи пример за ово је прича о четничком одметнику Јовану Бабунском.

Јован Стојковић је рођен 1878. године у селу Мартолци, област Азот код Велеса. Отац га је уписао у основну школу где му је бугарски наставник у дневнику променио име у Јован Стојков. Јовановом оцу то није било по вољи те га је пребацио у другу школу. Након четвртог разреда, отац је одвео Јована  у србски конзулат, који га је пребацио у Београд. Након завршене гимназије у Београду, похађа богословско-учитељску школу, а након њеног затварања, завршава учитељску у Нишу. Враћа се у родни крај и добија посао учитеља у србској школи у Тетову.

>Својим националним залагањем, изјашњавањем да је Србин и враћањем црквено-школске организације навлачи мржњу Бугара и ВМРО-а. Његова породица трпи тортуру, бугарски комити му хватају и муче жену, али га не одвраћају од изабраног пута. Како нису желели да се изјасне као Бугари, припадници ВМРО-а убијају у селу Мартолац Јовановог брата и синовца, а сам Јован одмах након тога одлази у шуму и 1905. се придружује српским четницима Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића који су се у Азоту појавили још крајем 1904. године. Постаје познат у борби против бугарских комита који су чинили зверства над цивилним становништвом, а које је предводио војвода Стеван Димитров, тако да Јован узима себи за циљ да уништи ову комитски чету. Народ га је волео и ценио његову храброст и пожртвованост. Позната песма ”Спрем’те се четници” је 1907. године управо испевана по њему, а речи песме иду овако:

Након разбијања бугарских комита, по објави ”Хуријет”, турског устава из 1908. којим је гарантована равноправност свих грађана Турске, распустио је четнике, сишао са планине и наставио са просветним радом, али му Турци нису могли опростити што је био четнички војвода. Ухапшен је и осуђен на десет година робије. На путу до затвора успео је да побегне и да дође у Србију.

По избијању Првог балканског рата 1912. поново окупља једну четничку јединицу састављену од Срба из Македоније. Четници су због познавања терена наступали као претходница србске војске. За време Кумановске битке рањен је у ногу и лечен у Врањској болници. После Другог балканског рата постављен је за секретара Министарства просвете и црквених дела у Велесу. Непосредно пред објаву рата Србији јула 1914. окупља своје четнике. Први дани рата затичу га на обали Саве код Београда, где је три дана и ноћи бранио железнички мост од непријатеља. По завршетку мобилизације српске војске четници су уклопљени у редовни састав. Приликом повлачења српске војске новембра 1915. био је на подручју планине Бабуне и са групом добровољаца одступао према Егејском мору са деловима 122. француске дивизије. Учинио је Французима знатне услуге дајући им информације о пределима око Вардара и Црне реке. У мају 1916. добио је задатак да са својим четницима и деловима 8. афричког ловачког пука зађе у непријатељску позадину како би прикупљао информације и нападао непријатеља. Са добијеним наоружањем и опремом упутио се у западну Македонију. Стациониран је јужно од Преспанског језера са задатком да блокира пут Корча-Лерин како би спречио везу између пронемачке владе у Атини и аустроугарских штабова у Македонији. Овде је имао низ успешних акција.

О Јовану Бабунском пише и Арчибалд Рајс:

“Сапутник ми рече: ‘Видите ли оног човека тамо са фешиклијама? То је војвода Бабунски, један од наших најславнијих и најхрабријих четника …’ он се осврће на нашу страну и гледа нас, и тај поглед са гвозденом енергијом, а ипак благ, чини да сам инстиктивно осетио да овај човек значи нешто да је сила … Драги Бабунски … имао сам касније част и задовољство да будем са тобом на фронту. Ти си ме научио својим примером шта је србски четник … “

(Др. Арчибалд Рајс – “Шта сам видео и преживео у великим данима” – Београд 1928.)

Крај рата је дочекао као поручник србске војске. Демобилисао се 1918. и вратио у Велес где је умро од грипа. Одликован је са више одликовања: Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, Два ордена Легије части, француским Ратним крстом IV степена са палмама, руским Орденом св. Крста IV степена, енглеским Ратним орденом, Споменицом 1913, Белим орлом са мачевима, Златном и Сребрном медаљом за храброст. У спомен на Војводу Бабунског Удружење резервних официра му је 1924. дигло споменик у Велесу који су 1941. срушили Бугари.

Четници су у Првом светском рату одиграли значајну улогу у борби против непријатеља као део редовне краљеве војске. Данас би се могли поредити са јединицама за специјалне намене јер су у њиховим редовима били најхрабрији и најспособнији србски ратници, спремни у сваком тренутку да жртвују свој живот за слободу отаџбине. Србски народ је преживео библијска страдања и изњедрио митске јунаке, а свет оставио зачуђен храброшћу коју су, вечито хладни енглези, мешали са лудошћу. Наравно да јесу јер је у њиховим прорачунатим главама та врста храбрости била страна. Непојмљива. Један народ који су осудили на пропаст, не прихвата пресуду, не жели да се повинује, неће да се преда…

ПЛАМЕН ЧЕТНИШТВА – МАКЕДОНСКЕ ВОЈВОДЕ
(погледаjте и остале делове на YouTube)

11-ог маја 1941. године настаје равногорски покрет на челу са ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. 15. Април 1941. године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог трагичног дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. Пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер каснијег отпора непријатељу на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол Србског Четничког Покрета у Другом светском рату, отуда и име Равногорски Покрет. По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. Покрет је убрзо заживео и стекао мноштво присталица у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији, па чак и у Словенији и Хрватској.

И поново је то био народни покрет, спреман да се бори до последњег за част отаџбине, под заклетвом ”СЛОБОДА ИЛИ СМРТ” и крилатицом ”С’ ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ”.

Својим прогласом, Михаиловић подиже заставу слободе против непријатеља србског народа. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Србски народ у Србији, Црној Гори, Македонији, источној и западној Босни, Тромеђи као и у Далмацији и делу Лике масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету. Из овога се види да Равногорски покрет не представља географску аномалију већ једино опредељење србског народа. Занимљиво је приметити да је Равногорски покрет имао разгранату мрежу присталица у Словенији где су оперисала неколико Михаиловићевих одреда. Највеће недаће Равногорском покрету у Словенији задавао је став католичке цркве под утицајем Ватикана.

Историја четничког покрета у току Другог светског рата је исписана крвљу и патњама не само четника, него и целог србског народа, а ту видим и све часне партизане. Четири године је четнички покрет био стуб одбране у борби против фашизма, да би на крају под утицајем политичких одлука великих сила био бачен на милост и немилост. Сво страдање србског народа је изгубило смисао јер су победници постали побеђени, а злочинци прошли некажњени. Сам Ђенерал Дража Михајловић је постао трагични херој у вихору историје, затечен дешавањима а немоћан да било шта учини. Неки његови савременици су правилно констатовали да је Дража био искрена сељачка душа. Простодушно и навно биће које се није најбоље сналазило по питању политике. Пун љубави и разумевања, али и истовремено неспособан за прљаве политичке игре, радио је оно што је једино и знао – чувао Србе од пропасти. Водио је успешне герилске борбе са бројчано и оружано надмоћнијим непријатељем. Мудро је склапао примирја са усташама и Италијанима, да би сачувао народ, али се издајником не може назвати јер би то било непоштено према човеку који је жртвовао своје најмилије за отаџбину. Напослетку је и сам мученички страдао. И не само он, него и многи други четници, партизани и остали неподобни родољуби.

Комунисти су извршили ревизију историје и убедили широке народне масе у исправност њиховог покрета, а четници су испали колаборационисти иако није тајна да су и пре рата комунистичка и усташка организација чврсто сарађивале јер су имале неколико истоветних циљева. На првом месту и једнима и другима је било разбијање Краљевине Југославије те су често изводили заједничке терористичке акције. Све те акције су се неуспешно завршиле, али у тешким временима рата су и једни и други видели своју прилику и зато су настављали са сарадњом по потреби. Наравно да ту није било љубави него чист интерес. Пред крај рата, кад је добро обавештенима већ био познат исход, један део одликованих усташа је постао део партизанског командног кадра и то је чињеница. Уколико су имали шта да понуде, били су прихваћени од стране комуниста без обзира на њихову прошлост, као да је у питању трансфер фудбалских играча, а не усташких кољача. Исти ти ”усташки партизани” су поново вршили зверства над недужним Србима, препознавајући у сваком од њих четника… Некако су исти ти хрватски партизани штедели своје, док су опет србски партизани били ревносни у извршавању својих задатака како за време рата, тако и након њега.

Понеки четнички одреди су, опет несрећним сплетом околности пред сам крај рата бирали погрешну страну. Видевши у комунистима зло које прети да након рата преузме власт, одбачени од избегличке владе у Лондону и заборављени од савезника, почели су да воде неку своју очајничку борбу. Мање групе започињу сарадњу са дојучерашњим непријатељима, углавном Италијанима, у њиховој окупационој зони, а у циљу борбе против комуниста. У Србији такве колаборације никад није било.

Након рата, комунистичка партија је кренула у разрачунавање са свима, па и дојучерашњим сарадницима. Власт је чврстом политиком ”очистила” све потенцијалне противнике… Ипак већина усташа, који су на време обавили ”трансфер”, а за које није доказан ниједан злочин (што не значи да га није било јер мртва уста не говоре) су безбрижно дочекали пензије, често на државним јаслама.

Можда ће неко рећи да ово нема смисла јер сам ставио уз фотографије који доказују сарадњу партизана и окупатора, две слике четника и окупатора. Разлог је поново истина. Не сме се скривати да је колаборације било на обе стране, али се исто тако види из разних документација да су то били спорадични случајеви и да би се та сарадња пре могла назвати политички и војни маневар у циљу добијања на времену, куповини војне опреме, размени заробљеника, а неретко и спашавању србског живља на тим просторима. Док су партизани искључиво правили савезе са окупатором да би заједнички ударили на четнике.

Сведоци смо и неколико фотографија које круже интернетом, на којима наводно видимо четнике како кољу партизане. Ни на једној од тих фотографија се нико не може идентификовати именом и презименом, нити постоји било који очевидац злочина. За једну, за коју су Хрвати тврдили да су у питању четници који кољу Хрвата, је накнадно идентификована жртва. У питању је био Србин! Недвосмислено се поставља питање да ли су усташе облачиле четничку униформу приликом неког фотографисања. Исто питање је можда и добило неочекиван одговор са друге стране. Наиме, неки извори тврде да постоји документација из које се види да су се Немци преоблачили на почетку рата у циљу да што више заваде четнички и партизански покрет.

Понављам да овим текстом немам намеру да неког оцрним, а неког ”рехабилитујем”. Мој једини мотив је истина. Време ће тек показати своје и можда коначно ”репрограмирати програмиране”. Зашто је то важно? Важно је зато да нам се не би поновило исто! У овом времену када се историја поново почиње да ковитла, на првом месту мора бити србство, па тек онда све остало! Гадим се кад прочитам или чујем како неко Србе из Војводине назива Војвођани (Сремци, Бачвани, Банаћани), или кад чујем ”Босанци” за Србе из србске Босне или Србијанци, Шумадинци, Косовари, па и Македонци, Црногорци и слично. МИ СМО НА ПРВОМ МЕСТУ СРБИ, а географске и партијске поделе немају везе са нацијом. Зато упорно исправљам оне који греше и није ми тешко. Увек ћу то радити и тиме себе подсећати на херојство наших предака који су имали срећу да погину са оружјем у рукама верујући у светињу, у Србију.