Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.
Ова иста поља што крв једних жали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих сто су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.
Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прикажу гроб претка и пут нараштају.
Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.
Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.
Дучић надахнут победама свог народа има мотивације да пише о њој и њеном предуслову. Одгојен у победничком духу, он не жели да пренесе својом поезијом нараштајима други мотив до победе.Предуслов победе је напад,видљиви односно физички и онај невидљиви где нападамо духом.Народ ће опстати само победом над другим,култура ће опстати само победом над некултуром,традиција победом над глобализмом,вера  победом над невером…
Данас ће српски народ опстати само победом над “белом кугом”,али уз очување сопственог индетитета,односно крви.Да би победили,савладали белу кугу,морамо нападати и рађањем је победили.

И тако у недоглед победа за победом,јер “победа ће прећи све путеве наше”.
Отровно млеко Дучић помиње и у другим песмама,а оно симболизује наш дух,победнички дух,који је опијен,отрован победама и не зна за друго до ПОБЕДА.
Сви који су пали пре нас заветовали су нас на борбу до истраге наше али туђинске,јер је њихов подвиг уствари траг који ће сутра светлети небом,а он ће бити водиља нараштајима.
“Јер доцније крупни огњеви да плану,треба искра оних што умру у сјају”.
Да ли би било ума као Његоша да није српске писмености пре њега? Да ли би било светитеља попут владике Николаја да није примера попут Светог Саве? Да ли би било мајора тепића да није примера Синђелића? Да ли би било свих српских јунака да није величине која опија и храбри као што је Обилић? Да ли би било Хришћанства да Бог није распет на крсту,умро и васкрсао и ПОБЕДИО смрт,физички,а и духовно победивши сва искушења Сатане.
Отаџбина је онде где је крв очева пала и наш зној.Нећемо доводити то у питање,све је речено у нашем претходном чланку Српско наслеђе и право
“И плод благословен рађа само груда где су мач зарђан деца ископала” .
Деца се уче на примерима старијих,оно што виде и науче као праведно кроз предање и васпитање то ће доследно следити,наравно ако су васпитана како треба.Зато ће благословен плод рађати земља где су деца научена да чувају своју баштину,где су научена да је победа једнако борба.Мач има много симболике,али зарђали мач је мач који су преци користили кроз многа искушења,то је симбол борбе у коју ће се упустити и будућа поколења,симбол страдања и мучеништва и јасна порука да нам нема друге на путу победе.Зато ће дечак зарђали мач подићи високо и под зраком сунца видети да он уствари није рђав,већ блистав,најблиставији,мач који је праведан и победоносан,мач односно искра будућег огња који ће планути јаче него пре.
Опстанка и живота нам нема без победе,победе нам нема без борбе. “У зрцалу мача будућност се слика”. Зато се и наша будућност огледа кроз мач којим ћемо је извојевати јер се слобода не добија,она се осваја.
Фејсбук коментари