Развојем технологије у 21. веку долази до експанзије једне нове научне дисциплине, генетичке генеалогије. На основу Y хромозома који се преноси по мушкој линији, са оца на сина, научници су разврстали хаплогрупе по абецедном реду. На основу хаплогрупа научници су данас у могућности да проучавају порекло и миграције народа, да оспоре или потврде историјске изворе на основу проучавања скелета из старих гробница и упореде их са данашњом популацијом. Свака нација има одређену генетску слику и настала је етногенезом неколико родова. Примера ради, Германи су настали етногенезом припадника палеолитске I1 хаплогрупе и индоевропске R1b хаплогрупе и нешто мање R1a хаплогрупе. Келти су доминантно R1b хаплогрупе, док су романски народи настали етногенезом R1b, J2 i G2 хаплогрупе. Словени, а самим тим и Срби, настали су етногенезом R1a хаплогрупе и I2a хаплогрупе. Код Срба су ове две хаплогрупе најзаступљеније и прелазе 50% укупне српске популације. Поред ове две хаплогрупе код Срба су присутни и други родови у већој или мањој мери, што је и разумљиво с обзиром да су Срби у прошлости били склони миграцијама и да су имали велику државу која је била привлачна и за друге народности. У овом тексту обрађене су две најзаступљеније хаплогрупе код Срба које су Срби у својим миграцијама на Балкан донеле из своје прапостобине.

I2а1b dinaric

За Србе најинтересантнија варијанта хаплогрупе I. Тешко је рећи гдје је настала, али је то свакако било негдје на сјеверу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. То су по свој прилици били палеолитски старосједиоци региона који су се одржали након неколико инвазија досељеника са истока и запада. Интересантно је да данас постоје три различите варијанте ове хаплогрупе прилично територијално удаљене. Кен Нордведт их је именовао на основу мјеста данашње повећане присутности као: DinaricDisles и Isles.

Isles се прије неких 13.000 година одвојио од опште гране и данас је присутан углавном на британским острвима. Disles је прије неких 5.000 година такође одвојен од опште гране са Dinaric и може да се нађе скоро искључиво на британским острвима.

Dinaric варијанта дефинисана СНП мутацијом L621+ Л147.2 + мигрирала je у источном смјеру, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја гдје ће нешто касније учествовати у етногенези Словена. Тај источни М423, познат као Dinaric, данас и најмногобројнији, је генетски веома млад, тачније предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живио је прије неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric старосједилачки на Балкану, што је испрва тврђено, и означила I2а М423 Dinaric као један од јасних маркера словенског присуства и експанзије у Европи. Тако I2а М423 Dinaric не налазимо западно од Рајне гдје Словени нису продирали, али је имамо на Пелопонезу гдје су живјела словенска племена Милинга и Језераца. Прашкокорчаковска археолошка култура 5. вијека н.е. је јасно препoзнатљива култура у ком је доминирао I2а М423 Dinaric. Племенске скупине које се повезују са овом културом су Срби, Дуљеби, Лемузи, Ленђани, Бужани, Волињани, Дреговичи и Древљани.

 

Прашкокорчаковска култура је проистекла из нешто старије Зарубињецке културе источне Европе из првих година наше ере, а од скупина које су могле донијети балканско-панонске келтске латенске елементе на исток спомињу се Бастарни, могуће и келтизовано племе Боја са горњег Дунава. И Бастарни и Боји су добри кандидати за носиоце I2а М423 Dinaric и припаднике Зарубињецке културе. Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дијели на двије основне гране, назване условно: Dinaric North и Dinaric South . Та подјела није дефинисана СНП мутацијом већ мутацијом на STR маркеру DYS 448, гдје North хаплотипови имају вриједност 20, а South вриједност 19. South група је млађа и издвојила се из општег Dinaric прије 1800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, гдје је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније. Претпоставка је да су стари Срби који су први пут као народ поменути код Фредегара у 7. вијеку на простору данашње Саксоније носили између осталих ову хаплогрупу. Не само да је крај у југоисточној Пољској одакле су кренули познат као Бојковшчина, већ су се населили управо на подручју Бохемије и Баварске које су биле територије старог народа Боја по коме су добиле име.  Онда нам постаје јасан и податак из дјела DAI Константина Порфирогенита о доласку Срба на просторе Далмације из земље Боики у којој Срби живе од давнина. Простор западне Чешке и источне Баварске је по свој прилици простор Порфирогенитове Бијеле Србије у сусједству Франачке. Одатле су у Срби у 7. вијеку на позив византијског цара Ираклија доселили на подручје Паганије, Захумља, Конавала и Требиња и загорске Србије, а то је отприлике простор језгра српске средњевјековне државе. И данас на том простору, Херцеговине, југозападне Србије и западне Црне Горе, јужне Далмацијe хаплогрупа I2а М423 Dinaric South доминира са преко 70%.

Друга варијанта Dinaric North мигрирала је више у источном правцу, спуштајући се из прапостојбине у западној Украјини према југу, области доњег Дунава, мјешајући се тамо са антским племенима и заједно са њима и Аварима, прешла је Дунав и насељавала се више у источним и централним крајевима Балкана све до Пелопонеза. На овај начин учествовалa je у етногенези бугарског, македонског, али и грчког народа највише преко словенских племена Дреговића, Смољана, Велегезита, Берзита, Вајунита, Милинга и Језераца.  Ова варијанта такође значајно је заступљена код Румуна и Молдаваца и претставља словенски елемент у њиховој етногенези што бројни словенски топоними у Молдавији и Влашкој доказују. Данас је I2 М423  Dinaric заступљен код Срба укупно у проценту од око 35% гдје је три четвртине South варијанта, а једна четвртина North варијанта. Католички Буњевци су још једна типична Dinaric South  популација, генетски много ближа Србима него Хрватима Истре, Покупља, Загорја и Славоније. На простору Црне Горе и Херцеговине може се пратити словенско присуство управо преко ове хаплогрупе. Становништво долина, које су планинци попут Васојевића (E1b) називали Србљацима, Бјелопавлићи (E1b) Лужанима и Матаругама, по свој прилици су припадали хаплогрупи I2а М423 Dinaric. Ова експанзивнија Е1b влашка племена која су долазила са граничног појаса са Албанијом потискивала су их према западној Херцеговини, Далмацији, Лици, али и према сјеверној Србији, Срему.  Ипак и у Црној Гори нека јака братства као Вукотићи са Чева или Боројевићи са Цетиња припадали су овој хаплогрупи, а по свој прилици и цјелокупно племе Братоножића као и дијелови Пиперског племена (Лутовци).

Динарски Срби-I2а М423

Хаплогрупа I2a1b М423 L147.2 коју најчешће означавају као Dinaric представља подгрупу хаплогрупе I која је учествовала у етногенези Словена заједно са Р1а хаплогрупом којима су припадали Венеди и Анти. При томе је хаплогрупа I2 М423 L147.2 била доминантна код оне скупине Словена која се у античким изворима спомиње под именом Склавина и која је у највећој мјери учествовала у насељавању Балкана. Археолошка култура по којој су Склавини препознатљиви је Прашко-Корчаковска култура 5. вијека не која се распростирала од Полесја у Белорусији, преко западне Украјине, јужне Пољске, доње Аустрије, Чешке и источних дијелова Баварске. Из ове групе склавинских племена проистекао је народ Срба који се код Ајнхарда и помиње као „народ Срба који припада Склавинима“ на простору данашње Саксоније, али и у Далмацији. Посебан маркер хаплогрупе I2 М423 L147.2 под називом South типичан је за српску динарску популацију југозападне Србије, западне Црне Горе, Херцеговине и Крајине, али и за католичко буњевачко становништво западне Херцеговине, Далмације, Лике. Исти маркер је и данас присутан међу Чесима (поготово област на западу чешке позната као Ходско), Њемцима, Бојко популацијом Словачке, Пољске и Украјине што показује сјеверно поријекло данашње српске I2 популације.

Неки познати српски родови и личности носиоци су хаплогрупе I2a1b: Карађорђевићи, Обреновићи, Озринићи, Паштровићи, Лутовци, Лужани, Матаруге, Никшићи, Јован Дучић, Петар Кочић, Јован Скерлић,  Живојин Мишић, Јанко Вукотић, Новак Ђоковић.

Haplogroup I2 (Y-DNA)

Haplogroup I2 is the most common paternal lineage in former Yugoslavia, Romania, Bulgaria and Sardinia, and a major lineage in most Slavic countries. Its maximum frequencies are observed in Bosnia (55%, including 71% in Bosnian Croats), Sardinia (39.5%), Croatia (38%), Serbia (33%), Montenegro (31%), Romania (28%), Moldova (24%), Macedonia (24%), Slovenia (22%), Bulgaria (22%), Belarus (18.5%), Hungary (18%), Slovakia (17.5%), Ukraine (13.5%), and Albania (13.5%).

 

 

 

Y-ДНК хаплогрупа R1a

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа R1а проистекла је из хаплогрупе R, као и њена сестринска хаплогрупа R1b. Карактеристична је за евроазијски простор, од Европе преко Блиског Истока и Средње Азије, до Индијског потконтинента и Сибира. Данас се, као и у прошлости, може повезати са Индоевропским народима, пре свега са говорницима сатеминдоевропских језика (Балто-Словенима и Индо-Иранцима). Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, заступљена у проценту од 15-20%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа R1а је настала пре неких 25000 година (Underhill 2014), највероватније негде на простору Средње Азије или јужног Сибира. Овоме у прилог иде и проналазак скелетних остатака палеолитског дечака (Mal’ta boy, МА-1) на налазишту Мал’та близу Бајкалског језера, за којег је тестирањем утврђено да је припадао хаплогрупи R*. Он је припадао популацији која је била сродна популацији која је предачка за данашње носиоце R1а, па на основу тога можемо претпоставити и да је та предачка популација била насељена на неком релативно блиском подручју. Са ових простора, носиоци хаплогрупе R1а (али и R1б и R2) су се као ловци на мамуте кретали пространствима Евроазије, најчешће према западу и југу. Сматра се да се првобитно ширење и раздвајање R1а популације догодило негде на простору Ирана и источне Анадолије, где је уочена највећа варијанса и велики број рано издвојених и ретких подграна.

За грану R1а1а1-М417, којој припада огромна већина свих носилаца R1а, се сматра да је формирана пре око 8500 година на простору Ирана, али да је значајније ширење доживела тек касније на подручју црноморских степа. Ова грана је, (уз грану R1b-M269), одиграла кључну улогу у настанку и ширењу (Прото) Индоевропљана. Иако још увек нема анализираних древних узорака са ових простора, врло је вероватно да је хаплогрупа R1а била присутна међу носиоцима археолошких култура Буг-Дњестар (6300-5500 п.н.е.), Дњепар-Донец (5700-4200 п.н.е.) и Средњи Стог II (4400-3300 п.н.е.), и управо негде на овом простору око средњег тока Дњепра је у каснијем периоду могло доћи до раздвајања грана Z283 и Z93, при чему се прва кретала на запад и учествовала у формирању Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) у Централној Европи, док се друга кретала на исток, и учествовала у формирању прото-Индо-Иранских Абашевске (2500-1900 п.н.е.) и Потаповске (2500-2000 п.н.е.) археолошке културе, из којих су проистекле све касније Индо-Иранске културе (Синташта, Андроново, Срубна).

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа R1а је најзаступљенија код Словенских и Балтичких народа: Пољака (57,5%), Белоруса (51%), Руса (46%), Украјинаца (44%), Словака(41,5%), Летонаца (40%), Словенаца (38%), Литванаца (38%), Чеха (34%) и Естонаца(32%). Нешто је слабије заступљена међу јужнословенским народима: Хрватима(24%), Бугарима (17%), Србима (18%), Македонцима (13,5%) и у Босни и Херцеговини (20%), док је у Црној Гори заступљена са само 7,5%. Такође је значајно заступљена и код неких несловенских и германских народа: Мађара (29,5%), Румуна(17,5%), Грка (11,5%), Норвежана (25,5%), Исланђана (23%), Аустријанаца (19%), Немаца (16%), Швеђана (16%) и Данаца (15%).

R1a-L664

Ова грана је у мањем проценту заступљена у северозападној Европи, дуж обале Северног Мора, у Великој Британији и Скандинавији. Пронађена је у три узорка из Corded Ware културе у Немачкој, па је могуће да су њени носиоци били припадници ове културе који су продрли најдаље на запад.

R1a-Z284

Грана Z284 је типична нордијска грана, заступљена је скоро искључиво у скандинавским земљама, највише на западу Норвешке (преко 25%), и као резултат викиншких сеоба у Великој Британији. Скоро целокупна R1a у Скандинавији припада овој грани. Носиоци ове гране су на просторе Скандинавије дошли са Corded Ware културом, и образовали су посебну варијанту ове културе која се у литератури назива Култура бојних секира. За један узорак из Шведске из периода ове културе је утврђено да припада управо овој грани.

R1a-M458

Ово је једна од две гране R1a које су карактеристичне за словенске народе. Заступљена је међу свим словенским народима, а највећу учесталост показује међу Западним Словенима: ПољацимаЧесима и Словацима. Дели се на две велике гране, грану L260 која је заступљена највећим делом међу Западним Словенима, и грану L1029 која је релативно равномерно распоређена међу свим словенским народима. Сматра се да је настала негде у пограничном подручју између Пољске и Белорусије, и да се одатле ширила на исток и запад. Код Срба, и уопште код Јужних Словена, ова грана је заступљена пре свега са подграном L1029, док се западнословенска подграна L260 јавља у доста мањем проценту.

R1a-Z280

Z280 је друга грана која је карактеристична за словенске, али и за балтичке народе. Најзаступљенија је на простору који обухвата источну Пољску, Белорусију, северну Украјину и западне и северне делове Русије у граничним областима према Украјини, Белорусији, и балтичким земљама, где у одређеним областима достиже учесталост и преко 30%. Има више подграна, од којих се као највеће истичу Z92, и поготово CTS1211. Обе су заступљене и међу словенским и међу балтичким народима, са тим што је Z92 ипак нешто заступљенија међу балтичким, а CTS1211 међу словенским народима. Припадници ове гране се на овим просторима налазе вероватно још од периода Средњедњепарске културе (2700-1900 п.н.е.), која је била део ширег Corded Ware културног хоризонта. Вероватно су били доминантна популација и у каснијем Тшињец-Шошница-Комаров културном комплексу (1700-1200 п.н.е.), који неки аутори везују за Прото-Балто-Словене, а тестирањем једног древног узорка из Немачке утврђено је присуство гране Z280 и у Лужичкој култури (1300-500 п.н.е.). Неколико подграна чини највећи део Z280 код Срба:

L1280, једна од најбројнијих и најраширенијих подграна у Европи, код Срба јој припада велики број родова који славе прилично ретку славу, Светог Аврамија Затворника

 Y2902 (волго-карпатска), појединачно најбројнија подграна у Европи (око 15% од укупне Z280)

– Y2613 (карпатско-далматинска), јавља се у солидном проценту код Срба, али ипак бележи већи проценат на простору западног Балкана

– YP4278, код Срба јој припада прилично велики број родова, када се узме у обзир изузетна реткост ове подгране у Европи (око 1% од укупнe R1a-Z280)

R1a-Z93

Грана Z93 највећу учесталост достиже у земљама средње и јужне Азије: Авганистану, Пакистану, Киргистану, Таџикистану, Индији и Ирану; управо у оним подручјима где су се у више таласа насељавала Индо-Иранска племена. Сматра се да је ова грана настала у источноевропским степама између Црног мора и Каспијског језера, и да су се њени носиоци касније одатле кретали ка средњој и јужној Азији. До сада најстарији узорак за који је утврђено да припада овој грани је нађен управо у каспијским степама у контексту Полтавске културе. Ова грана има три главне подгране: L657, која највећу учесталост бележи у Индији, Пакистану и Непалу, и која се јасно може везати за Индо-Аријска племена; Z2124, која је најзаступљенија у Средњој Азији, посебно у Киргистану и Таџикистану, и која се може везати за иранска и скитска племена; и Y40, подграну која је у мањем проценту заступљена широм Блиског Истока и Средње Азије. Грана Z93* је забележена у значајном проценту међу Алтајцима. 

СТАРИ НАРОДИ:

Хаплогрупа R1а се сасвим сигурно може повезати са Прото-Балто-Словенима, као и каснијим средњовековним словенским и балтичким племенима. Такође се може повезати и са Прото-Индо-Иранцима, као и свим каснијим народима потеклим од њих: СкитимаСарматимаМеђанимаПерсијанцимаПарћанимаИндо-Аријцима, а на основу индоевропских имена њихових владара и са Митанима. Један део германских племена у Скандинавији је по свој прилици такође имао значајно присуство R1а, и то њене нордијске гране Z284.

Хаплогрупа R1а се може у одређеном степену везати и за турске народе почевши од раног средњег века, и иако је и данас доминантна или значајно заступљена код највећег дела турских народа, највероватније је да већина носилаца хаплогрупе R1а потиче од туркизованих Иранаца, Скита и Сармата. У том смислу одређене подгране R1а се могу везати за поједине групе турских народа:

-подграна Z93>Z2123>Y934 за алтајске Турке – Кипчаке и Кимеке, данас је присутна у народима који су потекли од њих: БашкиримаТатаримаКарачајима и Балкарима

-подграна Z93>S23592>YP1456 за јенисејске Киргизе, од којих потичу данашњи Киргизи

-подграна Z93>Z2122 за ХазареБугаре и њима сродна мања племена, ОногуреУтигуре и Кутригуре. Посебно се за Хазаре може везати подграна Z2122>Y2619, којој данас скоро искључиво припадају Ашкенази из Источне и Средње Европе. Најстарији заједнички предак припадника ове гране је живео пре отприлике 1450 година, око 550. године, што би се поклопило са претпостављеним ширењем ове гране за време Хазарског каганата (650 – 1048).

Хуни су такође у одређеном проценту могли бити носиоци хаплогрупе R1а, узевши у обзир да је она пронађена у скелетним остацима припадника народа Хсиунг-Ну, за које се сматра да су били преци Хуна.

СТАРА ДНК:

Хаплогрупа R1а је нађена у древним узорцима из различитих периода пронађеним на широком простору од Немачке и Скандинавије на западу до Кине и Монголије на истоку. До сада најстарији R1а узорак потиче од мезолитског ловца-сакупљача из Карелије (6850-6000 п.н.е.). За два узорка из ранонеолитске Китои културе (6000-4800 п.н.е.) у непосредној близини Бајкалског језера је утврђено да припадају грани R1a1-M17. Следи узорак из Самара културе, I0433/SVP46 (4700-4000 п.н.е.). Хаплогрупа R1а убедљиво доминира међу узорцима из Corded Ware културе (2900-2350 п.н.е.) са простора Немачке, Пољске, Данске и Шведске. До сада је идентификована код 18 узорака из ове културе, међу којима су већина припадници ретких или изумрлих грана L664 , (М417+, Z645-), а за један узорак из Културе бојних секира из Шведске (RISE61  2650-2300 п.н.е.) је утврђено да припада нордијској подграни Z284. Пронађена је и у наредним културама на подручју Пољске, Уњетичкој (2300-1600 п.н.е.) и Стржижовској. За узорак из Халберштата у Немачкој (HAL36  1113-1021 п.н.е.) из периода Лужичке културе (1300-500 п.н.е.)која је припадала ширем културном хоризонту поља погребних урни, је утврђено да је припадао подграни Z280.

Z93, подграна хаплогрупе R1a која је карактеристична за Индо-Иранске народе, пронађена је у узорцима из свих археолошких култура које се везују за Прото-Иранце и Ските: Полтавци (2700-2100 п.н.е.), Потаповци (2500-2000 п.н.е.), Синташти (2100-1800 п.н.е.), Андронову (2000-900 п.н.е.), Срубној (1800-1200 п.н.е.), Карашуку (1500-800 п.н.е.), Тагару (800-200 п.н.е.), Пазирику (600-300 п.н.е.) и Таштику (100-400 н.е.). Z93 је пронађена у Монголији, код узорака алтајских Скита, са налазишта Tsagaan Asga (1371 п.н.е.) и Takhilgat Uzuur (1011 п.н.е.), као и у узорку из гробља Duurlig Nars (300-100 п.н.е.), где су сахрањивани припадници елите Хсиунг-Ну, које многи поистовећују са Хунима. Занимљиво је да сви Z93+ узорци који су дубље тестирани припадају иранској подграни Z2124, док још увек нема ни једног узорка који припада Индо-Аријској подграни L657.

Вероватно најзагонетнији су узорци седам такозваних Таримских мумија (2558-2472 п.н.е.), пронађених у Синкјангу у Кини, који су сви тестирани као R1a, али су негативни на Z93, и вероватно припадају некој данас изумрлој или врло реткој подграни.

Неке познате личности били су носиоци ове хаплогрупе: Стеван Стратимировић, Никола Тесла, Јован Жујовић, Милан Ракић, Милутин Бојић.

Haplogroup R1a (Y-DNA)

Haplogroup R* originated in North Asia just before the Last Glacial Maximum (26,500-19,000 years before present). This haplogroup has been identified in the 24,000 year-old remains of the so-called “Mal’ta boy” from the Altai region, in south-central Siberia ( Raghavan et al. 2013).

European Y-DNA haplogroups frequencies by country

Frequency tables showing the percentage for each Y-DNA haplogroup by country and region in Europe, the Middle East and North Africa.

Извор: Порекло рс. и Еупедиа

 

 

Фејсбук коментари