Рат,игра у којој су мушкарци вековима изненађивали једни друге,разним тактикама и потезима.Игра која се игра у стварности,у реалном времену,између живота и смрти,ту је њихов терен.Рат за земљу,рат за душу,рат за љубав,рат за истину,рат за победу,рат за покоравање и уништавање непријатеља.Као што велики војвода Мишић каже да се битка прво добија у срцу па тек онда на бојишту,тако и сваки рат почиње у души и из срца,па се тек онда манифестује физички.Кажу добар рат оправдава сваки повод,али добар рат води само чисто срце,зато није сваки рат из мржње ка непријатељу,већ зарад вишег циља.Виши циљ може наћи само онај који у себи носи истинитог Бога Христа,без тога нема виших циљева.Ко распознаје добро и зло може увидети да је неопходан рат,духовни првенствено,јер из њега произилази онај материјални.Прави хришћански дух ће са сигурношћу водити исправан рат,у супротном вероватно не.Довољно је следити једног који носи Христа у себи и рат самим тим неће бити узалудан,а битке можемо добити или изгубити.Многи ће се усудити и рећи како они који носе Бога у себи воде погрешне ратове,како многи од њих желе смрт другима,али нису се запитали да ли ти “други” ремете праве вредности,да ли је потребно чупати коров.

Нећемо причати о неопходности рата,већ само поменути то да је он установљен по вишим законима,многима нејасним.Још нам је Његош давно написао да је свет овај тиранин тиранину,да у њему ратује море са бреговима,душа са телом,небо са земљом,човек са човеком,народ са народима,живина са живином…
Утопијској мисли ту нема места,природа је немилосрдна,сигурно сте гледали како лавови својим јаким чељустима прережу врат некој од немоћних животиња,или како орао риби пробије трбух канџама и однесе је да би нахранио своје тиће.
Добро установљено је да је природа немилосрдна,да је у њој рат “природна” ствар а не социјална,као и да само најјачи опстају,а шта је са људима,па и ми смо део природе зар не?
Човек има разум,па треба да ствара мир?Занемарићемо и то да мир не постоји практично,али ћемо рећи да човек има духовна начела.
Пошто свет није идеално место,већ је данас легло зла,самим тим не може се ратовати само на духовним ступњевима,већ се мора “тирјанству стати ногом за врат” јер је то људска дужност најсветија.Различити смо,па су нам различита духовна начела,али само је једно истинито.Неће изгубити рат хришћанин,нема везе што су бољшевици добили рат,то није победа,већ само допуштење Божије,победа може бити само Божија и она ће бити,засигурно.Ако човек води рат по законима које је установио, али по Божијим законима,ту нема неправедног рата,нељудског.

 

Наши закони,српски,по којима водимо рат,јесу борба за душу,победа православља,очување крви,традиције,па и земље,истребљење непријатеља,до последњег.

Туци по душману !
удри по злу света и отачаства ти,
да се разгоне ко пси,
разбеже крвави,никакви !
Чувај град и село,чувај гору,чувај до,
треби гњездо змијско и крдо зверињско.
Сечи ,пуцај,ломи,
врага и потчињеног,
незнабожце до краја света гони.
Истину љуби и за њу главу губи.

 

Фејсбук коментари