Као дете и унук лекара, целог живота слушам о улози лекара у друштву, колико је она важна, битна за сваког човека и жену, дете, старца и старицу. Код лекара траже помоћ и трговац, и сељак, и политичар, без разлике. ”Мораш сваког поштовати, јер, запамти, лекар има две дипломе: једну, коју ти даје Факултет, када завршиш, и другу, много важнију, ону коју ти даје народ” говорила ми је моја мајка, покојна Даница, када сам уписао факултет који она искрено није желела да студирам. Била је поносна, али не и претерано задовољна, јер је осетила све ”лепоте” здравственог система комунизма. Никад члан партије, од оца кога су хапсили и Немци и комунисти и мајке педијатра, на слици дипломиране прве генерације Медицинског факултета, као најбољи студент била је на ручку код Краља, знала је једино да ради и то ју је однело прерано, прерано. Ни унуке није стигла да види. Нити свог јединца ожењеног.

Слично свом оцу, а мом деди, оснивачу Завода за трансфузију крви, др Димитрију Калићу, првом епидемиологу и бактериологу на Балкану. И њега су комунисти дотукли. После рата, комунисти су укинули лекарску комору (ова данашња је карикатура оног што Комора треба да представља), укинули приватну праксу у Србији, али не и у Хрватској. Моја баба је изгубила своју ординацију а у тај простор је усељен др. Душан Ђурић Зинаја са својом породицом. О њему је писано као једном од цинкароша са академским титулама (”Српско наслеђе” свеска 4, април 1998). Срећа нису остали дуго. Толико о историји и улози моје породице у светској револуцији.

Комунисти су свој однос према професији лекара, толико часној пре њиховог доласка, показали негде седамдесетих када је лекарима укинут назив ”доктор медицине” него је у дипломи писало”дипломирани лекар” . Нешто касније стари назив је враћен, али је горак укус остао. Из тог шињела су изашли и Милошевић и његова група, некакви демократи после, а врхунац је дошао са Александром Вучићем и интересном групом за продају Србије и србске имовине. У Вучићевој влади министар је Златибор Лончар, хирург земунског клана, који свог шурака држи као особу која контролише све клиничке етички проблематичне студије у КБЦ ”Бежанијска коса” којим иначе управља особа истог звања као и Лончар, некакав клинички асистент, ма шта то значило, због чијег је терора отишло тридесетак лекара из истог центра, а она добила прилику да напредује у звање доцента, као да је протеривање колега стручна и научна квалификација, поготову за жену која је дресирани руководилац још од ЈУЛ-овог доба. Таква је ситуација тренутно. Вучић се слика поред сваког новог рентгена, као да је у 21. веку успех некоме купити рентген апарат. Апаратура нам је генерално застарела, а врхунац је да у целој Србији постоји једна функционална магнетна резонанца која ради. Још је Хипократ говорио да лекар мора бити најбогатији човек у насељу, а плата специјалисте тренутно је око 65.000 динара. Лекари завршавају шестогоришње студије, затим шест месеци стажа, затим полажу стручни испит и онда, ништа…Волонтирање, везе, партијске књижице и наравно правац Норвешка, Немачка, Шведска…

Тако губимо најбоље младе лекаре. Предмет који предајем је на првој години, већ тада моји студенти уче немачки, норвешки и друге језике у нади да ће ухлебље наћи негде ван Србије. То је тренутна ситуација. Питање је како даље?

 

 

Прво, треба здравство ослободити партијског утицаја. Лекари веома добро знају ко је ко међу њима и да нам нису потребни Лончари да нам најнеспособније (мада бих, као психијатар, могао да се одредим и мало другачије) кадрове натури за директоре, а ови опет да доводе своје послушнике. Руководство клиника и болница треба пустити еснафу да одлучи ко је на челу. Даље, мора се раздвојити економски (модерно, менаџерски) део и здравствени део руковођења. Мора постојати директор који је уједно и менаџер у здравству, стучњак за набавку новца и његово улагање у модернизацију. Здравствени директор мора бити најугледнија личност међу лекарима установе и мора бити одговоран за избор лекара који треба да раде у њој. Мора се формирати Високи савет здравства у коме би од стране самих лекара, а не од политичара, били изабрани људи који би руководили здравственом политиком у Србији, од уписа на факултете, преко одређивања потреба за специјализацијама, до прерасподеле лекара према потребама у Србији.

Овим не пледирам за повратак самоуправљања, већ за увођење еснафског начина одлучивања, за шта лекари, слично адвокатима, имају логистику у виду Србског лекарског друштва, Медицинске академије, скрајнуте и до подсмеха доведене Лекарске коморе. На жалост, све институције реагују споро и под непосредном контролом су актуелне власти и политике, што је највећа грешка која се може десити. Медицински факултет у Београду је изгубио утицај одузимањем Клиничког центра из његовог окриља. Наиме, сви факултети на свету имају своје Универзитетске болнице, не и Београд. Медицински факултет је тренутно, у управо обрнутој ситуацији, и представља својеврсног таоца Клиничког центра Србије, чијег директора, наравно поставља министар здравља. Други центри, по традицији наставни центри Медицинског факултета, као што су КБЦ ”Звездара” (Код нас познатија под именом Градска болница), КБЦ ”Драгиша Мишовић” , КБЦ ”Земун” су потпуно запуштени у стручном, архитектонском и логистичком смислу, са застарелом опремом и тек понеким наставником или асистентом. КБЦ ”Бежанијска коса” је пред пропашћу.

Ситуација у унутрашњости Србије, у Шапцу, Ваљеву, Крагујевцу је још црња и гора. Ниш се још некако држи, али од њега јужније, све је тужније, баш као у изреци. Део специјализација и праксе мора се обављати и у регионалним центрима, јер је то пре свега јефтиније студентима који живе у тим градовима и околини. Лекари из поменутих центара би требало да међу собом изаберу најотреситије и предложе их за едукаторе (наравно, не бесплатно, као што се то код нас ради).

Лекар у домовима здравља раде као рудари са по 60 пацијената дневно. Само да вам уђе 60 људи и каже ”Добар дан!” па је већ мука а камоли да сваком одредите терапију и поразговарате неку реч са њим. Зато мислим да у оквир примарне здравствене заштите морају бити укључене и приватне клинике и поликлиничке службе, јер су оне данас повлашћене као нигде у свету. Они наплаћују своје услуге у готовини, односно пуну економску цену било прегледа било лабораторијских анализа, што омогућава само богатијим грађанима да се лече без гужве. Систем социјалног осигурања какав је код нас застарео је и неефикасан. Како да приватне апотеке имају све лекове, или бар највећи део њих, док болнице оскудевају у појединим врстама лекова. Тендрески (лоповски) систем набавки у здравству под хитно укинути и дозволити снабдевање установа према потребама.

Није брига о здравству обновљена фасада и купљен ултразвук, а да у лабораторији нема реагенаса, нема јефтинијих лекова, или неких лекова уопште, да су кревети за болеснике расклиматани до неупотребљивости, душеци пропали, а чаршави поцепани или их нема. О томе треба да брине главна сестра болнице, која је данас такође партијски кадар. Цео систем организације здравствене службе почива на сестрама, а њих је све мање, јер одлазе у друге земље где неће зарађивати око 300 евра месечно, радити сменски и подизати пацијенте који су физички тежи од њих по неколико десетина килограма. Сестре се такође морају еснафски, не синдикално, организовати, а најспособнија међу вишим сестрама требало би да буде главна сестра, задужена за организацију ове изузетно битне службе, од које зависи комплетна нега и реализација лечења болесних.  Мора се вратити служба болничара, који би радили послове за које је потребна грубља физичка снага, као што су ношење и подизање, окретање пацијената и изношење лопата и гуски из соба. Болничари су од изузетне важности у психијатријским установама, такође.

Дакле, професионализација, децентрализација и повратак части лекарској и сестринској професији, уз враћање улоге Медицинским факултетима какву заиста треба да имају, су кораци, који се без мешања партија (какве су ове данас, да бар имамо једног краља Александра Ујединитеља, па да их све поукида, као на Бадњи дан 1929), доминантна улога еснафа и еснафских удружења. Министарство здравља мора да слуша Високи савет здравства и да поступа по њиховим налозима, јер ако се политика умеша у здравство добијете хаос какав данас постоји.

Фејсбук коментари