Данас у пролазу,на радном месту,дужим седељкама,ресторанима,кафићима…када се дотакнемо тема попут “државе”,глобалног и локалног стања,најчешће су негативне критике.Негативне критике јесу реалне,наравно на рачун других,а какву ми улогу играмо у целој тој причи ?

Једни су нас клали,други воде тајни рат против нас,сусед ми смешта,послодавац је лош човек,Косово је признао Јанко,Косово није признао Марко,трећи је паразит,четврти је крив што нисам покрио кров на кући,Хитлер је у Аргентини,Аркан је жив,Вућић је педер,Вучић је крив што не радим,па опет,Усташе су нас клале,Руси браћа,Американци су зли,Немац је зао,Сви су зли ми смо добри…од теме до теме без иједног решења,без иједног упереног погледа у будућност.

Наравно шта ће Србима будућност кад имамо славну прошлост,зато што не гледамо на 90° већ на 270°  зато и живимо у прошлости.Нема прогреса када је поглед усмерен уназад као сова када окрене главу за 180°,већ само онда када је устремљен право и далеко,када се јасно види циљ,када се јасно види пут.

 

САМОКРИТИКА

Самокритика доводи до самоспознаје,то је онда искреност првенствено према себи па према другима,одатле произилази и реалнија перцепција дешавања око нас,затим реална решења проблема,па могући путеви до циља.
Циљ је лични и колективни напредак друштва,као што се вековима култура и уметност развијала тако што је стремила напред,али на темељима старих вредности,тако се и друштво и појединац развија стремећи напред на темељима образовања и васпитања,уз то све иде наравно и предање једног народа,односно повест која је ослонац.Оно што су наши преци урадили иза нас је славно,али ајде да видимо јесмо ли ми заиста њихови потомци,да урадимо дела једнака њиховим па и већа,али у духу и тежини нашег времена.
Дакле банално речено: нећемо се ваљда дивити до краја времена ономе што су урадили корени пре нас?
Може ли сликар ставити на личну изложбу слику свог деде? Да ли је то његов рад?
Хоће ли син поносно причати о подвизима свог оца у рату као да су његови?
Самокритика доводи до суочавања са реалношћу,са истином која је црна и бљутава,она се тешко прихвата и тешко вари.Првенствено је потребна храброст и разум да се прихвати пораз,а ми смо поражени,друштвено,културно,историјски…у сваком смислу,па чак и поробљени.
Поражени смо,па да ли су други криви за наш пораз? Да ли је непријатељ крив зато што смо изгубили? Јесте ! Крив је ! Зато што је бољи од нас ! Да ли је непријатељ крив што нас је окупирао ? Јесте,крив је ! Зато што смо му ми то дозволили !
Овде се не ради о играма на срећу,већ о стварним играма попут живота где ми бирамо улогу.Може се потрошити још стотине и стотине речи на самокритику,али у њеном имену је сва садржина,САМОКРИТИКА.
Хајде да будемо бољи од других,хајде да будемо јачи од непријатеља,а то ћемо бити само кад будемо били бољи и јачи од себе данас.
Данас ћу смоћи снаге да признам себи да грешим у поступцима,сутра ћу то размислити и увидети решења,трећег дана сам нашао пут и циљ да исправим то и већ сам кренуо,то је напредак.

 

 

НАПРЕДАК

Једна победа није довољна,нису ни две,ни три,већ довести себе до могућности постизања победа увек и увек.Једном борбом се не добија живот,једном сликом се не постаје сликар,нити једном песмом писац,сликар је онај који то ради,врши радњу изнова и изнова,као и писац,а живот живи онај који се бори до истека свог времена.Напредак је побољшање,стремљење ка највећем распону,односно тежња савршенству које је недостижно,само Бог је савршен.
Схватамо да напредак нема краја,већ је то неко константно дешавање,или напред или назад,стајање у месту је смрт.Јако је тешко држати тај курс,али на путу напретка ствари постају повољније по нас.

“УПОЗНАЈ СЕБЕ И ПОБЕДИЋЕШ У СВИМ БИТКАМА”

БИТИ БОЉИ

Када смо на ступњу где већ видимо да смо далеко од дугих,првенствено непријатеља,можемо предузимати конкретне кораке,можемо предузимати главну,водећу улогу.Наравно није довољно бити само бољи,већ најбољи,бољи од најбољег,тако све докле има места напретку…Најбоље је тежити изнова и изнова да победимо себе и будемо бољи од себе сваким даном,да прелазимо сопствене границе.
Бољи не можемо бити без напретка,напредовати не можемо без самокритике.
Овде не можете наћи конкретна решења и кораке да будете бољи,односно најбољи,довољно је кренути од искрене самокритике и остало ће доћи само.
Најјачи само верују у закон победе.

Да ли вас после свега занимају празне приче свакодневнице,или конкретне ствари?
Док други пишу историју,кроје нам судбине,запошљавају нас,мокре по нама,играју своје улоге у својим животима,ми себе сматрамо делом друштв,држава,заједница и верујемо у промене стања,по нас бољег, од стране истих.Све приче су испричане,прошлост је славна,садашњојст је црна,а уколико се не покренемо будућност ће бити још црња.

 

Милош Гонев

 

Фејсбук коментари