Манастир Високе Дечане основао је краљ Стефан Урош III Дечански (1321-1331) као своју задужбину и маузолеј. Изградњу цркве поверио је групи неимара, на чијем је челу био которски фрањевац Вита, док је надзор над градњом храма преузео архиепископ Данило III. Радови су почели 1327. године, а након смрти Стефана Дечанског изградњу храма је наставио његов син Стефан Урош IV Душан. Радови су завршени релативно брзо – 1335. Истовремено са главним радовима саграђени су још и монументална трпезарија и ћелије за монахе, а око здања подигнути су високи одбрамбени зидови с пиргом – кулом на улазу. У непосредној близини манастира изграђена је и болница.

Стефан Урош III Дечански

Дечанска црква је највећа сакрална грађевина која је подигнута у средњовековној Србији: дуга је 36 метара, ширка 24, а висока 29 метара.
Сам храм је заоденут романичком обрадом фасада, са обиљем скулптуралног украса, који је, углавном добро очуван. Распоред и обрада отвора на грађевини, такође, одговарају романичким традицијама. Ако се овоме додају и елементи готике – на пример, ребрасти сводови и преломљени лукови – јасно је да су неимари Дечана, пореклом са Приморја, градили у духу западног схватања градитељства. Пажљивим посматрањем грађевине могу се уочити и византијски елементи у архитектури. Лепоту Дечана не чини само успешно градитељско обједињавање романичких, готичких и византијских елемената, већ и веома брижљива обрада мермерне оплате.


Живописање храма започело је убрзо после градње и трајало је све до 1350. године. Оно је готово у целини сачувано и броји више од 1000 појединачних фигура и сцена, тако да представља највећи очувани извор података о византијској иконографији. Посебно је занимљив низ историјских портрета и композиција владарске иконографије – лозе Немањића.
Ако се изузме манастир Хиландар, ризница Високих Дечана спада међу најзначајније и најбогатије у свим српским црквама. Сачуван је велики број покретних предмета везаних за богослужбене потребе, неки чак и из времена када је манастир саграђен. Сачуване су и многе иконе, делови црквеног намештаја, предмете од текстила, збирке панагија, појасева и бакрорезних плоча са представама Стефана Дечанског и самог манастира.

Посебну вредност у дечанској ризници имају два крста: један, како се верује крст цара Душана, а други Стефана Дечанског.
Такође, у Дечанима се чува и богата збирка рукописа, која има око 170 књига. Непрекидна монашка традиција у Дечанима траје од XIV века.
Срећна је околност да манастир никада није напуштан, паљен, нити је дечанска црква остајала без крова, као што је био случај са готово свим већим српским манастирима на Косову и Метохији.
Од доласка КФОР-а на Косово манастир је стављен под заштиту италијанских војника који га даноноћно чувају.
На 28. заседању Комитета за светску културну баштину, одржаном од 28. јуна до 7. јула 2004. године у Кини, манастир Дечани стављен је на листу светске културне баштине.
Данас у Дечанима живи тридесетак монаха и искушеника који се, поред богослужења, баве другим пословима: иконописањем, дуборезом, производњом меда, а надалеко су и позната манастирска вина и ракија.

извор: Славко Вејиновић “Задужбинарство код Срба”


 

 

 

Фејсбук коментари