Поред Хиландара и Студенице, најзначајније задужбине Стефана Немање су још Ђурђеви ступови код Новог Пазара и црква Светог Николе код Куршумлије.
Манастир Ђурђеви ступови је, уствари, прва владарска задужбина Стефана Немање, подигнута 1171/72. године. Посвећена је Светом Георгију као израз захвалности светитељу који је њеном ктитору, Стефану Немањи, помогао у ратовима, ослободивши га заточеништва, како су то били забележили његови средњовековни биографи. Као једна од великих краљевских задужбина и монашких заједница са највећим угледом и привилегијама, Ђурђеви ступови су, одмах уз Хиландар и Студеницу заузимали највиши ранг у држави Немањића током XIII века.
Манастир је подигнут на брду изнад Новог Пазара и својом локацијом заузимао је истакнут положај у Немањиној држави, са Расом као престоницом. Комплекс манастира чини црква Светог Георгија, конаци, трпезарија и други помоћни објекти, над којим доминира улазна кула.

Свети Георгије у Расу – Ђурђеви ступови

Црква је савршено прилагођена конфигурацији терена изградњом монументалних степеница које воде до главног улаза. Све је то било опасано двоструким одбрамбеним зидом.
Манастирска црква је једнобродна грађевина, са троделним олтарским простором, изграђена од камена, а затим и омалтерисана. У стручним публикацијама је записано да она представља репрезентативно градитељско решење у коме је вештим укрштавањем елемената византијске и романичке архитектуре, односно источне и западне традиције грађења, остварен један потпуно нов и оригиналан склоп сакралног објекта. У овом изузетно вредном градитељском остварењу инициран је почетак једног новог стила грађења у Србији познатог као рашки стил.

На прочељу цркве био је симетрично постављен пар монументалних кула-звоника приморског типа, какве су  у то време грађене на јадранској обали. Њихова висина била је 20 метара и по њима је манастир добио име – Ђурђеви ступови.
Крајем XIII века (1282-1283) српски краљ Драгутин, Немањин праунук, предузео је извесне градитељске радове унутар манастирског комплекса. Он је кулу на улазу у манастир преправио у капелу и отворио нов улаз у манастир на југоисточној страни. Такође, извршио је још неке преградње и доградње, па се рачуна као други ктитор манастира. У  Ђурђевим ступовима Драгутин је и сахрањен, учинивши тако да они добију и намену маузолеја.

Српска војска код ослобођеног Новог Пазара

Црква је декорисана фрескама у осмој деценији XII века за време владавине Стефана Немање. Фреске манастира, иако доста оштећене, представљају велико национално благо српског народа. Нажалост, од овог репрезентативног сликарства преостали су само фрагменти чији су неки делови скинути са зидова цркве и пренети у Народни музеј у Београду.
Нови слој зидног сликарства из времена краља Драгутина, настао у деветој деценији XIII века, такође је веома оштећен. То је последица разарања манастира у неколико наврата током његове историје, посебно у ратовима у којима је коришћен и као војни објекат – утврђење.
Фреске у капели краља Драгутина, настале између 1282. и 1283. године, такође, представљају драгоцене примерке илустрација историјских догађаја, веома важних за разумевање српске средновековне историје (представе српских сабора). Међу очуваним деловима сликарства посебно се истичу сцене из циклуса СВ. Ђорђа, патрона храма, који је репрезентативно представљен на коњу. Затим, ту је портрет Немањића, укључујући и ктиторску композицију, као и представе Света Тројица, Свети Убрус и Керамида и Силазак Светог Духа.
Манастир је током прошлих векова био тешко оштећен и готово уништен, најпре од Турака у ратовима XVII веку, а потом 1912. године, током борби за ослобођење Новог Пазара, као и у Другом светском рату 1941. године.

Од славне монументалне Немањине задужбине из XII века остале су само рушевине. Монаси су напустили манастир у XVII веку и у њему се од тада богослужење више није обављало.
Археолошка истраживања и рестаураторски радови  у манастиру су предузети између 1960. и 1982. године, у склопу радова на комплексу Старог Раса и манастира Сопоћани. Ти опсежни конзерваторско-рестаураторски радови обављени су под вођством архитекте проф. др. Јована Нешковића који је израдио план за рестаурацију манастира. Рестаураторски радови поверени су Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву и Републичком заводу за заштиту споменика културе Републике Србије у Београду.

После више од три века запуштености, манастир је поново оживео 2000. године, када су дошли први монаси и од када се у овој светињи служи литургија. Због свој културно-историјског  значаја, цео комплекс Старог Раса проглашен је 1979. године делом светске културне баштине. Систематска обнова манастира почела је у пролеће 2001. године и још траје.

извор: Славко Вејиновић “Задужбинарство код Срба”


Фејсбук коментари